Међу Кином и Западом још дуго ће трајати односи каквих није било у историји

ХЛАДНИ РАТ СА КИНОМ У САД ЈЕ ВЕЋ – СТВАР ДВОСТРАНАЧКОГ КОНСЕНЗУСА

* Прошли су дани када је Кина била задовољна улогом која јој је додељена у међународној подели рада и глобалном светском поретку. Она више није фабрика ствари с ограниченим хоризонтом развоја

* Руководство Кине има за циљ да своју  земљу претвори у независни центар моћи који има пројекције широм света. Кина има планове за Арктик, па чак и за Марс. Зато није изненађење што је колективни Запад дошао на идеју да обузда Кину. Његова невоља је у томе што постиндустријске економије САД, Канаде и европских земаља данас не могу да функционишу без индустријске подршке Кине. А тиме је и даље обогаћују и финансирају даљу кинеску експанзију

* Спор између Кине и САД око светског лидерства је неизбежан, а такви спорови никада нису мирни и пријатељски. Међутим, искуство Европе и СССР у другој половини 20. века подстиче америчку Демократску партију, Стејт департман и Министарство спољних послова НР Кине да верују да је огућа међусобна сложена коегзистенција и у условима новог хладног рата

* За одређени део естаблишмента Кине и САД, геополитичке тензије, чак и међусобно војно обуздавање, могли би бити много повољнија конфигурација билатералних односа од постепеног распада свих економских, социјалних и корупционих веза које спајају „озбиљне људе“ две државе

_____________________________________________________

       Аутор: Дмитриј ДРОБЊИЦКИ

       ЈЕДНА од тема о којима се највише расправља у свету свакако је политика нове америчке администрације према Кини. И, симетрично: о реакцији Пекинга на победу демократа на изборима 2020. у Сједињеним Државама Државама и о улози кинеске „меке моћи“ (или чак директног грубог утицаја) у америчким политичким процесима.

       Другим речима, отворило се питање: шта ће се догађати између Кине и Сједињених Држава у блиској будућности?

       Хладни рат са Кином постао је предмет двостраначког консензуса у САД.

       Пекинг је дуго избегавао да говори о системском сукобу са Сједињеним Државама. Али, кретање ка судару и даље је видљиво.

       Током Трамповог председниковања, израз „хладни рат“ постао је прихватљив у Кини - чак и у званичној реторици.

       Чини се да је долазак (или тачније повратак) Бајдена у Белу кућу поново измешао све карте. Појавила су се два супротна гледишта.

       По једноме, Чимерика - економска симбиоза Сједињених Држава и Кине – убрзо ће бити поново успостављена.

       По другоме, ништа се у принципу неће променити. И више од тога: либерални интервенционисти даће нови замах принципијелном сучељавању две суперсиле.

       Међутим, међу њима је све много сложеније.

       Кина и Америка заједно држе доминирајући удео у светској економији и стога не могу а да не утичу једна на друга. Tакмиче се и непрестано играју шпијунских игара, али се и даље укрштају у научној, технолошкој, хуманитарној и многим другим областима. Њихова повезаност и међусобно прожимање догађају се на различитим нивоима већ дуги низ година. Али, са геополитичке тачке гледишта главна је релативно кратка историја њихове интеракције - од 1970-их до 2020-их – која је била изузетно успешна за обе државе.

       Истовремено, данас не могу а да не буду конкуренти. Стога се њихово међусобно неповерење множи из дана у дан. Трења у војној, економској и другим сферама ће временом само расти. Али, истовремено ће се економске и спољнополитичке елите двеју земаља трудити да међусобно хлађење не учине неповратним. Јер, васпитане су на примеру успеха постигнутог пажљивим зближавањем и сарадњом током пет деценија.

       Чак ни СССР није толико постојао након завршетка Другог светског рата!

       Чак и у овој трауматичној ситуацији, искуство Европе и СССР у другој половини 20. века подстиче америчку Демократску партију, Стејт департман и Министарство спољних послова НР Кине да верују да је могућа међусобна сложена коегзистенција и у условима хладног рата.

       Можете кривити једни друге за све смртне грехове - поготово што то не значи ништа у садашњем свету „моралне неједнакости“ и „постистине“ - али, без обзира на то, и даље имати користи од разноврсних и вишестепених веза између држава. Нарочито ако су те везе деценијама развијане и доносиле користи.

       За одређени део естаблишмента обе земље, геополитичке тензије, чак и међусобно војно обуздавање, могли би бити много повољнија конфигурација билатералних односа од постепеног распада свих економских, социјалних и, да будем искрен, корупционих веза које спајају „озбиљне људе“ обе државе.

       Бивши амерички председник Доналд Трамп понашао се потпуно несистемски. За то је и платио.

       Он није Кину прогласио „царством зла“ и претити јој „ратовима звезда“, али би и то свима одговарало. А, Трамп је, тврдећи да лично искрено поштује друга Сија као лидера, почео да рашива односе Кине и САД, да демонтира такозвану Чимерику, омиљено чедо вашингтонских бирократа и лобиста још од Никсонове владавине.

       Трамп је стално понављао да нема смисла кривити Кину и друге земље које су профитирале на рачун пореских обвезника у САД, да су амерички функционери криви што су то дозволили.

       Било би крајње упрошћавање мислити да је он, са свим својим аматерским апломбом, напао транснационалну корупцију, иако је то такође тачно. Трамп је урадио нешто много горе. Он је ударио на системске везе између Пекинга и Вашингтона. Као и на друге везе које спајају читаву глобалну елиту.

       И, то му није опроштено.

       Прошли су дани када је Кина била задовољна улогом која јој је додељена у међународној подели рада и глобалном светском поретку. Она више није фабрика ствари с ограниченим хоризонтом развоја.

       Садашње руководство Кине поставило је себи за циљ претварање земљу у независни центар моћи који има пројекције широм света - у Европи, Латинској Америци, Африци и, наравно, широм азијско-пацифичког региона. Кина такође има планове за Арктик, па чак и за Марс.

       Зато није изненађење што је колективни Запад дошао на идеју да обузда Кину. Али, невоља је у томе што постиндустријске економије САД, Канаде и европских земаља данас не могу да функционишу без индустријске подршке Кине. А тиме је и даље обогаћују и финансирају даљу кинеску експанзију.

       Није та везаност за Кину потпуно нераскидива карика, али је за ослобађање од ње  потребна и политичка воља и време.

       Слично ствари стоје и у дигиталној сфери. Повећавају се трење између кинеских полудржавних и западних мултинационалних корпорација, а ипак још увек не могу у потпуности једне без другог. И овде је Кина за Запад и егзистенцијална је претња и незаменљив извор важних сировина (на пример, ретких метала) и серијског „гвожђа“.

       Тачно је и обрнуто: ни домаће тржиште Кине и њене извозне могућности директно су везани за постиндустријску економију Великог Запада. Ослободити се од тога најважнији је стратешки задатак Пекинга. Али, за то му је потребан данашњи извоз право у земље Запада.

       Генерално, хладни рат између Кине и Сједињених Држава, о чијој се неизбежности сада говори и у Пекингу и у Вашингтону, биће прилично сложен, чак - чудан сукоб.

       Почиње у време када су обе стране међусобно повезане без преседана. У исто време, спор око светског лидерства је неизбежан, а такви спорови никада нису мирни и пријатељски.

       Америчким дипломатама је наређено да сарађују са НР Кином у интересу Сједињених Држава.

       Најављени престанак америчке подршке рату који Саудијска Арабија води у Јемену и спремност за наставак дијалога са Ираном отварају широке могућности за НР Кину. Уосталом, Пекинг и Техеран припремају велики пакет билатералних споразума који би могли озбиљно утицати однос снага у региону.

       Кина има још један разлог за оптимизам. Бајденова администрација укинула је Трампова ограничења против Конфучијевих института у Сједињеним Државама. Сада чак и средње школе могу да сарађују са њима. А ти институти су најважнији инструмент меке моћи Кине.

       Пекинг такође покушава да буде опрезан. Руководство НР Кине огорчено је маневрима америчких носача авиона (са пратећим ратним бродовима) у Јужном кинеском мору, уобичајено критикује Сједињене Државе због мешања у своје унутрашње ствари (као одговор на једнако познату реторику Вашингтона о кршењу људских права у Кини), али истовремено након телефонског разговора између Сија и Бајдена, званична кинеска штампа не крије оптимизам у погледу „развоја билатералних веза“ и „стављања међудржавних разлика под контролу“.

       Брутална интеракција између НР Кине и Сједињених Држава – истовремено и рат и сарадња, али без ратних дејстава – потрајаће још дуго. Исход је незахвално прогнозирати.

       Ово између Кине и Запада не личи ни на шта што је досад било. С обзиром на све, кључно питање биће како ће се Русија понашати у троуглу Москва-Пекинг-Вашингтон.

       Сједињене Државе су биле суочене са сличним проблемом седамдесетих година прошлог века, када су почела трвења између СССР и Кине. Оне су се у то време осећале заробљене између два црвена дива.

       Мало је вероватно да ће и један рецепт из тих времена бити примењив данас.

       Само једно правило и даље важи: у тешким геополитичким околностима реактивне акције постају неефикасне.

       У тешким временима може да функционише само велика и смела стратегија.

 

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари