Бадњак, пшеница и шарена јелка
КАКО СЕ ПРОСЛАВЉА БАДЊИ ДАН, И КАКО И ЗАШТО СМО ПОЧЕЛИ ДА КИТИМО ЈЕЛКЕ
БОЖИЋ се празнује као успомена на дан рођења Исуса Христа па је због тога он празник рађања новог живота, празник деце и детињства, празник родитељства и украшен је лепим верским обичајима и обредима. Сви они имају за циљ да умоле Бога да сачува и увећа породицу и имање домаћина. Бадње вече и Божић испуњени су обичајима који овај период чине најсвечанијим периодом у години.
Слама која се уноси у кућу, једење на поду и разношење ораха по кући су део култа мртвих. То вече се у кући очекују „домаћи” или „домаћи покојници” или „домаћи духови”.
Вечера је тиха управо због тога да се преци, коју су са укућанима на вечери, не би отерали. Из истог разлога се са трпезе не склања ништа него само доноси. Бадњеданска вечера је једна од најважнијих вечера у част мртвима и један део сваког јела се оставља за покојнике. Вечера се кади да би се за вечером спојили и живи и они који то нису.
Највећи број обичаја и радњи везан је за Бадње вече – од уношења бадњака и сламе, паљења бадњака, преко Бадње вечере и бдења, до захватања воде. Осим тога, опраштање је важан хришћански елемент и ако сте се са неким током године завадили на Бадњи дан треба да се помирите.
У данашњим, урбаним условима се прослава Бадњег дана изводи у донекле промењеном и прилагођеном облику. У немогућности сече бадњака у шуми и спаљивања на огњишту сачуване су неке друге особености овог дана, а то је посна али богата трпеза, купљени бадњак у облику пар храстових гранчица и нешто сламе (негде се дода и грана дрена) увезаних црвеном врпцом. Посвећеност огњишту се огледа у окупљању целе породице за трпезом. Раније се вечерало на слами на кућном поду, па се зато и данас, испод стола за којим се вечера, стави мало сламе и гранчица бадњака.
Спаљивање бадњака се обавља, углавном, паљењем пар листова храста у погодном простору. У новије време се широм Србије јавило колективно налагање бадњака испред цркве, одношењем у црквену порту, или испред манастира, где се кућни бадњак спаљује на великом бадњаку.
Бадња вечера је посна, али је трпеза богата. Треба да обилује јелом и пићем да би и нова година била родна и пуна изобиља. Нека јела су обавезна јер им се одувек придавао посебан, магијски, значај. Ту спадају: мед, бели лук (који има амајлијско значење), пасуљ, купус, риба, воће (ораси, лешници, јабуке, суве шљиве). Вечера протиче у миру и тишини.
А како је католички обичај украшавања зеленог дрвета, стар више од десет векова, освојио наше крајеве?
Готово да нема куће у Србији коју ових дана не краси окићена јелка. Обичај католичког живља да украшава божићно дрво и на сто ставља адвентске венце и икебане, стар више од десет векова, временом се проширио и на остало становништво, те се данас у многим домовима, раме уз раме, могу видети и светлуцава, шарена јелка и бадњак и пшеница.
На наше просторе, првенствено у Војводину као део Аустроугарске монархије, обичај кићења јелке дошао је почетком 19. века. Прве божићне јелке, двадесетих година 19. века окитиле су аристократске породице, које су имале родбинске везе у Немачкој, Бечу и Будимпешти. Стаклене анђеле, јагањце и свећице испод којих су биле шарене кутије са поклонима, дуго су чежњиво гледали сиромашнији грађани.
На јавном месту велика украшена јелка први пут је постављена 1859. године у јаслицама Лајоша Велђија у Суботици, када је и први пут организована прослава Божића у обданишту. Свечано прослављање Христовог рођења брзо се проширило и у друге установе где су боравили најмлађи, а акценат је био на симболичним поклонима који су се налазили испод јелке.
Из Велђијевих списа види се да су се на јелкама у суботичким обдаништима налазиле по четири стаклене кугле, 60 свећица са држачима, четири велике националне заставе са натписом божићног карактера, папирни ланац националне црвене, зелене и беле боје - открива Јудит Рафаји, кустос Музеја града у Суботици, ауторка изложбе „Анђели и јагањци - божићне јелке између 1859. и 1975. године“.
Прославе су у вртићима потом организовале месне заједнице, а на њима су учествовала сва деца, без обзира на верску припадност.
Окићено божићно дрво тада је на велика врата почело да улази у грађанске породице и одомаћује се у северним крајевима. Богати су се утркивали чија ће бити већа и сјајнија, док је сиромашни слој и сеоско становништво у кући имао само једно зимзелену грану са покојим украсом.
Док су у богатом граду украси били стаклени и луксузни, а друштво им правиле свилене бомбоне и свећице, по селима су се правили од гранчица, глине, често су и тврђи медењаци и ораси красили борове гране. Врло брзо, јелка је постала и статусни симбол. Домаћице су се утркивале која ће направити лепше звездице и анђеле, који су по правилу красили врх јелке.
Јавно прослављање Божића 25. децембра траје све до краја Првог светског рата и присаједињења Краљевини СХС, када је укинуто и постало само породична светковина.
Доласком комунистичке власти средином минулог века, која је забрањивала верске обреде, божићно дрво се украшавало кришом и то махом по селима и мањим војвођанским местима.
Трудећи се да леп обичај не предају забораву, католици су јелку почели да ките који дан касније, тако да су украси и икебане постављени уочи новогодишње ноћи.
Полако су украси и јелка прелазили Дунав и Саву и 70-их година дошли прво у градове, а потом и у мање средине јужнијих крајева наше земље.
Дуго је српско становништво имало и дозу одбојности према украшеним јелкама, сматрајући да ће њима, на неки начин, изневерити православни бадњак, који се такође кришом уносио у куће.
Права експанзија кићења код нас почиње управо осамдесетих година прошлог века, када су украси и јелке почели да се продају на улицама, а украшавани су не само куће, него и излози, тргови, јавне установе...
Један од митова или легенди о јелки, кедру и бору је и да су расли испред пећине у којој се родио Исус Христ. Пошто једино јелка није имала плодове којим би даривала новорођенче, анђео ју је окитио звездом.
