Свет чека пет тешких година - шта је војно-политички најбоље за Србију?
ОКРУГЛИ СТО „НОВИ БЕЗБЕДНОСНИ ИЗАЗОВИ У ЕВРОПИ И ЕВРОАЗИЈИ И УЛОГА СРБИЈЕ” (ПРВИ ДЕО)
- Учесници скупа су после петочасовне дискусије закључиили: Србија није војно неутрална, Америка јој неутралност неће дозволити, а уз оволики утицај САД на српску политичку елиту, НАТО пакту и не треба Србија у пуноправном чланству, пошто алијанса и без тога у Србији већ остварује своје интересе
- ЧЕПУРИН: За Русију је врло важно јачање веза и односа између оружаних снага две земље, али је Србија са нама имала само две, а са НАТО 22 вежбе. Планирамо да у октобру у РФ, у Новоросијску, одржимо вежбе десанта, као што је била успешна велика антитерористичка вежба „Срем 2014. За нас је таква сарадња врло важна
- ПАНАРИН: „ОДКБ уме да ради на даљину. Пример је Јерменија, која нема заједничку границу са Русијом и окружена је непријатељима, као и Србија. Када се Крим прикључио Русији, Србија је постала много ближа. Руске ракете са Крима могу да униште циљеве у Бугарској и Румунији. Мислим да ракете испаљене из «Искандера» лете више од 2000 км, а до Србије има - мање. Стога аргумент удаљености не стоји. Србија може да буде неутрална, али сарадња са ОДКБ не треба да буде 2:22 јер то очигледно није избалансирана позиција. Треба да буде 11:11, у најмању руку”
- ТИШЧЕНКО: Неутралност би била јако лепа, али сумњам да ће Србија успети да се за њу избори. Светска војнополитичка ситуација ће бити све гора и гора. У следећих 3-5 година ситуација ће бити врло тешка, а у наредних 30 свет ће се трести
ОКРУГЛИ сто „Нови безбедносни изазови у Европи и Евроазији и улога Србије” одржан је данас у малој сали Народне скупштине Републике Србије, у организацији Фонда Слободан Јовановић, Центра за геостратешке студије и Центра за евроазијску безбедност.
На скупу, који је први поздравио ЊЕ Александар Васиљевич Чепурин, говорили су координатор Аналитичког удружења ОДКБ др Игор Панарин, заменик директора РИСИ и шеф Центра за евроатлантске студије одбране др Григориј Тишченко, начелник МИА Русија данас за интеграционе пројекте Ела Терановa, декан Факултета за међународне односе, економију и менаџмент др Сергеј Устинкин и извршни директор Института ОДКБ Михаил Плисјук.
Са српске стране, скуп је поздравио Милован Дрецун испред делегације Србије у парламентарној скупштини ОДКБ, др Санда Рашковић Ивић испред Фонда слободан Јовановић, народни херој пуковник Љубинко Ђурковић испред Центра за Евроазијску безбедност и некадашњи начелник Генералштаба генерал Бранко Крга.
Већ на почетку је било јасно да о теми неће говорити ниједан републички посланик – јер они скупу нису присуствовали. И, да ће медији пренети неколико општих реченица, јер од стотинак новинара у скупштинском холу, у салу је ушло тек неколико – на неколико минута!
Изузев представника БИА и Министарства одбране - који нису учествовали у дискусији - нико од представника државе није говорио или слушао расправу о НАТО пакту и обезбеђивању националних и државних интереса кроз ОДКБ.
Већ то је био доказ онога што је скуп после пет сати рада закључио: Србија није војно неутрална, Америка јој неутралност неће дозволити, а уз оволики утицај САД на домаћу политичку елиту, НАТО пакту и не треба Србија у пуноправном чланству, пошто Алијанса већ остварује своје интересе.
Квазинеутралности Србије, међутим, има лека – НАТО дестабилизује ситуацију у целом свету, али је он и војно и политички на заласку, а ОДКБ у успону, док се близина Русије и Србије повећала: откако је Крим присаједињен матици, ракета испаљена из „Искандера” лако добацује до свих НАТО циљева који окружују Србију, поручено је у својеврсном закључку данашњег округлог стола.
У уводном делу, Милован Дрецун је истакао да Србија у ОДКБ има статус посматрача, да је „војно неутрална и неће улазити у савезе, али ће сарађивати са њима”. Потом је проговорио „у име СНС” и пренео званични став странке да „нећемо тежити чланству ниједном савезу, али ћемо подизати ниво сарадње са савезима и организацијама који могу да утичу на решење глобалних изазова. У сарадњи са регионалним системима безбедности, као што су НАТО и ОДКБ, можемо да повећамо наш степен безбедности”, нагласио је Дрецун и најавио одлазак скупштинске делегације 14. априла и Петроград, а он и потпредседник скупштине Верољуб Арсић „у наредном периоду ће дефинисати да ли је могуће проширење сарадње у парламентарном делу”.
Скупу се потом, поздравним говором обратио амбасадор РФ у Београду Александар Чепурин и истакао да живимо у време геополитичких изазова и промена основа сарадње које ће одредити будућност Европе. Он је захвалио Србији на поштовању неутралитета земље, али је истакао да је НАТО врло активан у пропаганди и сарадњи са Србијом.
„Потписан је споразум о индивидуалној сарадњи Србије са НАТО и зато мислим да у складу са неутралношћу, треба да одржавате одговарајуће односе са ОДКБ”, поручио је Чепурин.
Он је позитивно оценио то што је Ивица Дачић, као представник ОЕБС-а био у Душанбеу пре недељу дана и сусрео се са шефовима дипломатија чланица ОДКБ. „Међутим, за Русију је врло важно јачање веза и односа између оружаних снага две земље, али је Србија са нама имала само две, а са НАТО 22 вежбе. Планирамо да у октобру у РФ, у Новоросијску, одржимо вежбе десанта, као што је била успешна велика антитерористичка вежба „Срем 2014. За нас је таква сарадња врло важна”, указао је Чепурин и истакао да је битно да о ОДКБ јавност буде правилно информисана.
Он је истакао и значај доласка председника Томислава Николића и учешћа српске војске на прослави Дана ослобођења као једне од 15 позваних војски које су се активно супротстављале освајачима. „Срби су се од првог до последњег дана борили и ми смо заједно победили- совјетска армија је учествовала у ослобађању Београда, тако да Србија за нас није једна од држава, већ једна од најважнијих савезника током Другог светског рата. Зато се надамо присуству српске јединице (од најмање 64 војника). То ће бити парада какву Москва још није имала”, најавио је Чепурин.
Он је оценио да је ово врста одговора на учешће Владимира Путина и групе «Стрижи» на паради која је прошле године била у Београду, те да „баш и не зна” да је још неко негде позвао Србе на прославу победе.
„Што се тиче будућности, времена су сложена, али ћемо се кад тад вратити ономе о чему је говорио Путин: прогресу у три правца. Под један је јединствен хуманитарни простор Европе, затим економски раст у наредној деценији и тесна сарадња која би допринела да Европа кроз 10 година не падне и да је други региони економски превазиђу, а трећи део је безбедност која мора да буде обезбеђена за све. Некоме је можда био добар Други светски рат да на њему заради и слично, али није био у интересу Европљана”, навео је Чепурин и посебно указао да се ОДКБ, за разлику од НАТО, не бави само војним питањима, већ и „другим изазовима савременог света, о којима ће данас бити речи као основама за сарадњу Србије и ОДКБ”.
Потом је приказан петоминутни филм о ОДКБ, а онда је реч узео Игор Панарин који је указао на ризике „који се без ОДКБ не могу решити”:
„Ситуација у свету иде ка радикалном заоштравању. У Авганистану, откако је дошао НАТО, производња дроге је повећана 40 пута. У Украјини имамо грађански рат. На Кавказу тиња карабахски сукоб, а напетост је и у Придњестровљу. Крајем децембра су стручњаци аналитичког удружења израдили анализу претњи за ОДКБ у којој је на првом месту мешање у унутрашње послове држава чланица ОДКБ (обојене револуције) и насилан покушај промене државног уређења, други је активирање екстремистичко-терористичког деловања (између осталог и са територије Авганистана) Исламске државе. И то не без помоћи Запада и НАТО. Треће је економски пресинг и вођење информационог рата, затим наркотичка претња, корупција, нагли пад рубље, повећање НАТО снага дуж границе ОДКБ и размештај у Прибалтику и у Украјини ваздушно-десантих бригада НАТО које су стално дислоциране у Италији.
Дакле: претње су део западне стратегије усмерене на дезинтеграцију Евроазије, уз коришћење обојених револуција, информационог рата, екстремизма, тероризма и принуде војном силом. Главни циљ тог хибридног рата је хаос на евроазијском простору. Грађански рат и преврат у Украјини су били део хибридног рата усмереног на блокирање интегративних процеса у Евроазији. Иначе, термин хибридни рат је први пут уведен у званична документа НАТО, агресивног политичког блока, у септембру 2014. Ми планирамо да овог јуна развијемо свој поглед на концепт хибридног рата у оквиру конференције у Москви”.
Говорећи о односима са другима, Панарин је указао да за ОДКБ интересовање испољава низ латиноамеричких држава, а разговори се воде и са - Ираном. Посебна пажња се поклања односима са ОЕБС и УН, који се активно развијају, тако да је чак Генерални секретар УН био присутан и говорио на седници Скупштине ОДКБ.
Говорећи о структури ОДКБ, указао је на војну компонену коју чине: заједничке снаге свих држава, регионалне групације (на три правца: општеевропски, евроазијски и кавкаски) и снаге оперативног реаговања које броје 20 000 и обједињују најбоље обучене десантне падобранске јединице. Године 2012. је донета одлука о стварању војске ОДКБ, а то су колективне ваздушне снаге и снаге за специјалне операције.
У саставу ОДКБ је, како је објаснио, и мировни контигент од око 3600 војних и цивилних лица који се активира одлуком шефова држава чланова ОДКБ на територији ОДКБ , а други начин је мандатом УН изван граница деловања ОДКБ (за шта су УН већ изразиле интересовање).
Говорећи о војнотехничкој сарадњи Србије и ОДКБ, истакао је операцију „Канал” у којој не учествују само чланице ОДКБ и у којој је одузето више од 220 тона наркотика и наоружања. Та операција има статус сталне и УН је позитивно оцењује. Потом, имамо садејство у ванредним ситуацијама преко хуманитарног центра у Нишу. Такође, постоји операција „Нелегал” против незаконите миграције и трговине људима.
Панарин је посебно прочитао одлуку ОДКБ из 2011. о потреби координиране информационе политике, у складу са којом од децембра 2014. делује операција „Прокси”, створени су Центар ОДКБ за компјутерске инциденте и аналитичка асоцијација ОДКБ која се бави прогнозом ситуација и спровођењем меке силе.
Говорећи о операцији „Прокси”, Панарин је истакао да је откривено да је на дестабилизацији централноазијског региона 2009. године радило 2000 сајтова, да је на кијевски Мајдан 100 одсто људи дошло на Фејсбук позив који је упућивао Мустафа Нејем, који је из Авганистана дошао да ради на кијевској телевизији коју су финансирале амбасаде САД и Холандије и Сорош фонд, а сада постоји чак 22.000 сајтова и „видимо да западне службе користе друштвене мреже за дестабилизовање чланица ОДКБ”.
- Оформљена је и Универзитетска лига ОДКБ која обједињава 30 универзитета, а за Дан победе у 19 земаља спремамо валцер победе. Било би јако добро да поред српских војника на Црвеном тргу, Валцер победе буде одржан и у Београду. Има још месец дана за то, предложићемо данас студентима - најавио је Панарин и изразио жељу да и Србија „активније учествује у разним пројектима и програмима ОДКБ, а не само у парламентарном садејству”.
ОДКБ, закључио је Панарин, треба да буде заштитни кишобран створен од 1. јануара 2015. за Евроазијски савез у целини. ”Куцнуо је час да и друге државе, као Србија које не улазе у организацију почну активније да учествују. Уверен сам да је ОДКБ не само војнополитички већ и духовноморални штит који ће помоћи безбедности Србије и других братских народа”.
Одговарајући касније на питање публике - како Србија да буде неутрална када је окружена НАТО земљама и кад јој је Русија предалеко - Панарин је изговорио речи које су аплаузом усвојене као колективни закључак скупа: „ОДКБ уме да ради на даљину. Пример је Јерменија, која нема заједничку границу са Русијом и окружена је непријатељима, као и Србија. Када се Крим прикључио Русији, Србија је постала много ближа. Руске ракете са Крима могу да униште циљеве у Бугарској и Румунији. Мислим да ракете Искандер лете више од 2000 км, а до Србије има - мање. Тако да аргумент удаљености не стоји. Србија може да буде неутрална, али сарадња са ОДКБ не треба да буде 2:22 јер то очигледно није избалансирана позиција. Треба да буде 11:11, у најмању руку”.
Григориј Тишченко је на ово додао да свака земља која улази у ЕУ прво уђе у НАТО; неутралност би била јако лепа, али сумњам да ће Србија успети да се за њу избори.
Тишченко, који је говорио одмах после Панарина, упознао је присутне са свим кризним жариштима и изворима нестабилности и оценио да је „нови хладни рат практично у току”.
- Доћи ће до борби за природне ресурсе. На Западу се све више говори да ресурси - укључујући и Русију - морају да припадају светској заједници, па се чак дозвољава и прерасподела природних богатстава принудом. НАТО се шири на неевропске државе ради глобалне пројекције снаге на Кину и Русију (Јапан, Нови Зеланд, Аустралија и Колумбија). Стварају се заједничке нуклеарне снаге што је САД потребно за случај смањења свог нуклеарног наоружања и сукоба са Кином и Русијом. Обједињава се и потенцијал Француске и Велике Британије, која је одавно обједињена са САД. Шведска и Финска већ активно учествују у НАТО иако је више од 70 одсто народа против.
Завршава се доминација САД које остају најважнији играч, али се – указао је Тишченко - све више ослањају на друге снаге. При томе, у закону о оружаним снагама САД нема ни речи о заштити савезника, већ само територије САД и интереса САД у иностранству. САД су формирале команду за „тренутни глобални удар” - за први ударац уз коришћење нуклеарних и ненуклеарних средстава. Према америчкој стратегији, формира се глобална антиракетна одбрана која, према њиховим документима, треба да обезбеди само одбрану САД и њихове војне инфраструктуре. Заштита партнера је приказана само у политичким декларацијама које служе за њихово умиривање.
Развој контроле наоружања је замрзнут. САД би желеле да се смањи стратешко нуклеарно наоружање, али Русији то не одговара. САД јачају сарадњу да би обезбедиле доминацију у азијском региону, блискоисточном региону и Централној Азији и разматрају стварање мини НАТО у азијско-тихоокеанској области (Ј. Кореја, Аустралија, Јапан и САД) за деловање против Кине, што би утицало на безбедност Русије.
Обједињене снаге се формирају и у Персијском заливу у области противваздушне и противракетне одбране и формирају заједничке структуре командовања.
Што се тиче Европе, она остаје као самостални играч, али САД јој неће дозволити да буде самостална у одбрани. САД је дозволила Европи да има структуре командовања, док они имају реалне снаге. У условима делимичног напуштања Европе од стране САД, Пољска, балтичке земље и друге ће повећавати напетост на континенту.
У оквиру „Источног партнерства”, где је најактивнија Пољска, долази до даљег напора да Молдавија, Белорусија и Украјина изађу испод утицаја Русије и да се ту направи нека врста тампон-зоне између Русије и Западне Европе.
У блиској перспективи, САД ће притискати Русију да омекша позицију и – уз помоћ европских савезника - држаће Украјину као контролисани извор нестабилности и инструмент за обуздавање Русије. Очито је да се морамо припремити за дестабилизацију Придњестровља.
Молдавија је објавила курс на евроинтеграције, али прво мора да буде чланица НАТО. Једно време је ЕУ била прикочила пријем, али је НАТО извршио притисак јер је то зауставило његово ширење.
На Кавказу је све компликованије јер САД теже да избаце Русију и да направе коридор за продор у централну Азију. Зато привлаче Грузију и раде на укључењу Азербејџана у НАТО и на формирању војне платформе за напад на Иран. Не може се искључити могућност да се снаге сиријске опозиције после завршетка рата неће појавити на северном Кавказу. У Ирану неће доћи до смањења напетости, нуклеарно питање је за САД само изговор.
Централна Азија: овде се сукобљавају интереси водећих играча као што су Русија, Кина и САД. Ту је заинтересована и Индија и Европа. Дестабилизација се очекује чим ове земље добију млађу власт.
Азијско-пацифички регион постаје центар светске економије уместо Европе. Ту је све важнији америчко-кинески однос: док САД виде Кину као претњу, Европљани је виде као тржиште за своју робу. САД формирају појас око Кине за њено обуздавање: јачају утицај у Вијетнаму, на Филипинима, у Аустралији, на Новом Зеланду, у Јапану, Кореји и Индији. Америчко друштво не може да се определи да ли је за њега боља богата и мирна Кина или Кина која се распада и у којој је хаос.
Овде ћемо за 5-10 година имати дестабилизацију.
Све у свему, светска војно-политичка ситуација ће бити све гора и гора и, ако говоримо отворено, у следећих 3-5 година ситуација ће бити врло тешка, а у наредних 30 свет ће се трести”.
Реч је потом узела Ела Теранова која је указала да је Русија моћна сила и да треба чинити све да се у информативном простору сазна истина о Русији, како би је поштовали, а не плашили се”. Зато је, како је истакла, покренут пројекат „Sputnik” у 30 земаља, а од фебруара постоји и у Србији.
„Рачунамо на оне који су се уморили од униполарности. Посећује нас 80 милиона људи из међународног аудиторијума. Људима треба објаснити шта се добија економским интеграцијама, јер је у Украјини, рецимо, и из пегле саопштавано шта се добија евроинтеграцијама, а за све економске проблеме су окривили Русију.
Нико не говори да је Белорусија захваљујући нашим економским интеграцијама лако прошла кроз кризу 2008, избила на велико руско и казахстанско тржиште и да има 30 одсто већи просек зарада него Украјина”.
Она је указала на значај информационог рата, јер ти напади крећу први и уопште не морају да се заврше окончањем рата. Ствари морају да се зову правим именом, а не да јавна гласила хероизују оне који никако не могу бити јунаци. Скоро смо видели документ из Минска, одлуку Немачке да у Белорусији отвори дечје логоре – злочинци увек морају да се назову правим именом и никако другачије и зато је важан информациони рат, објаснила је Теранова.
О хуманитарној сарадњи Србије и Русије посебно је говорио Сергеј Устинкин и указао на могућност сарадње преко Универзитетске лиге. Односи, како је казао, не треба да се развијају само по вертикали него и по хоризонтали, на основи културе, преко меке моћи, а не економског или другог притиска.
Проблеми у сарадњи постоје и виде се, указао је Устинкин, у српској елити. Зато се односи Србије и Русије морају ослободити утицаја политичке конјунктуре, морамо направити научно-образовни центар који би се бавио нашим односима и пропагандом онога што је у њима позитивно, организовати размену наставника и студената, појачати присуство на српским медијима (јер ће се овим темпом изгубити интересовање за руски језик и културу), а неопходно је и развијати сарадњу са организацијама које промовишу руску, односно српску културу.
(следи наставак извештаја)
Диана Милошевић
