Умро Влада Револуција – један од вођа студентских протеста 1968. у Београду

ВЛАДИМИР МИЈАНОВИЋ БИО ПРОТИВ И ТИТОВЕ ВЛАСТИ И ПРОТИВ КАПИТАЛИСЗМА И НАТО

* Повео је студенте из Студентског града ка центру Београда, где су заузели Ректорат БУ и заједно са групом професора прогласили Црвени универзитет „Kарл Маркс“

* Цео живот (сем неколико последњих година) прогоњен је као непријатељ режима, стално је био под присмотром полиције и обавештајних служби, једном речју - вечити дисидент

* Средином осамдесетих година успео је да оде у Америку, где је радио најразличитије занатске послове, био молер, а неко време возио и такси. Али, и тамо је учествовао у протестима, па му - откако се 2006. после 20 година ратио у Београд – није било више дозвољено да уђе у САД

____________________________________________________

       Аутор: Јово ВУКЕЛИЋ, оригинал на - izmedjusnaijave.rs

       ВЛАДИМИР Мијановић, познатији као Влада Револуција, вођа студентских протеста 1968. године у Београду преминуо је у 75. години у Београду.

       Цео живот (сем неколико последњих година) прогоњен је као непријатељ режима, стално је био под присмотром полиције и обавештајних служби, једном речју - вечити дисидент.

       Рођен  је у Требињу 1946. године. Као студент социологије прикључио се студентским протестима 1968. године и убрзо је, под надимком Влада Револуција, постао један од вођа јунске побуне на Београдском универзитету.

       Две године пре тога учествовао је у протестима против америчке интервенције у Вијетнаму.

       У студентским протестима повео је студенте из Студентског града ка центру Београда, где су академци заузели Ректорат БУ и прогласили Црвени универзитет „Kарл Маркс“.

   Владо Мијановић, вођа студентске

побуне 1968. године    

       Студентски протести, у којима су тада учествовали и Драгољуб Мићуновић, Никола Милошевић, Љубомир Тадић, Соња Лихт, Ђорђије Вуковић и други, окончани су говором Јосипа Броза Тита са терасе Ректората и чувеном реченицом: „Студенти су у праву“.

       Међутим, нису се сви помирили са таквим исходом. Међу разочаранима је био и Мијановић.

       У годинама након протеста био је хапшен и прогањан и никад није могао да се запосли.

       Два пута је и осуђиван и на вишегодишње затворске казне, проглашен је за дисидента и „рушитеља уставног поретка“. И тако је третиран од тадашњих власти Југославије, а потом и Србије.

       Цео живот је био под паском, присмотром тајних служби, као дисидент и непријатељ комунистичког и социјалистичког режима.

       Средином осамдесетих година успео је да оде из земље у Америку, где је радио најразличитије занатске послове, био молер, а неко време возио и такси.

       Тај део његове биографије јавности није познат, мада они који су га познавали кажу да се и тамо прикључивао протестима којима се тражило укидање смртне казне.

 Владо Мијановић на изложби фотографија

са студентске побуне 1968.

       Откако се 2006. - после 20 година - вратио из Америке у Београд, учествовао је у многим протестима и акцијама посвећеним одбрани људских права. Последњих година био је активан и у протестима против деложације, а укључивао се и у различите еколошке и друге протесте.

       „Свима нам је био ослонац, узор и учитељ. Наш задатак је да преузмемо пламен који је он одржавао чак и када су сви други одустајали“, навели су чланови неформалне групе „Чувари/ке ватре“ на Фејсбуку.

       Сахрана ће се, према жељи његових најближих, обавити у најужем кругу породице и пријатеља.

Вечити идеалиста и борац за правду

       НАШЕ познанство и дружење трајало је тачно пола века.

       Кад сам 1972. године уписао студије филозофије на Филозофском факултету,  у време истеривања групе од осам професора Филозофског факултета са катедри за филозофију и социологију, убрзо сам упознао Влада Мијановића – Владу револуцију, студента завршне године социологије.

       Сурови сукоби студената са Брозовом полицијом 1968, код надвожњака на Новом Београду обележили су цео живот Владе Мијановића

       Био је тих, конспиративан, увек у покрету, неповерљив, док се не би уверио у супротно. Како смо се ми студенти из тадашњег ФОСС-а (Факултетског одбора савеза студената)  супростављали избацивању (удаљавању) наших осам професора са Факултета - у томе нам је својим искуством несебично помагао Владо, дајући нам савете, предлоге шта, како и када да урадимо. И ја сам га углавном слушао.

       Убрзо смо и нас десетак ухапшени, осуђивани од тадашњег Брозовог режима и постали смо дисиденти, а Владо нас је и тада саветовао како да се држимо, шта да говоримо.

       У то време Владимир је био у браку са Љиљаном Јовичић Мијановић, управо дипломираном професорком социологије, храбром, бистром и одважном женом, образованом и доследном, која је такође била прогоњена од Брозових власти.

       И она је била уз нас осуђене студенте и пружала нам је сваку врсту помоћи.      

 Влада  није трпео капитализам и НАТО

       Владо је касније са Бојаном Младеновић, студенткињом филозофије, отпутовао у Америку.

       С њом има двоје, сада већ одрасле деце - Константина и Петру.

       Живео је једно време у Сан Франциску, издржавао се радећи разне послове. И тамо је био активиста разних левичарских покрета, увек под присмотром служби и без потребних докумената и папира за стални и трајни боравак у САД.      

       Тако се и догодило - кад је дошао у Србију 2006. – да у САД више није могао да се врати, није имао потребне дозволе, нису му Американци дали да се врати!

       Овде га је по доласку сачекао његов пријатељ из студентских дана - редитељ Љубиша Ристић и правом пролетеру без игде ичега од имовине – Владу понудио помоћ и смештај у баракама код чувене шећеране и његовог позоришта.

       Личну карту је некако добио, али посла није имао, од силних пријатеља и великог броја угледних људи нико му није помогао - не да добије неки стан, него ни посао.

       Никакав, бар да је добио посао библиотекара у некој библиотеци...      

       Такво задовољство у давању, у помагању другима, такву несебичност коју је испољавао Мијановић никада нисам срео у свом животу. Заслужио је свако поштовање због добрих дела које је постигао у свом животу.

       Памтићу га као доброг човека са великим племенитим циљевима за које се несебично борио.

 

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари