Има да се сви у Монтенегру – као некад из Брозовог „јајца“ – из Миловога „јајца“ рађају

ЗАДАТАК ЂУКАНОВИЋЕВЕ ЕНДЕХАЗИЈЕ – КАО И ЗА ДРЉЕВИЋА И ШТЕДИМЛИЈУ - ЈЕСТЕ ВАТИКАНИЗАЦИЈА

* Сви Црногорци, који су били само Срби и никад ништа друго у историји – има да постану само национални Црногорци, који ће се, од сада па у будуће, одрећи српства и Српске православне цркве (СПЦ) и бити верници некаве новоустројене црногорске цркве, која има намеру, милом или силом, да запоседне све што је СПЦ – верске објекте, свеце, традицију, историју, свештенство!  У ствари – отме – и „само“ промени име и власника

* На шта би то личило да осване новонаправљени народ новога имена а да опет иде у цркву која носи његово дојучерашње име? За њега и његове избор: или да се народ зове како се и зва' и да иде у цркву у коју је иша' или - и нови народ и нова црква! Зато крећу – од темеља

* 'Оће да нам промене – и оца и мајку. 'Оће Мило да нас све поново направи и роди. Потпуно нове, а поготово модерне – да нас начини

* Ови што су нас до сад правили и рађали – с њима има да се раскрсти! Опрости нам, и мајко и оче, али – Мило ће нам бити, од сад, па у будуће – оба родитеља! Носићемо гене и порекло – искључиво записано – у његовом државном пројекту

* Монтенегро хоће да и све нас досад рођене гурне у Милово „јајце“, да нам он тамо утисне „ген“ и – испљуне!

*  Није Мило сам! Такви никад нису сами. Сви наши проверени непријатељи – уз њега су. Уз њега су и они који су били уз Анту Павелића и кардинала Алојзија Степинца. Они не одустају

_________________________________________________________________________

        Аутор: Милијана БАЛЕТИЋ

        ЕВО, неђеља дана прође, ја још не могу доћ себи шта све чусмо од Мила Ђукановића, кад нам је на Цетињу, три дана пред славље четрнаесте годишњице референдумскога одвајања од Србије, 21. маја 2006. – отворио душу!

        Знали смо и прије, али сад нам је и директно саопштено да је његова Црна Гора – потпуно нова „избачена марка“ – на западњачком тржишту. Нов идентитет, нов народ нове вере и нове цркве новога имена у којoj ће се молити, нови и – надасве – модерни Црногорци!

        Све ово што је ново – а све је ново – уписано је у нове законе, којих, у Црној Гори, до сад – бивало није.        

          То је био, са озбиљним порукама, програмски говор – државног пројекта Милове Црне, који је – за упућене у ту материју – чист плагијат, стар преко сто година. Суштина је да – без мржње и прогона Срба – нема прављења нових држава и нових народа нових идентитета на простору бивше Југе.

         Ође једино матрица – није нова! Милово зацртано – “повијесно и државно право“ над Србима – имао је и Павелић у НДХ.

          Е, сад сви Црногорци, који су били само Срби и никад ништа друго у историји – има да постану само национални Црногорци, који ће се, од сада па у будуће, одрећи српства и Српске православне цркве (СПЦ) и бити вјерници некаве новоустројене црногорске цркве, која има намеру, милом или силом, да запоседне све што је СПЦ – верске објекте, свеце, традицију, историју, свештенство...!

        У ствари – отме – и „само“ промени име и власника.

           'Ајде, части ти, но како! На шта би то личило да осване новонаправљени народ новога имена – и опет, да иде у цркву која носи његово дојучерашње име?

        Нема логике!

        Или народ да се зове како се и зва' и иде у цркву у коју је иша' – или и нови народ и нова црква! Нема друге.

          Зато крећу – од темеља. 'Оће да нам промене – и оца и мајку. 'Оће Мило да нас све поново направи и роди. Потпуно нове, а поготово модерне – да нас начини.

        Ови што су нас до сад правили и рађали – с њима да се раскрсти! Опрости нам, и мајко и оче, али – Мило ће нам бити, од сад, па у будуће – оба родитеља!

        Носићемо гене и поријекло – искључиво записано – у његовом државном пројекту. Има да се, под морањем – као некад из Брозовог „јајца“ – сви, из Миловога „јајца“ рађамо! Нека што ће отоле да испада следећи нараштај, но – и све нас до сад рођене –  'оће у Милово „јајце“ да гурну, да нам он тамо утисне „ген“ и – испљуне!

           Каже Мило да не може црква, са седиштем у другој држави, бити црква и у његовој. А то, што је седиште римокатоличке цркве у Ватикану – не смета? Да не причам да СПЦ, широм планете, има своје епархије и митрополије.

          Откри нам и како је – понудио СПЦ „да буду дио рјешења“ у стварању некакве његове црногорске цркве. Значи – тражио је од митрополије и епархија СПЦ у Црној Гори – саучесништво у издајству.

        Да омркну као СПЦ, а освану као ЦПЦ! Да заједно – секташе. Па има ли ишта поквареније, да је икад ико чуо – од ове нечасне понуде?

        Па колико само неко може бити безочан и људска гњида – да му овако нешто и падне на памет?!

        Ово је, заиста – дно дна!      

        Боже ми Ти помози, које је ово и лудило и дрскост?

        Да Србе, аутохтони народ у Црној Гори, заједно са својом црквом, која је кроз векове градила ту државу, данас проглашавају за туђине који припадају другој држави?! Ово је пресликана Ендехазија и њена наследница Хрватска из ратова '90-тих!

         Задатак хрваћења, као прве фазе ватиканизације Црне Горе и Црногораца, имали су многи кроз историју. У новијој историји то су, ако узмемо оне који су тамо и рођени, Секула Дрљевић и Савић Марковић Штедимлија. Али, ретко се ко усуђивао да отворено стане уз ту нечасну работу. И у односу на претходну двојицу, који су деловали у оквиру државних система, али мимо Црне Горе – данас је то – државни пројекат Црне Горе.      

  

       И није Мило сам! Такви никад нису сами. Сви наши проверени непријатељи – уз њега су. Уз њега су и они који су били и уз Анту Павелића и уз кардинала Алојзија Степинца. Они не одустају. И сад је, 16. маја у Сарајеву, римокатоличка црква служила мису за блајбуршке усташе.

          Тек сад се отворено види да је Црна Гора на тим темељима и помогнута и постављена референдумом 2006. године!

       Оно што је некад била брука, с тим данас, на сва звона, маше тамошња власт, а – проверени историјски непријатељи прикривено помажу и трљају руке. Кад већ вековима нису могли отвореним ударом споља отети Црну Гору, смислили су нову тактику и – убијају је изнутра!

             А тек кад им чујеш причу како јој они чувају независност, од нас који смо је „напали“.

        Па онда ударе по староме рецепту – „дрште лопова“ – као и свуђ тамо где су правили и праве, нову државу од Срба и српскога. Која је то тек – посебно покварена реторика – која има задатак да засени плебс.

          Та прича како су они жртве а Срби окупатори – увек има циљ прогон, пљачку и присвајање идентитета, културнога блага и историјске вертикале српскога народа – од чега стварају свој идентитет, нови народ и нову државу.     

        Ево да разјасним ту „мантру“ којом на нас јуришате.

        Не само што ништа немам против тога да је Црна Гора држава, него мислим да је задатак сваког часног Црногорца да Црну Гору врати себи. Да је згажену, опљачкану, обезличену, измрцварену на издисају – ишчупа и спашава из руку манијака, који је силују, обешчашћују, проституишу, облаче у туђе рухо, скрнаве темељ, име, вертикалу, и распродају непроцењиво историјско благо, сабрано у њеном имену и постојању које су нам преци – муком, жртвом и чојством – стицали и оставили.

Монтенегрински Тито у Подгорици

          На срећу, тај ваш „аргумент“ не може више да вам прође ни код десетине хиљада освешћених по Црној Гори. Све више их схвата ко су убице Црне Горе.

        Вас – који јој киселином лажи утирете темеље настанка, постојања и суштине њенога бића, ма  – прочитали су!

        Ви, који је продајете и мењате јој газду и власника. Ви, који јој с толико лакоће однесосте главу на тацни – њеном миленијумском непријатељу – за шаку сребрњака – у име вашега малога, беднога живота и огромне материјалне личне користи у којој се купа ваша опскурна личност – у богатству, које сте – издајући је – стекли.       

        И заиста – чега се честит стиди, тиме се свашточиња поноси.

        Све ово више и не спада под једноставно дефинисање. Овако нешто, тешко да би урадио онај, који зна колико не зна. Е, али интелектуална громада Мило – све зна. Зато све и може. То што они који знају остану забезекнути пред, не празнинама, него амбисима у његовоме „знању“ – то њега, не дотиче.

          С толиком лакоћом, са којом се Мило латио „уређивања“ једне читаве области на коју се наслања два миленијума – то само може простота оскудне памети и аморална работа. И нема убеђивања с таквима! Увек вас победе галамом – у недостатку знања и аргумената. То је тај полусвет који – све што зна мање – све му је веће самопоуздање. Њихов „научно истраживачки“ рад састоји се из карактеристичних „аксиома“ – тако је, јер мени се свиђа да је то тако и – тачка.

          Да ова брука није издигнута на ниво целога народа, потомака, предака, државе, традиције, историје – и просечно образованоме човеку – било би испод части да се са таквима упушта у дискусију. Али, ово је суноврат у којем је подигнуто дно – све то – окренуло наглавачке.

          Шта рећи о некоме, који се с толико лакоће незнања упушта у суштину, темељ и свеукупност једнога народа?

        Ма колико Мило Ђукановић био нечастан, који је час једно, час друго, или, како су некад говорило – трања (стара избуцана, глибава крпа, за брисање бачена под ноге) – и њега таквога – била би срамота, кад би знао колико не зна. Али, то знати – могу само они који знају.

          Уосталом, где се то, па он – у свом „образовању“ – срео  са историјом држава и права, историјом и теоријом хришћанства, философијом вере, социолошким кретањима друштва кроз векове?

Он са другим америчким вазалом Стевом Пенадровским,

али му панталоне већ спадају

        А слушајући га – како он само самоуверено износи своје „знање“ и тврдње – човек просто осети нелагоду, некакав посебан, скоро лични стид. Нађе се у чуду и онај који донекле прати ту област, а камоли онај чији је то научни опус, коме је посветио цео свој век.     

         Када разговарате са интелектуалцем, али правим, није интелектуалац свако ко има диплому факултета – увијек је ту опрез, да можда има још нешто што није истражено кроз архиве, документа...

        Е, „интелектуалац“ Мило – сваку област има у „малом прсту“, поготово идентитет, историју, веру, цркву, народ.

         Са таквима – да нису ту где су – образованоме човеку било би испод нивоа да са њима укршта аргументе. То би могло само на нивоу спрдње и забаве, под условом да вам је до тога и да вам се утрефио неки празан простор за збијање шале. Али, ово су страшна времена – у којима је судбина читавога народа, који се муком и жртвом чувао више од хиљаду година – сад пала у њихове шаке.

           Мада, он као неко ко је потекао из куће чији је отац био Брозов послушник, иначе не би био високопозиционирани кадар (који је и свога сина Мила од 17 година гурнуо у Савез комуниста), а знање стицао у средњој економској школи и у тој области, на економском факултету у Титограду, завршио све своје образовање – па зар се од таквога и могло нешто друго очекивати?      

      Е, сад, колико му је знање и из економије (?!) – кад видим просперитет у малој Црној Гори, са око 600.000 становника – не би се рекло да је неки „експерт“. Али, опет – када се упореде његове позиције са којих је кренуо – изнајмљене гарсоњере и џемпера – са данашњим вилама, хиљаде квадрата, милиона, банковних рачуна, бизниса и енормног богатства уже и шире породице – није да се може рећи да је и у овој области дудук. 

         Не бих ја све ово анализирала да је Мило, само један од тајкуна настао у глобалистичкој пљачки урушене претходне државе – ни први ни последњи. Али, ово је – опасна комбинација – власт, надобудност, незнање, слугерањство моћном газди зарад личног интереса.

        Особа којој је задњица испред образа! 

        Уосталом, окупатори и доводе и подржавају такве. Јес' да их се и они гаде, јер тешко се не гадити таквих, али – раде им посао! Освајач зацрта план, припреми логистику и – 'оће на готово да дође. А са таквима – најлакше остваре окупацију и побједу. Проњушкати такве у оквиру народа на којега се намере да му отму територију, украду историју, културно наслеђе – најубитачније је оружје у рукама окупатора. Такви за њих и обављају прљави посао преименовања, асимилације, намицања новог идентитета, јер –  освајач хоће промену свести народа – само тада – народ не пружа отпор. Е, тај срамни задатак над својим народом – увек обаљају нечасни изданци из његовога рода...

 

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари