Умро велики српски песник Ранко Јововић – веровао да ни Ловћену није добро у Миловој Црној Гори
ГОВОРИО ДА СРБИ САМО НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ ГОРЕ ЖИВЕ НЕГО У ЦРНОЈ ГОРИ
* Сахрањен ће бити 11. фебруара у 16. часова на гробљу поред Храма Воздвижења Часног Крста у родном Косићу код Даниловграда
* Јововић је за данашњег владара Црном Гором написао: „Није он владика Данило, Није он игуман Стефан… Није он ни сестра Батрићева…. Он је Шћепан Мали…“
______________________________________________________________________________
УМРО је у Подгорици велики српски песник Ранко Јововић који се није устручавао да јавно каже да због подгоричке власти Срби само на Косову и Метзохији горе живе него у Црној Гори.
Ранко Јововић, рођен је 8. јуна 1941. године у Косићу код Даниловграда.
Сахрањен ће бити 11. фебруара у 16. часова на гробљу поред Храма Воздвижења Часног Крста у родном Косићу код Даниловграда.
Међу његовим књигама поезије је и Издахнућу на балкону у издању Српске књижевне задруге.
Једна од његових песама има наслов „Клечим пред светињом званом Народ“.
Написао је и да је народу тако јер се ни „Ловћену поодавно не живи међу Црногорцима…“.
Јововић је за данашњег владара Црном Гором написао: „Није он владика Данило, Није он игуман Стефан… Није он ни сестра Батрићева…. Он је Шћепан Мали…“.
Објављене су му књиге поезије: Гвоздена шума, Додир таме, Јемство, Дивљи плач, Пса ми, Пољубац за Ану Ахматову, Гомилање Страха, Земља за укоп, Црњански, Пагани пред Распећем, Шта је Човјек, без подвига Господе, Мрачни хљеб, Мој допринос разарању свијета, Чекајући јакобинце и Сузе Марка Миљанова.
Објавио је и књиге есеја и интервјуа: Нек ми не буде ништа опроштено и Доба дивљања.
Штампано је и више избора из Поезије Ранка Јововића: Залазак Сунца заувијек, Дружење са Сократом, Најлепше песме Ранка Јововића, Муње и молитве, Не окрећи главу од мене, Господе, Спаси Боже…
Добио је више награда: Удружења књижевника Црне Горе, „Марко Миљанов“, „Ристо Ратковић“, „Раде Драинац“, „Лаза Костић“, „Радоје Домановић“, Печат Унирекса, Грачаничку ПОВЕЉУ, Повељу Свети цар Лазар, Награду Даниловграда, „Арсеније Чарнојевић“, Печат вароши сремско-карловачке, „Јелена Балшић“, „Душко Трифуновић“, „Јован Дучић“, „Бранко Ћопић“, Одзиви Филипу Вишњићу, „Миодраг Ћупић“, Жичку Хрисовуљу, Макаријево слово, Печат Херцег Шћепана…
Моменат када је добио "Извиискру Његошеву"
Поезија Ранка Јововића превођена је на енглески, италијански и на њему драги руски језик.
Од оца је наследио посебни однос према Радоју Домановићу и Јовану Дучићу.
Овом другом је 1993-ће посветио и посебну песму:
Желим то једноставно да кажем
Како би и убијени и убица схватио
Да си се господине Јоване кући вратио.
Да си се вратио не само духом
Не само поезијом,
Него и главом и капом
И сабљом димискијом.
Али све је крв и тама,
Твоја браћа. Твој Леотар високо.
Твој Његош испод платана
Херцеговина је брате Јоване
сатанска механа.
Вратио си се у такву мученика Земљу
Камен си ослонац томе темељу.
Ранко је из ове политичке агоније извео неке
од најзаноснијих фантазија српске лирике
НЕ КАЖЕ се узалуд да управо међу лирским пјесницима треба потражити имена која омогућавају да се одслика нешто од основне душевне, духовне и политичке ситуације нашег времена.
Понекад су читави томови социолошких, психолошких и политичких анализа потпуно инфериорни у односу на готово махинално пјесничко проникнуће у атмосферу и суштинске особине савремености, у боју, укус и мирис стварног живота одређене људске заједнице.
У пјесништву великог српског пјесника Ранка Јововића Црна Гора је по свему привилеговани објекат – тамни предмет поруге, чежње и носталгије, а њени становници, Црногорци, сагледани из најапсурднијих перспектива, овом лириком лагано промичу у митској паради која се може видјети са сваког домаћег прозора.
Ранко је био велики мајстор политичког неореализма, непоткупљиви пописивач чије ће анексе на збиљу морати да узме у обзир сваки будући аналитичар. Као и увијек у нашој историји, као код свих наших врхунских лиричара, и овдје су на заједничком послу и револт и покајање, и тамни призори националне драме у пуном обиму, и праштање, и бескрајна њежност – и вјера у понајбоље што овај народ има: у душу и чисте ријечи племена.
Притом, Ранко је био један од оних ријетких дијагностичара који нигдје себе не изузимају, него напротив – свједоче својим животом једнако као и својим стиховима. Он је писао на равној нози са стварношћу, примајући и узвраћајући ударце, али не узмичући никада.
Идеологизованом говору окренуо је његово монструозно наличје, да би се чуо непоткупљиви глас људског протеста. Јововићева пјесма коначно и неопозиво ослобађа песничку субјективност, бавећи се оним што је најинтимније и најкрхкије, без компромиса са малограђанском фантазијом.
Мало је код нас пјесника који су тако непосредно отворили пјесму за тзв. непоетско градиво, који су истовремено тако романтични, што значи узвишени и патетични, и тако реалистични. Мало је српских пјесника који су свој идеалитет тако немилосрдно и плодотворно изложили свом реалитету, као што је то учинио Ранко Јововић.
Иза његових жестоких стихова назире се огромна љубав према окупираном, скоро изгубљеном завичају. И огромна туга. И вјечна оданост сну о некој друкчијој земљи, топлијој, мирнијој, људскијој…
Ранко је такву Црну Гору носио у себи од рођења, у сваком свом даху, сваком стиху, у крвотоку, и зато је његов очај био тако неустрашив. Зато је било могуће да из данашње политичке агоније настану неке од најзаноснијих фантазија српске лирике.
Притом: овај човјек је био прилично усамљен; много је више оних који се не усуђују да именују оно што им се дешава пред очима, као да су хипнотисани. Овај човјек, међутим, свједочио је да нас није баш сасвим напустила храброст говорења.
Драги наш Ранко, вјечнаја памјат.
(Желидраг Никчевић)
