Будимир: Крајњи циљ забране негирања „геноцида“ у Сребреници је – укидање Српске

ТРИБИНА „ИНЦКОВ ЗАКОН – КРАЈ СРПСКЕ ИЛИ РАСПАД БОСНЕ“

* Потврдила се теза нашег великог историчара Милорада Екмечића да уједињена и јака Немачка историјски значи - слаба Југославија, односно Србија. Суптилна ревизија историје Другог светског рата и улоге Немачке вршила се кроз медијску пропаганду којом Срби постају гори и од нацистичке звери

* Да би се ,,српско зло” поистоветило са нацистичким било је потребно ратоводство ,,босанских Срба” осудити за најтежи злочин који познаје човечанство - злочин геноцида. Изреченим пресудама за злочин геноцида на подручју Сребренице српским политичким и војним лидерима, прешло се у задњу фазу правно-политичке демонизације. Хашки трибунал је невиђеним злоупотребама права de facto извршио нацификацију читавог једног народа

* Неуспех наметања колективне кривице ,,босанским Србима” од стране унутрашњих и спољних (Западних) политичких актера био је неприхватљив. То бих значило да је читава операција демонизације, која је трајала скоро тридесет година, пропала. Како би ,,спасио” ствар - Инцко, након што му је прихваћена оставка, неуставно и незаконито доноси одлуку којом намеће ,,Закон” који забрањује негирања геноцида

* Република Српска је потврђена Дејтонским мировним споразумом и дефинисана Уставом БиХ, али би да је упркос томе укину јер је „геноцидна творевина“. То је стварни (гео)политички циљ наметнутог Инцковог „закона“, јер демонизација и нацификација Срба и Републике Српске није успела док год постоји Република Српска као геополитички субјект

____________________________________________________

          Жељко БУДИМИР

          У ПРОЦЕСУ разбијања друге Југославије политички Запад је водио велику кампању демонизације Срба, којом је само једна од зараћених страна у светској јавности приказана као непатворено зло спремно на сваки злочин.

          У ратовима од Словеније (1991.) до агресије НАТО пакта на СР Југославију (1999.) - Срби су по манихеистичком принципу постали лоши момци, против којих је покренута до тада невиђена медијска кампања апсолутне дискредитације.

          Таква демонизација није вођена ни протвив Руса (СССР) на врхунцу Хладног рата.

          Овом процесу је посебно погодовао униполарни моменат настао распадом СССР у којем САД и њени европски савезници преузимају глобалну хегемонију, а неолиберална идеологија у спољној политици доживљава велики узлет. Циљеви такве политике споровођени су сировом војном силом која постаје једини механизам светске политике.

Жељко Будимир

          Медијска сатанизација је била прва, почетна фаза једне операције дугог трајања са задатком да се Срби јавно оптуже и судски процесуирају за најтеже злочине након Другог светског рата. Тако су Срби оптужени за злочин против мира којим је отпочела крвава дислолуција комунистичке Југославије, пуцањем по ,,авнојевским шавовима”.

          Овде је важно је споменути улогу уједињене Немачке у спољном процесу разбијања југословенске федерације, која се враћа на међународну сцену као велика сила управо кроз политику наметања признања независности Словеније, Хрватске и БиХ. Овом епизодом се потврдила теза нашег великог историчара Милорада Екмечића, да уједињена и јака Немачка историјски значи слаба Југославија, односно Србија. Суптилна ревизија историје Другог светског рата и улоге Немачке вршила се кроз медијску пропаганду којом Срби постају гори и од нацистичке звери.

          Срби су одмах по признању новостворених држава на развалини Југославије означени као агресори против других суверених држава. Агресија је један од најтежи злочина по међународном праву који покреће механизам колективне безбедности у Уједињеним нацијама.

          Није се спомињало да су Срби конститутивни народ у Хрватској и БиХ и да су по уставу и они имали право на самоопредљење.

          Када се ратни пожар распламсао у Хрватској и БиХ, направљена је медијска конструкција новог злочина, етничко чишђење, који је, наравно, искључиво чинила српска страна (према CNN, BBC, Sky News, AP…). Затим су ,,угледни” ратни репортери пронашли ,,концентрационе логоре” у БиХ за несрбе.

Милорад Екмечић

          Направљене су фотографије вађене из контекста, репортаже са снажним емотивним порукама, које су утрдиле да су Срби више него ,,лоши момци”, они су митско зло која има нацистичку природу. Стизали су извештаји о масовним силовањима и убиствима које чини српска војска, чиме се медијска слика о српском злу бојила у таму пакла.

          Током грађанског рата у Босни и Херецговини српска страна је у потпуности дехуманизована, као зло према коме неолиберална рука правде треба реаговати без милости.

          Друга фаза ове велике операције била је правно-политичке природе, за коју је задужен Хашки трибунал, основан од стране Уједињених нација по диктату Вашингтона, као ad hock међународни суд за бившу Југославију. Хашки трибунал је наставио ,,правну” демонизацију оптужницама и пресудама против српског политичког и војног руководства РСК, РС и СР Југославије.

          Данас је потпуно јасно да је Хашки трибунал имао за циљ да српску страну осуди за најтеже злочине и да оправда злочине над Србима. Јер са на такво зло невиђено од Другог светског рата морало одговорити војном интервенцијом, чиме се оправдало постојање НАТО пакта након нестанка Источног блока.

          Да би се ,,српско зло” поистоветило са нацистичким било је потребно ратоводство ,,босанских Срба” осудити за најтежи злочин који познаје човечанство - злочин геноцида. Изреченим пресудама за злочин геноцида на подручју Сребренице српским политичким и војним лидерима, прешло се у задњу фазу правно-политичке демонизације. Из медијске демонизације српске стране, Хашки трибунал је невиђеним злоупотребама права de facto извршио нацификацију читавог једног народа.

          Иако се јавно понављао став да ни један злочин није колективан из политичког и правног стања створеног овим пресудама било је јасно је да се српски колективитет одређује као кривац.

          Да је тако најбоље се види из наратива политичких лидера Бошњака који на основу тих пресуда Србе називају геноцидашима, а Републику Српску геноцидном творевином. Тај дискурс је приваћен и у западној (нео)либералној науци, тако се грађански рат у Босни и Херцеговини узима као пример локалног етничког сукоба у којем су учињени најтежи злочини на простору Европе након Другог светског рата. Као илустрацију навешћу само један пример.

          Књига Политика^[1] британског професора Ендру Хејвуда, у којој се Срби током рата изједначавају са нацистима, а након рата предлаже се спровођење денацификације.

          Денацификација је завршна фазе демонизације Срба, а њена операционализација је геополитичког карактера.

          Термин геополитика користим јер је тај процес директно повезан са територијалним питањима која су решавана током оружаног сукоба и након њега. Један од примера геополитике денацификације је хрватска агресија на Републику Српску Крајину августа 1995. године, када је поред заштите УН-а почињено највеће етничко чишђење на простору бивше Југославије. Међутим, како су у питању били пропагандом дехуманизовани ,,хрватски Срби”, није било осуде јер није морално бранити ,,лоше момке”.

          Исто се десило када је НАТО војно интервенисао против ВРС, чиме је промењена равнотежа снага у рату БиХ на српску штету.

          Врхунац лицемерја била је агресија НАТО пакта на СР Југославију 1999. године, када се морало ,,хуманитарно интервенисати” против српских злочина над Албанцима. Све се одвијало по истој медијској, правној и политичкој матрици као и у грађанском рату у БиХ. 

          Геополитички биланс агресије НАТО пакта било је отимање покрајине од Србије и масовни прогон српског становништва са простора Косова и Метохије.

          У Босни и Херцеговини Запад је после рата започео пројекат ,,изградње државе” (state bilding), који није успио упркос милијардама долара помоћи Федерацији Босне и Херцеговине. Међутим, није се успело ни Србима у Републици Српској наметнути колективни осећај кривице за рат и ратна дешавања.

          Политички прваци и народ нису прихватали тезу да су Срби главни кривци за све злочине почињене у протеклом рату.

          У грађанском рату у БиХ није било невине стране, злочине су чинили све зараћене стране. Зато је политичко руководство РС јавно осудило злочине које је починила српска страна, али не прихватајући колективну кривицу и тражећи да се јавно осуде и процесуирају страшни злочини учињени против Срба.

          На жалост, Срби нису дочекали правду ни од Хашког трибунала, а ни од домаћих судова.

          Пресуде против Срба требале су да послуже да се БиХ гради по критеријима које диктира сарајевска политика.

          Српски народ у Републици Српској је одбио ревизију историје, да од жртве постане злочинац и то нацистичког профила.

          Неуспех наметања колективне кривице ,,босанским Србима” од стране унутрашњих и спољних (Западних) политичких актера био је неприхватљив. То бих значило да је читава операција демонизације, која је трајала скоро тридесет година, пропала. Како би ,,спасио” ствар бивши Високи представник Валентин Инцко, након што му је прихваћена оставка, неуставно и незаконито доноси одлуку којом намеће ,,Закон” који забрањује негирања геноцида, чиме се у правни систем БиХ уводи вербални деликт као у ,,стара добра” колонијална времена.

          Створен је правни основ за денацификацију кривичним гоњењем сваког Србина који слободно каже другачије мишљење о протеклом рату. Међутим, стратешки циљ није само ревизија историје, наметање кривице, нити колективна промена свести, већ промена унутрашње геополитичке структуре Босне и Херцеговине.

          Република Српска је политичко-територијална јединица српског народа у БиХ створена у оружаној борби српског народа за слободу и независност у протеклом рату. Потврђена Дејтонским мировним споразумом, дефинисана Уставом БиХ, али упркос томе треба је укинути јер је геноцидна творевина.

          Ово је стварни (гео)политички циљ наметнутог Закона, јер демонизација и нацификација Срба и Републике Српске није успела док постоји Република Српска као геополитички субјект. Овај план се може спречити само заједничким политичким деловањем Србије и Српске уз дипломатску подршку Руске Федерације и НР Кине.        Српском народу у БиХ је потпуно јасно да без политичке и територијалне аутономије не може да опстане на овом простору. Зато се не сме дозволити да овај наметнути ,,Закон” угрози опстанак Републике Српске као гаранта очувања српског народа.

[1]Andrew Heywood: Politics, Palgrave Macmillan, London, 1997-2002. Књига је преведена и на српски језик 2004. године од стране београдске издавачке куће Clio.

          (одржана у организацији информативно-политичких портала „Све о Српској“ и „Факти“ – уз подршку Представништва РС у Србији)