Павић: Запад има најмање права да Српској оспорава право да поврати отета дејтонска права

БЕОГРАД: ТРИБИНА „СЛОБОДА И САМОСТАЛНОСТ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ“

Овако су ишли на Ирак

и унесрећили га

* Ми се суочавамо са информативним ратом, чијим посредством се и легитимише право Запада да нас и даље туторише, да нам и даље говори како треба да живимо. Зато и одбрана Републике Српске треба да има и ту инфо-ратну компоненту, која у основи треба да садржи став да Запад нема никакво право да се меша у наше ствари, а поготово не да прети, као што је Габријел Ескобар покушао да прети Додику

* Посреди је нови-стари психолошки рат против свих Срба, један велики ПСИОП, коме треба да се супротставимо и симетрично и асиметрично, на начин који је адекватан методама које се примењују против нас. Неопходно је неприхватање било каквог подређеног положаја, уз јавно и јасно означавање оних политичких и јавних фигура које на то пристају

* Нажалост, опет имамо делове политичке сцене, који се представљају као ”опозиција”, који прихватају ту подређеност, прихватају неоколонијални однос, само да би их тај исти Запад довео, односно вратио на власт. Такво понашање не само да не треба прихватити, већ га треба и делегитимизовати

* Наша полазна тачка је јасна и једноставна: ми смо у праву, ово је наша земља, ми ником другом ван ове земље не говоримо како треба да живи. А ви, који можете да се похвалите једино катастрофалним резултатима ваших интервенционистичких политика широм света, немате право да наступате као што је Ескобар наступао пре неки дан, као што нови амерички амбасадор у Сарајеву најављује да ће да наступа – претњама и притисцима

_________________________________________________________

       Александар ПАВИЋ

       ОБИЧНО политику и морал не треба мешати, поготово не у данашњем свету. Међутим, данашњи колективни Запад и даље мисли да може наступати не толико са моралног колико са моралистичког становишта, у смислу да (још увек) сматра да је он тај једини (до)носилац нечега великог, доброг, хуманог, напредног.

       То је његова мека моћ, која му даје, бар се тако на Западу сматра – најпре уз помоћ масовних медија и огромног новца уложеног у тзв. невладин сектор – ауторитет и покриће да тврди да он не наступа са становишта силе, већ са становишта ”доброчинства”.

Преварант-милитариста Колин

Пауел (умро претходних дана)

       Суштински, западњаци и даље мисле да су бољи од свих других на свету, па су стога позвани да и остале подигну из цивилизацијског мрака и покажу им светлост.

       Постојао је тренутак у историји када је чак било могуће да Запад тако наступа и да то чак буде кредибилно. То је било после пада Берлинског зида, после краја Хладног рата, из ког је Запад, на челу са САД, изашао као победник. То је тренутак када је Фукујама могао да говори о ”крају историје” и да чак буде озбиљно схваћен.

       Наводно није више било о чему да се расправља: знало се који је систем победио, који је систем ”најбољи” – тзв. либерална демократија – и шта има више да се размишља о било каквом другом систему за човечанство.

       По том наративу, колективни Запад је тај који је наводно довео тај победнички систем до савршенства – а осталима је једино остало да уче и да беспоговорно слушају.

       Западњаци су се тад дефинитивно и поставили као ”строги али праведни” учитељи, који у својим рукама имају ”и штап и шаргарепу”, односно право да наступају као разредне старешине наспрам остатка света.

       С друге стране, не могу да се потпуно криве ни народи ни политичари из незападног света, који су претходно живели иза тзв. гвоздене завесе или сматрали да живе неслободно, што су у почетку прихватали ту водећу улогу западних победника. Једноставно, светски комунизам се сматрао губитничким системом, његови представници су – част изузецима – изгубили и самопоуздање и аргументе, а нова идеологија која би кредибилно могла да се супротстави победничкој ”либералној демократији” није била ни на видику.

Александар Павић

       У нашем случају, међутим, на самом почетку југословенске кризе, колективни Запад је свој ауторитет скоро одмах прокоцкао – мада, наравно, то никад није признао, нити ће признати. Време да победнички Запад докаже не само на речима и лепим жељама већ и на делима да је ”крај историје” стварно дошао - било је управо на самом почетку кризе, кад су кључне западне престонице, уместо да крену у једнострана признања југословенских сецесиониста, могле да доследно инсистирају на мирном решењу, у складу са Повељом УН, али и правом народа – а не произвољно нацртаних ”социјалистичких република” – на самоопредељење.

       Та прва шанса је, међутим, пропуштена. Ту је већ почело да се види да политички Запад не делује као онај ”идеални” Запад из Фукујаминих есеја и књига, где су ”демократија”, строго поштовање закона и процедура и међусобно уважавање наводно најважнији. Уместо тога, било је видљиво да бар неки делови Запада почињу да наступају геополитички.

       Вратили су се на сцену на првом месту немачки и аустријски интереси, као и интереси Ватикана – који су, истини за вољу, остатку политичког Запада вешто наметнули једнострана решења – да би се затим свима наметнуо врховни интерес САД, којима је у то време било важно да покажу не ко је главни ”демократа”, већ ко је главни ”тата” без ког се ништа не може решавати. И то не само главни на Западу, већ и на свету у то време.

       Што се тиче специфично Босне и Херцеговине, Запад је имао прилику да остане доследан својим великим идеалима после референдума о независности од 29. фебруара и 1. марта 1992. године, на којем су учествовали само Муслимани и Хрвати. Тај референдум, пo начину на који је расписан, већ је урушио темеље Босне и Херцеговине, зато што није имао пристанак једног од три народа– српског.

       Он ни по резултатима није испунио уставне услове да буде проглашен успешним, с обзиром да је мање од две трећине грађана гласало на њему.

       Политички Запад је тада пропустио прилику да истински поштује демократију, односно демократску процедуру, тако што би референдум прогласио неуспелим и захтевао да све три стране у БиХ седну и разговарају. Уместо тога, Запад је подстакао сецесију тиме што је признао нелегални референдум, а затим и једнострано проглашену независност БиХ.

       Ипак, и после референдумског сумрака демократије, указала се последња прилика да се постигне мирно решење за БиХ, и то захваљујући српском народу, који је, као последњи уступак у име очувања мира, био спреман да прихвати чак и отцепљење од своје матице, од велике Југославије, односно од Србије.

Овако су муслимани и Хрвати 1992. донели одлуку

о свом антисрпском референдуму

       Наиме, српско руководство у БиХ је прихватило Лисабонски споразум, тзв. Кутиљеров план, који је предвиђао независност Босне и Херцеговине. Међутим, онда је муслиманска страна, подстакнута и охрабрена од стране Американаца то одбацила.

       Увек и на сваком месту треба подсећати да је то била та коначна искра која је покренула рат у Босни и Херцеговини. Посебно је битно напоменути да за ту вероломност, која је непосредно изазвала крвави рат, политички Запад никад није санкционисао политичко Сарајево, а још мање на било који начин санкционисао Алију Изетбеговића, већ га је, напротив, богато наградио.

       Могло би се рећи да је ”крај историје” доживео сопствени, неславни крај управо у БиХ 1992. године, само што остатак света о томе није био обавештен, захваљујући најпре муњевитој трансформацији до скоро ”слободних и демократских” западних медија у средства масовне пропаганде – што је велика и посебна тема.

       После три и по године грађанског рата који је однео око 100.000 живота, склопљен је Дејтонски споразум, којег су западне силе почеле да слабе и релативизују скоро од дана његовог потписивања, са све гласнијом причом не о слову него о ”духу” Дејтона, односно о ревизији изворног мировног споразума у складу са западним поимањем његовог ”духа” – који, укратко, подразумева централизацију БиХ под доминацијом сарајевских исламских екстремиста – и све већим и отворенијим игнорисањем његовог слова.

       Паралелно са тим, у тих нешто више од 25 година после потписивања Дејтона, политички Запад је извео војно-политичке интервенције широм света. Оне не да нису биле успешне, него су биле катастрофалне, разарајуће. Донеле су не напредак или више демократије свету већ супротно – (још) мање демократије, а више патње, више глади, више смрти.

Потписивање Дејтонског споразума

       Треба ли уопште набрајати те силне интервенције, попут Ирака, Авганистана, Сирије, Либије, Јемена, Судана, Сомалије… Те земље су разорене, а вишемилионске реке избеглица покренуте.

       Избегличка криза која данас потреса Европу је директна последица тих интервенција, те западне политике. И сад, после свих тих катастрофалних неуспеха, и после систематског, вишегодишњег, циничног непоштовања Дејтонског споразума – данашњи Запад сматра да и даље има исто оно морално право које је за себе приграбио после пада Берлинског зида и победе у Хладном рату, и потребни ауторитет да нам прописује како треба да живимо.

       С обзиром на претходно наведене резултате, легитимно је поставити питање: одакле политичком Западу право на такво становиште?

       Да поновимо, помињемо морално право само зато што савремени Запад, после свих тих катастрофа које је произвео, још увек сматра да може да наступа са квази-моралних позиција, туторски и ”просветитељски”, и то не само према нама. Међутим, треба ту реторику једном за свагда разобличити и именовати ствари правим именом.

       Конкретно, осврћући се на скорашње догађаје, као на пример недавне претње санкцијама које је амерички изасланик Ескобар упутио српском члану Председништва БиХ – ту се не ради ни о каквој ”демократизацији” и ”просветљивању”, већ о јасном чину агресије.

       Или, посматрајући шири, глобални контекст, после неславног повлачења из Авганистана, који је током 20-годишње ”демократизације” поново постао највећи произвођач опијумског мака на свету и практично ексклузивни снабдевач европског тржишта хероином, или крвави хаос који се не смирује у Либији, легитимно је поставити питање – да ли су то ти ”успеси” који политички Запад, на челу са САД, препоручују за улогу нашег вечног тутора?

       Мислим да је ово питање о моралном праву Запада важан део дискурса којим треба да се служимо у наступајућем времену, важан алат, уз овај правни, преко ког ће се отете дејтонске надлежности враћати Републици Српској. Јер, нажалост, све се одавно претворило у политику. Ми се суочавамо са информативним ратом, чијим посредством се и легитимише право Запада да нас и даље туторише, да нам и даље говори како треба да живимо – али лишени кључних предности које они уживају – нпр. да могу да створе онолико новца колико им треба, односно да произведу онолико кредитирања колико им је потребно по најнижим каматним стопама (што се, разуме се, проглашава ”успешним” економским моделом).

       Дакле, одбрана Републике Српске треба да има и ту инфо-ратну компоненту, која у основи треба да садржи став да Запад нема никакво право да се меша у наше ствари, а поготово не да прети. А када прете – онда не чуди што се десило оно што се десило на састанку председника Додика са Ескобаром, тј. да се омакне псовка.

       При томе, треба јасно рећи да псовка није била уперена према америчком дипломати лично, него према претњи санкцијама које је он изрекао. Дакле, није псовка та која у информационо-ратној арени треба да се представља као дипломатски скандал – како је то представљено у многим медијима – него претња изречена од једног америчког дипломате у једној страној земљи – што је много горе од обичне псовке. И треба да очекујемо, па и захтевамо од наших медија да се тако и поставе.

       Посреди је нови-стари психолошки рат против свих Срба, један велики ПСИОП, коме треба да се супротставимо и симетрично и асиметрично, на начин који је адекватан методама које се примењују против нас.

       Неопходно је неприхватање било каквог подређеног положаја, уз јавно и јасно означавање оних политичких и јавних фигура које на то пристају.

       Нажалост, опет имамо делове политичке сцене, који се представљају као ”опозиција”, који прихватају ту подређеност, прихватају неоколонијални однос, само да би их тај исти Запад довео, односно вратио на власт. Такво понашање не само да не треба прихватити, већ га треба и делегитимизовати.

       Неопходно је дати представницима државе и носиоцима највиших функција ту врсту информационе подршке – али и да представници државе буду свесни њене важности.

       То је важан део наше меке моћи наспрам нове западне агресије – непристајање на такав третман. Наша полазна тачка је јасна и једноставна: ми смо у праву, ово је наша земља, ми ником другом ван ове земље не говоримо како треба да живи. А ви, који можете да се похвалите једино катастрофалним резултатима ваших интервенционистичких политика широм света, немате право да наступате као што је Ескобар наступао пре неки дан, као што нови амерички амбасадор у Сарајеву најављује да ће да наступа – претњама и притисцима. То је све неприхватљиво.

       Неопходан је јединствен приступ према оваквим покушајима, политичко и национално јединство у ставу да су нам дејтонска права и овлашћења нелегално одузети, да имамо право да их вратимо и да нико нема ни право ни легитимитет – а најмање политички Запад – да нам то оспорава.

       (трибина је одржана у организацији информативно-политичких портала Све о Српској и Факти – уз подршку Представништва РС у Србији)

 

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари