Вуковић: Верујем да после дешавања у Црној Гори неће доћи до одвајања дела КиМ од Србије
ИЗЛАГАЊЕ НА ТРИБИНИ НА МАШИНСКОМ ФАКУЛТЕТУ У БЕОГРАДУ „РЕИНТЕГРАЦИЈА ИЛИ РАЗГРАНИЧЕЊЕ“
Кадар са једног саветовања у Пентагону
* Чим поставимо питање "разграничење или реинтеграција" - ту се јавља конфликт из угла кривично-правних норми. То је лажна дилема. Као агенда највиших органа власти - разграничење уопште није правно могуће. Могуће је само као политика, али у коначном правном исходу, оно има кривично-правне последице
* То је кривично дело кривично дело угрожавања територијалне целине. Члан 307 Кривичног законика каже: "Ко силом, или на други противуставан начин покушава да отцепи неки део територије Србије или да део те територије припоји другој држави, казниће се затвором од 3 до 15 година"... Немачка и Француска, на пример, имају врло слична кривична дела, и ово није наша кривично-правна особеност, није само наша норма
* Ово је битно, јер кад имате овакве потенцијалне догађаје - који могу имати невиђене размере (кад погледамо догађања у Црној Гори, реално не можете наслутити куда то може ићи), бити опасност по живот људи, са тешким насиљем, великим разарањима у исходу неког чина одвајања дела територије – то није нешто нереално, то је тешко кривично дело са озбиљним последицама
* Ако се спроведе поступак за промену устава како је то сад нашим уставом предвиђено, то ће бити наша предаја као народа. На референдуму. Нека буде расправа, нека то буде формално и суштински по правилима која су уобичајена, нека се и народ сагласи са тим... просто то ће бити наш укупан пораз и губитак идентитета
________________________________________________________________________
Игор ВУКОВИЋ, професор кривичног права на Правном факултету у Београду
УСТАВ је највиши правни акт и дефинише корпус права и слобода човека и грађана и дефинише највише органе власти и правни систем једне земље.
Постоји чувар Устава. То није само Уставни суд - то је кривично право. Оно штити најважнија добра у неком друштву. Једно од тих добара је уставно уређење и безбедност земље.
У нашем Кривичном закону имамо главу кривичних дела која носе назив "кривична дела против уставног уређења и безбедности земље".
Када поставимо питање "разграничење или реинтеграција" ту се јавља конфликт из угла кривично-правних норми. То је лажна дилема. Као нека агенда највиших органа власти, разграничење уопште није правно могуће. Могуће је само као политика, али у коначном правном исходу, оно има кривично-правне последице. Не само правне, већ кривично-правне, јер наш правни поредак познаје одговарајућа кривична дела, тешка кривична дела, која тако нешто онемогућавају.
То кривично дело је кривично дело угрожавања територијалне целине. То је Члан 307 Кривичног законика, који каже: "Ко силом, или на други противуставан начин покушава да отцепи неки део територије Србије или да део те територије припоји другој држави, казниће се затвором од 3 до 15 година".
Та инкриминација је ушла у наше кривично законодавство после Другог светског рата, али је дело било мало другачије описано - ко предузме неке радње, дело усмерено на отцепљење односно припајање некој другој држави... То се критиковало јер се сматрало да се односи на припремне радње и да је широка криминална зона.
И данас имамо сличан опис "ко покуша да одвоји...", дакле, и припремне радње су у том смислу кажњиве. Сличну инкриминацију садржи и кривични закон СФРЈ. Овде је навођење силе само пример, неки незадовољни грађани некада покушају да силом отцепе део територије. Ми смо били сведоци тога у ближој историји.
Међутим, поред тог начина силе, наводи се и други противуставан начин. И тада се већ у коментарима кривичног закона СФРЈ тумачило да је то "сваки противуставан начин" као и "свако поступање несагласно са уставом утврђеном надлежношћу и поступком предвиђеним за промену граница".
Ако неко покуша да припоји део територије или да отцепи мимо уставом предвиђеног поступка за промену граница - он остварује овај опис.
Дело је формално довршено већ покушајем! Није потребан успех.
Игор Вуковић на трибини
Обично је код кривичних дела, рецимо убиства, потребан успех - јер ако је неко пуцао и промашио, онда одговара за покушај убиства, а не за убиство.
Овде је дело довршено покушајем и казна му не може бити умањена или ублажена ако је и само покушао да отцепи сео територије.
Кривично-правна заштита се у овом случају помера у ранију фазу да би се спречио крајњи исход- промена уставног уређења. Ово има још један ефекат.
Када је неко на власти - то су политичка кривична дела где се не одговара увек, и то треба знати - и остане на власти након покушаја угрожавања територијалне целине, он може кривично и да не одговара.
Пример петооктобарског пуча је пример где су остварена кривична дела напада на уставно уређење. Ту није био само покушај, већ је још и завршен успешно. Међутим, тај ко је то урадио постаје нова власт и он не одговара. После петог октобра, нико за то није кривично одговарао.
Дакле, код политичких кривичних дела треба узети у обзир овај моменат - иако је наше указивање да је кривична одговорност као чувар уставно-правног поретка могућа - треба имати у виду да је стварност код политичких кривичних дела таква да до тога не долази увек.
Често слично дело постоји у упоредном законодавству у Европи.
Немачка и Француска, на пример, имају врло слична кривична дела, и ово није наша кривично-правна особеност, није само наша норма.
Дакле, ми имамо то дело, оно подразумева противност одредбама Устава Србије које се тичу промене границе.
Устав прописује да о промени граница одлучује Народна Скупштина, а територија Републике Србије је јединствена и недељива, граница је неповредива, мења се по поступку предвиђеном за промену устава.
И у преамбули се констатује такође да је Косово и Метохија саставни део територије Србије, да има положај суштинске аутономије и да из таквог његовог положаја (наше покрајине) следе обавезе свих државних органа да заступају и штите државне интересе Србије на Косову и Метохији у свим унутрашњим и спољним односима.
Разуме се да су сви државни органи позвани да штите и своје грађане. Тамо је више стотина хиљада наших грађана. Подсећам на речи америчког председника да ће водити рачуна о сваком америчком грађанину, где год се налази. То није само питање територије већ и људи.
Ми имамо ту посебну обавезу. Она није ипак гарантна обавеза у смислу кривичног права које установљава посебну одговорност за нечињење.
Да би неко на основу ове реченице у преамбули одговарао, рецимо да би председник или чланови владе одговарали за своје нечињење у случају неког инцидента на КиМ и њиховог нереаговања - то је прејак закључак.
У нашој уставно-правној доктрини се сматра да одредбе преамбуле немају нормативни карактер и немају правну снагу. Чули смо и да то - није тако.
Јер, на једном месту где Устав дефинише поступак за промену чак се каже да се преамбула мења по поступку за промену устава. Дакле, одредба коју сам прочитао у преамбули, која очигледно многима смета, може се такође променити у озбиљнијем поступку који подразумева и референдум.
Пошто је реч о промени граница, ту нема неке битне разлике, јер без референдума није могуће мењати устав. Треба овакве ствари рећи јер је реално да се догоди: буде ли дошло до неког поклањања територије , ви не можете избећи – реално - да наступе неке теже последице. То је тешко дело.
У најтежем облику подразумева и могућност доживотног затвора, у смислу последњих измена нашег кривичног законодавства.
Дакле, ако дело има за последицу смрт једног или више лица, а изазове опасност за живот људи, буде праћено тешким насиљима и великим разарањима и доведе до угрожавања безбедности, економске и војне снаге земље - то је тежак облик.
Најтежи је ако буде учињен, рецимо, за време ратног стања, оружаног сукоба, ванредног стања - тада се може и доживотни затвор изрећи.
Ово је битно, јер кад имате овакве потенцијалне догађаје - који могу имати невиђене размере (кад погледамо догађања у Црној Гори, реално не можете наслутити куда то може ићи), опасност по живот људи, тешка насиља, велика разарања у исходу неког чина одвајања дела територије – то није нешто нереално, то је тешко кривично дело са озбиљним последицама.
Такође, законодавац је предвидео да је стадијум припремања кажњиво дело. Припремање је кажњиво. Једна од тих радњи је договарање, планирање, организовање са другима извршење кривичног дела. То још није формални почетак отцепљења или припајања, али су припремне радње.
У нашој литератури се не наводи које су то припремне радње, у чему би се састојале. За слично кривично дело, признавање капитулације у окупацији, код којег су такође кажњиве припремне радње, као пример - ступање у преговоре за закључење споразума о капитулацији.
Аналогно томе се несумњиво може рећи да би се видом припремања угрожавања територијалне целине могло сматрати и вођење преговора чији садржај подразумева одвајање дела територије Србије.
Једно је право, а једно је политика. Не знам да ли је до сада било неких правих разговора и правих преговора у том правцу, верујем да није и није циљ овог излагања да један мали човек (у неку руку) може нешто да промени или да битно утиче на односе у сфери политике, али је то, просто, опомена свима нама - да знамо да је то једна препрека за коју неко, ко мисли да одвоји део територије, мора да рачуна.
Да не губи из вида да тако нешто није правно могуће и да је већ у фази припремања то кажњиво. То је слика правног обличја овог кривичног дела, а друго је питање реалне одговорности.
Кривично гоњење зависи од тога ко је на власти.
Код овог дела, ако будућа власт остане иста - можда неће одговарати. Али, ипак, треба то провући кроз анализу.
У нашем правном систему, као и другим системима, постоји установа имунитета, односно индемнитет - материјални имунитет.
Постоје два имунитета – процесни и материјални.
Процесни је оно што се чешће среће: неки народни посланик изврши кривично дело и поставља се питање да ли се може кривично гонити.
Не може док му траје мандат. То је процесна сметња. Дакле, није могућ кривични прогон док имунитет не буде укинут од стране одговарајућих тела.
Процесна сметња треба да чува самосталност посланика, да може слободно да говори, да не могу да на њега утичу судска и извршна власт.
Нама је занимљив материјални имунитет. Он подразумева неодговорност за кривична дела која се остваре: за изражено мишљење или гласање у вршењу своје функције.
То није широко постављено као процесни имунитет који се односи на свако кривично дело (па се онда одлучује да ли ће некоме бити укинут имунитет, мада - ако је то лице затечено у чињењу тешког дела - може бити притворено и без одлуке скупштине о укидању имунитета).
Овај други имунитет је материјално-правни, уопште нема кривичне одговорности ако је кроз неко мишљење или гласање остварио обележје неког кривичног дела.
Имунитет, и процесни и материјални, уживају и народни посланици и председник Републике и председник и чланови владе, заштитник грађана, судије Уставног суда, јавни тужилац, заменик, чланови Високог савета судства и Већа тужилаца.
Поставља се питање: да ли би се највиши органи наше власти уопште могли позвати на имунитет неодговорности? Да ли би неко њихово учествовање у акту, чину, који подразумева предају дела територије могло да има искључену одговорност?
Важно је рећи и да, ако би се нешто подвело под материјални имунитет - онда и након престанка мандата (код процесног имунитета престаје процесна сметња и гониће вас за дело) нећете уопште одговарати!
Ово је нешто што потенцијални орган власти може да охрабри у неком чину који би могао бити трговина делом територије.
Два су момента релевантна: дела која могу да се остваре кроз изражено мишљење и дела која могу да се остваре кроз гласање.
Прво се сматра вербалним делима - посланик, председник и чланови владе могу вербално да позивају на промену уставног уређења, да одају тајну, подстичу на рат.
Пример је позивање на превентивни удар НАТО пакта на неку државу у условима међународне кризе.
То би према нама био опис подстицања на агресивни рат, али би то било покривено индемнитетом - он изражава мишљење, то је његова слобода.
Данас се неспорно сматра да су све вербалне изјаве покривене индемнитетом. Кад је реч о гласању.
Долазимо до занимљивих разматрања. Да ли народни посланик може да одговара за пут који би подразумевао да се, рецимо, у Народној Скупштини изгласа да Косово и Метохија више не представљају део територије Србије?
У принципу, овде је важно то што је промена граница у надлежности Народне Скупштине. То је важан моменат. Јер, посланици имају овлашћење да то разматрају и одлучују.
Тешко је замислити да би посланици могли одговарати. Били би покривени овим индемнитетом. Јер, устав је могуће променити по одређеној процедури - имате предлог за промену устава, па се након тога усваја предлог двотрећинском већином од стране Народне Скупштине, па се доноси акт о промени устава и иде се на референдум.
То није противуставан начин. Дело чак не би било остварено од стране посланика. Осим ако би поступали мимо тог поступка предвиђеног за промену устава и изгласали да неки део наше територије није део наше земље. Али, и у том случају, имајући у виду нека упоредна искуства, мало је вероватно да би дело могло бити остварено путем гласања, јер код нас нису предвиђени изузеци у погледу индемнитета у случају народних посланика. Овде је дело у пуном смислу остварено путем гласања.
Они би путем гласања остварили то да - не у правном смислу, јер то није по поступку за промену устава, али јесте покушај који је, међутим, покривен индемнитетом - и они не би одговарали.
Овај институт штити и има смисла, иако нама родољубима изгледа незамисливо и сматрамо да треба да одговарају.
Навешћу пример закона (у Црној Гори) о слободи вероисповести - изгласавање и тапшање потом - јер се за то дело може рећи да је дело расне и друге дискриминације: на темељу личног својства, у овом случају вероисповести, прекршена су лична права и слободе зајамчена општеприхваћеним правилима међународног права и потврђеним међународним уговорима. Али, то је слобода посланика.
Она би била крња ако би се посланици могли позивати на одговорност за своје изражено мишљење. Као што они не би одговарали, тако не би одговарао ни посланик Мандић који је рекао да треба да се спреме ратни дугови из бригаде.
Кључно је, ако гледамо председника републике и председника и чланове владе, да разматрање промене устава - за разлику од Народне Скупштине у чијој надлежности јесте - није у њиховој надлежности! То би било узурпирање надлежности и у савременој доктрини не само што се каже да дело, да би било покривено имунитетом неодговорности мора бити вербално, мора бити изјава, изражено мишљење, а не нека чинидба. Још мора бити у оквиру надлежности, у оквиру вршења своје функције. Не може бити узурпација функције.
Код нас стоји да председник републике, председник владе и њени чланови уживају имунитет као народни посланици. Неко може да тврди да они не одговарају за акте који би могли да се потенцијално десе. То није могуће! Јер они немају ту надлежност!
Још један аргумент да не бисмо имали дилеме да представници извршне власти такође могу да одговарају за овај законски опис, а не само обични грађани, јесте тај да имамо кривично дело признавања капитулације - које чини онај грађанин Србије који призна или потпише капитулацију или прихвати или призна окупацију Србије или појединог њеног дела.
Извршилац овог дела је лице које је носилац значајније функције. Имамо и дела против уставног уређења која говоре да су извршиоци лица која се налазе на најзначајнијим позицијама. Везано за ово кривично дело, било је говора после потписивања војно-техничког споразума у Куманову, о томе да ли је стављање потписа на то имало елементе признавања или прихватања окупације или капитулације.
Они који су објашњавали да то није тако, говорили су да тај споразум није био формално закључен са агресором, са НАТО, него са представницима Кфора, те снаге нису биле део непријатељске војске, нити је та територија била предата непријатељским снагама већ УН.
Резолуција 1244 на више места помиње територијални интегритет, а на линији тога (споразума у Куманову) је дан после закључена Резолуција 1244.
Кад је реч о правној неодговорности, постоји још један моменат, а то је лична околност која погађа само оно лице које је титулар имунитета - председник, чланови владе, судије.
Сва друга лица, која на неки начин узму учешћа неким актима која представљају покушај отцепљења територије и припајања другој држави, остају кривично одговорна као саучесници.
Носиоци функција неће одговарати, али сва друга лица би одговарала.
Кад је реч о моралној одговорности, сигуран сам - као у случају посланика који су тапшали закону у Црној Гори – да им није било све једно кад су кренула догађања са црквом
Сигуран сам да ће народ у Црној Гори наћи снагу у сусретању са могућим актом.
Ако се спроведе поступак за промену устава како је то сад нашим уставом предвиђено, то ће бити наша предаја као народа. На референдуму.
Нека буде та расправа, и формално и суштински по правилима која су уобичајена, и народ се ипак сагласи са тим... просто то ће бити наш укупан пораз и губитак идентитета. Иако би то било правно валидно, после ових догађања у Црној Гори, сигуран сам да се то неће десити.
Приредила: Диана Милошевић
