Православни се морају ослободити квазирелигије Успеха

КАКО ДА СЕ СВЕТОВНИ УСПЕХ УКЛОПИ У ПЛАН ДУХОВНОГ СПАСЕЊА И ДА БУДЕ СРЕДСТВО ЗА ПОСТИЗАЊЕ ВИШИХ ЗАДАТАКА?

Пише: Борис МЕЖУЈЕВ, московски политиколог

  • Штафету антиверске пропаганде од совјетских атеиста преузео је популарни телевизијски водитељ који отворено говори да је избор источног огранка хришћанства у X веку био грешка кијевских кнежева, коју њихови потомци сада плаћају економском заосталошћу
  • За разлог приметног слабљења позиција православља у друштву само се делимично може узети ова или она политика црквеног руководства. Главни узрок је у непомирљивој противречности хришћанства са „религијом“ коју реално исповеда данашња Русија
  • Та „религија“ - тачније, култ, али култ несумњиво квазирелигијски - јесте религија Успеха
  • Размишљања у том правцу, да би сада Русија, да наши преци нису примили православље, била економско чудо - чиста су тривијалност 
  • Сумњам да је само то чудо важније од „Тројице“ Андреја Рубљова која је вредна свих чуда на свету, посебно економских. Па ипак, за мислеће православце за сада остаје без одговора питање: како живети у свету, како градити и јачати државу, гајити децу, постизати прогрес у науци, на крају, како уистину стварати нову економију, схватајући да је све то пред ликом три анђела која је створио свети иконописац - прах и таштина?

         ПРЕ двадесет пет година три словенске републике Совјетског Савеза прослављале су велики празник - хиљадиту годишњицу Крштења Руси.

         То су биле последње године, чак се може рећи, последња година када је земљом реално још владала Комунистичка партија, а наша држава још се могла називати марксистичком.

         Атеизам је још увек био камен темељац те доктрине, према којој свака религија није била ништа више од лажне илузије за удаљавање човека од решавања земаљских насушних проблема. А истовремено је управо свечано обележавање хиљаду година од Крштења Руси било главни доказ у прилог тези да комунистичка идеократија доживљава последње дане.

         Тада су Цркви враћена два највећа манастира: Толски у Јарославској области и Оптинска пустиња у Калушкој области. 

         Процес враћања храмова Руској православној цркви почео је и у Москви и у другим градовима.

         Тај процес рехабилитације религије у целини, посебно православља, ишао је тих година постепено, али истовремено веома самоуверено и истрајно: 1987. године телевизија и локални домови културе још су покушавали да бројним забавним манифестацијама одврате омладину од посете свечаној литургији у ноћи Свете Недеље, 1988. то скоро нико више није чинио, а 1989. однос према Цркви у друштву у целини, постао је више него позитиван.

         У том тренутку атеизам интелигенције брзо је изашао из моде, малобројни су одлучивали да се изјашњавају као безбожници, а говорити о манама православља, о његовој штетности за историјски пут Русије, сматрало се крајње непристојним. Будући да је у то исто време почео повратак у културу плејаде руских религијских филозофа, многи су почели да говоре о  могућности истинске верске ренесансе у Русији, каква се управо десила у нашој земљи уочи револуције.

         Али, онда је државни колапс сахранио наде у препород било чега, јер све је одједном пропало: индустрија, култура, способност за одбрану. И онда, као реакција на крах државе, добили смо чисто реактивни конзервативизам, прожет духом носталгије за великом совјетском епохом и очајничким настојањем да се вратимо у прошлост.  

         Руска православна црква као да је одолела и ојачала усред свеопштег распада. Јер, она се учврстила и ојачала као институција, као посебна корпорација, али је њен духовни ауторитет знатно ослабио, барем међу интелигенцијом.

         Православљу наносе ударце како либерали, тако и њихови противници.

         Пре шест година у средствима јавног информисања бурно је разматрана тврдња неколико академика у духу совјетских уџбеника научног атеизма, јер су писали о неспојивости вере у Бога и научног погледа на свет.

         Штафету антиверске пропаганде данас је преузео популарни телевизијски водитељ који отворено говори о томе да је избор источног огранка хришћанства у X веку био грешка кијевских кнежева, коју њихови потомци сада плаћају економском заосталошћу.

         За разлог приметног слабљења позиција православља у друштву само се делимично може сматрати ова или она политика црквеног руководства. Мислим да је главни узрок у непомирљивој противречности хришћанства са оном „религијом“ коју реално исповеда данашња Русија.

         Та „религија“, тачније, култ, али култ несумњиво квазирелигијски, јесте религија Успеха. Тај култ је окренут у прошлост: снимамо филмове о рекордерима смена, победницима прошлих времена, сећамо се свих прошлих националних победа, укључујући и раније давно заборављене, као што је победа над  Пољацима 4. новембра 1613. године.

         Ако су ранијих година совјетски режисери снимали филмове о поразима руске армије, онда сада нико није спреман да створи херојски филм на тему одбране Севастопоља, пада Порт-Атура или, рецимо, о страдању крстарице „Варјаг“. Ствара се својеврсни фетиш, који нам не дозвољава да погледамо трагичну страну човековог живота, без чијег поимања нема хришћанства.

         Али и опоненти те религије Победе тајно се моле том истом Божанству. Један њихов део не верује ни у какав будући национални успех Русије и спреман је да се приклони највероватнијем победнику у светском сукобу цивилизација, за којег они сматрају Запад. Други сматрају да се данас конкуренција између народа углавном не води на бојном пољу, него у области економије, а у том надметању Русија, заједно са осталим православним земљама, губи. А ако је тако, онда треба признати православље за главног кривца економског пораза тих земаља.

         Очигледно је да се и у једном и у другом случају ради о истој религији Успеха, само у посебно  изопаченој форми.

         Хришћанство нуди човечанству добру вест о Богу који се добровољно предао својим прогонитељима, поднео мученичку смрт и самим тим спасао читаво човечанство. Источно православље је - религија коју је Древна Рус уистину узела од империје која се четири века после тог догађаја срушила под ударом непријатеља. Са гледишта истинског православља, победа сама по себи, исто као и економски успех сам по себи, није више од лажног идола - без обзира на предмет, задатак, којем могу послужити сваки успех и свака победа.

         Размишљања у том правцу, да би сада Русија, да наши преци нису примили православље, била економско чудо, разуме се - јесу   тривијалност. 

         Сумњам да је само то чудо нешто важније од „Тројице“ Андреја Рубљова, која вреди као сва чуда на свету, посебно економска. Па ипак, за мислеће православце за сада остаје без одговора питање: како живети у свету, како градити и јачати државу, гајити децу, постизати прогрес у науци, на крају, како уистину стварати нову економију, схватајући да је све то пред ликом три анђела која је створио свети иконописац - прах и таштина?

         На то питање „о Богу и свету“ покушала је да одговори руска филозофија религије XX века, али је њен природан развој прекинут политичком катаклизмом. Нови руски конзервативизам мора да нађе своје решење тог истог проблема и тек онда ће моћи да се размахне у  праву алтернативу оне религије Победе у разним верзијама, која нас веома удаљава од истинског националног препорода.

         Разуме се да ће такав конзервативизам неизбежно бити далек од реваншизма совјетског правца. Ипак, он ће морати световни успех да уклопи у план духовног спасења - не као квазирелигијски фетиш, него као средство за постизање виших задатака.

         Ја бих такав конзервативизам назвао цивилизацијским, будући да цивилизација, у поимању њеног истакнутог истраживача Алфреда Тојнбија, јесте амбициозан покушај извесног дела човечанства да помоћу земаљских средстава достигне духовне циљеве. Међутим, настојање да се размишљања на ову тему уклопе у оквире новинске колумне, вероватно би било, најгора утопија. 

         Превела Ксенија Трајковић

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари