Американцима Европа за остатак 21. века није приоритет – зато јој режирају сумрак

НИ У ПАРИЗУ НИСУ ПРИМАРНО УЖАСНУТИ ЗБОГ ПОДМОРНИЦА И ИЗГУБЉЕНИХ МИЛИЈАРДИ

* Џо Бајден је у наступу у Генералној скупштини УН отркио да индо-пацифичка регија за САД постаје најважнија „данас и сутра“.          Европску унију је означио као партнера „у решавању читавог спектра важних проблема са којима се свет данас суочава“. Другим речима: са ЕУ можемо о клими, можда и о ковиду, али не о војно-стратешком обуздавању (Кине)

* НАТО (а са њим и ЕУ) били су у фокусу док је сам фокус ​​био на западним деловима Евроазије. Зато је Бајден о њима у Њујорку говорио само једном - и то у прошлом времену, као показатељ прошлих заслуга Беле куће. У смислу: обновили  смо сарадњу и уверили их да смо привржени Петом члану Повеље северноатлантског блока

* То је било све. Јер, одмах потом се позабавио четвоространим партнерством Сједињених Држава, Индије, Јапане и Аустралије. Изненађујуће, али Велике Британије нема у том друштву. А тешко да се ради о Бајденовом лапсусу или грешци спичрајтера. Партнерство је названо - баш четвоространим, а у њега се упорно позива и Јужна Кореја

* Неће САД вероватно потпуно напустити ни Европу ни Блиски Исток. Основе њиховог присуства ће остати. Остаће прецизно усмерена контрола битна за Вашингтон. Али, више неће бити комплетног „кишобрана“. Ни за оне који су називани савезницима. Узгред, Авганистан је био и де јуре најважнији савезник Сједињених Држава

* Американцима је сада у Европи довољно неколико посебно ревносних савезника - Пољска, балтичке земље, Грузија и Украјина које су гладне посебног статуса код САД и у НАТО. Ово значи да САД остале земље Европе  једноставно нису потребне и да се морају се ослонити на своје снаге. Фокус се померио – то је саопштено  Европљанима. Управо то их је суштински ужаснуло и зато су почели да критикују своје начелнике преко Атлантика

_______________________________________________________

       Аутор: Дмитриј ДРОБЊИЦКИ

       ЏО Бајден је много шта рекао у Генералној скупштини УН. У његовом говору се нашло места за ковид, за сексуалне мањине, за глобалне климатске промене, па чак и за инжењерску инфраструктуру земаља у развоју.

       Помињао је и савезнике. Аустралију, Индију, Јапан и Јужну Кореју. Успут је индо-пацифички регион прогласио за најважнији за судбину света.

       Блиски исток је дотакнуо `у пролазу`. Али, само у смислу позива Израелу да спроведе принцип „две државе за два народа“.

       Талибане је позвао да поштују људска права.

       Неколико пута (али лежерно) Бајден је говорио о Африци и Латинској Америци.

       И само једном - и у прошлом времену, као показатељ прошлих заслуга Беле куће – помњнуо је ЕУ и НАТО. У смислу: обновили  смо сарадњу и уверили их да смо привржени Петом члану Повеље северноатлантског блока. И то је било све.

       Јер, одмах потом се позабавио четвоространим партнерством Сједињених Држава, Индије, Јапане и Аустралије. Изненађујуће, али Велике Британије нема у том друштву. А тешко да се ради о Бајденовом лапсусу или грешци спичрајтера. Партнерство је названо - баш четвоространим, а у њега се упорно позива и Јужна Кореја.

       А Европа - не.

       То нас враћа на такозвани блок AUKUS чије је исхитрено стварање претходило консултацијама са Индијом и Јапаном уочи почетка јесење сесије Генералне скупштине УН.

       Скандалозни сукоб између Сједињених Држава и Француске, који је постао нуспродукт нове Индо-пацифичке алијансе коју предводе САД, наравно много говори о тренутном моралу у Вашингтону, али ипак изгледа помало чудно.

       Раскид уговора између Француске и Аустралије о изградњи дизел-електричних подморница уопште није био неизбежан. Ништа није спречавало Сједињене Државе да оставе отвореним врата новог блока или да већ на старту у њега позову Француску.

       За то је било довољно разлога. Прво, Емануел Макрон би готово сигурно пристао. Уочи председничких избора 2022. године, он неће пропустити да објави нове амбициозне планове Француске са глобалном пројекцијом, макар са сстатусом млађег партнера Сједињених Држава. Друго, Париз има своје територије у индо-пацифичкој регији - Нову Каледонију и Француску Полинезију.

       Уосталом, постоје ли – ако треба обуздавати једну Кину - сувишни савезници?

       А и дизел-електричне подморнице Fabriqué en France тешко да би биле сувишне.

       Аустралија не би имала довољно новца и за америчке нуклеарне и за француске конвенционалне подморнице?

       За то је Аустралија могла добити кредит! Или гаранције француске владе. Или подморнице  једноставно платити Паризу ... за пар година...

       Јесте да је америчка штампарија у последње време почела да `штуца`, али и даље функционише. Такође је било могуће укључити француске компаније у изградњу нових подморница у самој Аустралији.

       Чак и ако се нешто није скоцкало у Бајденовој администрацији - постојала је могућност подмићивања бар дела француске елите. Па, и могућност уцене, што је у наше време отприлике исто.

       Све у свему, било је апсолутно могуће на фин начин се договорити са Паризом. Али, то није учињено. Француска је понижена. Суочила се са свршеном ствари, као и остатак света.

       А на Британију су „одједном заборавили“. Јасно је да је Лондон у AUKUS-у био потребан само да би Аустралија могла легитимно ући у тај блок. Јер, шеф те копнене државе и даље је британски монарх. Сада, када се Канбера већ нашла унутра, Магловити Албион се може и „одгурнути устрану“.

       Наравно, ово није први пут да се Европљани одбацују.

       Сећате ли се историје украјинског Мајдана?

       Односно: снимка телефонског разговора између заменице државног секретара Викторије Нуланд и тадашњег амбасадора САД у Кијеву Џефрија Пајета.

       Нуланд је тада делила места у будућој украјинској влади. Рекла је Пајету ко ће бити привремени председник, ко ће бити премијер, ко ће бити градоначелник Кијева и ко ће водити државу након првих "истински демократских избора". То је значило успостављање новог режима под директном контролом Вашингтона.

       Пајет је био затечен иако је, наравно, савршено добро знао шта је „извоз демократије“ и са чиме се то једе, па је питао: излануо је: "Шта ћемо са ЕУ?"

       Добио је брз и кратак одговор: «F…ck the EU!».

       То се догодило у доба Обаме, који је након Харија Трумана важио за најбољег пријатеља Европе!

      

       Па ипак, то «F…ck the EU!» из 2014-те било је нешто друго.

       То се чуло у приватном разговору који су америчке дипломате, изгубивши опрез, водиле преко незаштићене линије. Није се замишљало јавно понижавање Европе.

       Лидери Старог света знали су, дакако, шта њихови „најбољи пријатељи“ с друге стране Атлантика мисле о ЕУ чак и без ненамерног открића госпође Нуланд. Стога је и галама око прислушкивања телефона Ангеле Меркел од стране америчких специјалних служби била врло кратка.

       Господарима света је ово из неког разлога ипак било потребно.

       И Трамп је имао своје «F…ck the EU!».

       Продемонстрирао га је када је једнострано раскинуо ирански нуклеарни споразум, у којем су поред Русије, Кине и Сједињених Држава, учествовале и три европске земље - Француска, Велика Британија и Немачка.

       Међутим, то је било предизборно обећање „немогућег Доналда“, које је он лако могао испунити.

       Европљани су се, наравно, кладили на Хилари Клинтон, али нису могли да не помишљају да и Трамп има шансе. То им је обезбеђивало време за припреме за раскид уговора. Нису га искористили.

       Бајден је обећао да ће се САД вратити споразуму са Ираном, али као што се зна - обећање не значи венчање.

       Суочена са првим дипломатским потешкоћама, његова администрација је напустила овај подухват. И поново је Европа извисила. Велики људи имају велике комбинације.

       Актуелна криза је нешто сасвим друго.

       Прво, најновије «F*ck the EU» је продемонстрирано на изразито изазивачки начин, као да има своје посебно значење.

       Друго, овај пут је реакција Старог света била прилично оштра. Ствар је дошла до тачке опозива француског амбасадора из Вашингтона, а ради се о невиђеном демаршу унутар НАТО -а и на Западу у целини.

       Не протестује само Париз. Готово сви високи европски званичници придружили су се критикама Сједињених Држава. Чак ни Трампу није овако једногласно контрирано.

       Много се говори о расколу на Западу, о губитку поверења и о "неприхватљивом" и "несавезничком" понашању. Али, зашто?

       Због неколико подморница? Због новца? И то у време такозваног квантитативног омекшавања (преведено на нормални језик: непрекидног штампања новца)?

       Зар због још једне увреде из Вашингтона?

       Очигледно је да у свему овоме поента уопште није у подморницама (ни француским ни америчким), нити у милијардама долара (билиони се сада разбацују по Сједињеним Државама). А ни у још једном безобразном чину Сједињених Држава, већ у нечему много значајнијем.

       Уосталом, Бајден је у свом говору у Генералној скупштини УН јасно ставио до знања о чему је реч.

       Отркио је да индо-пацифичка регија – из угла САД - постаје најважнија за свет „данас и сутра“.

       Европску унију је означио као партнера „у решавању читавог спектра важних проблема са којима се свет данас суочава“. Другим речима: са  ЕУ можемо о клими, можда и о ковиду, али не о војно-стратешком обуздавању.

       Бајден је рекао: „Данас се фокус САД пребацује на Индо-Пацифик“. Стога су тамо концентрисани савезници, ресурси и војно присуство САД.

       НАТО (а са њим и ЕУ) били су у фокусу док је сам фокус ​​био на западним деловима Евроазије. Подсећања ради: Северноатлантска алијанса је 1949. године настала на месту где је само годину дана раније постојала антихитлеровска коалиција.

       То су диктирала два разлога: потреба да се СССР изолује са запада и постигне стално присуство Сједињених Држава у Европи.

       Заговорници тог сценарија (који је и реализован) постојали су са обе стране Атлантика. Од тада су се европске елите знале да им амерички стратешки „кишобран“ над Старим светом пружа моћ и могућност да уживају у свим благодатима доларске економије.

       Само, могућности доларске економије све више се смањују пред нашим очима. Данас само лењи не говоре да Сједињене Државе, иако су још сила број један, делују са све мање ресурса на располагању.

       Управо тиме је Бајденова администрација оправдала свој исхитрени бег из Авганистана - конкуренција са Кином је неспојива са наставком скупих кампања на Блиском истоку.

       Ово је Бајден признао у говору о повлачењу трупа. Али, није напушен само Авганистан!

       Амерички системи ПВО/ПВО Patriot повучени су и из Саудијске Арабије која је у рату у Јемену!

       Демократе у Конгресу САД ће такође повући из буџета милијарду долара помоћи Израелу за надоградњу одбрамбеног система против ракетних пројектила „Гвоздена купола“.

       Неће САД вероватно потпуно напустити ни Европу ни Блиски Исток. Основе њиховог присуства ће остати.

       Остаће прецизно усмерена контрола битна за Вашингтон. Али, више неће бити комплетног „кишобрана“. Ни за оне који су називани савезницима. Узгред, Авганистан је био и де јуре најважнији савезник Сједињених Држава.

       Да би „одговорили на изазове Русије“ (Бајденове речи из истог говора о Авганистану) не мора цела Европа бити под „кишобраном“ – не морају сви имати пуни доступ „слаткишима“ доларске економије.

       Американцима је сада у Европи довољно неколико посебно ревносних савезника - Пољска, балтичке земље, Грузија и Украјина које су гладне посебног статуса код САД и у НАТО.

       Вашингтон очекује да након договора са Берлином о Северном току 2 контролише (барем делимично) енергетски сектор Старог света.

       Ово значи да САД остале земље Европе  једноставно нису потребне и да се морају се ослонити на своје снаге.

       Фокус се померио – то је саопштено  Европљанима. Управо то их је суштински ужаснуло и зато су почели да критикују своје начелнике преко Атлантика.

        Јасно је да нова стратешка линија Сједињених Држава можда неће бити доследно изведена до краја. И зато што се унутар америчког апарата више фракција бори за позиције.

       Независно од тога, Европљани су забринути с разлогом.

       Русија, као и поводом америчког повлачења из Авганистана, треба да процењује будуће изазове који ће бити последица сумрака Европа.

       Правог сумрака.

       На том сумраку Вашингтон је почео да ради непосредно, безмало ручно.

 

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари