Кецмановић: БиХ се фактички већ распала само што нема нико надлежан да то каже

ДОДИКОВО РАЗДРУЖИВАЊЕ СРПСКЕ СА ФЕДЕРАЦИЈОМ БиХ – КАДА И КАКО             

Председништво БиХ

* Ако Бошњаци одбију Додикову понуду за мирно раздруживање, што ће и учинити, сљедећи корак Српске ће неизбјежно бити „једнострано мирно раздруживање“. Они ће да дигну дреку: „Не дамо Босну!“, тројка на власти код Марфија, „фина урбана раја“ на сарјевским улицама. А на сијелима на сећијама друга генерација Алијине вјерско-политичке елите ће да сеири: Е, вала да се напокон, шућур Аалаху, ријешимо каура

* Спонтано раздруживање напредује јер све три стране на томе свјесно или несвјесно раде, спорови се умножавају, односи заоштравају и остаје само питање када ће квантитет прећи у квалитет. Свака провокација, инцидент, конфликт, а бива их свакодневно напретек, иде у прилог тези да је БиХ немогућа држава. Срби отворено и Хрвати све мање у потаји, потврдно климају главом

* Како је рахметли Абдулах Сидран духовито примјетио: „Странци нама Бошњацима веле како неће дозволити да се догоди оно што се већ догодило“. САД и ЕУ заиста неће да „муслимани остану сами“: зелена трансверзала, мостобран исламског тероризма, муслиманска држава у хришћанској Европи итд. Али њихова моћ да контролишу геополитичке процесе је у опадању, па им се процеси дисолуције на периферији отимају и измичу

_______________________________________________________________

          Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

          СЈЕЋАТЕ ли се прича о повратку избјеглица на своја огњишта, о извињењу и помирењу, о катарзи. Цивилни сектор је био процвјетао од западних донација невладиним организацијама по Србији и БиХ. Међутим, ништа не бива од свега тога.

          Повратак избјеглица је на све три стране био минималан, а пошто је пописом  2013. утврђено да је узајамно етничко чишћење било веће у ФБиХ него у РС, кампања је нагло утихла. 

          А што се тиче тиче извињења, српских никада довољно, док бошњчких није ни било, јер они су били „жртве агресије и геноцида“, једини, иако је рат био грађански - свако против свих.

          Умјесто катарзе и помирења набујали су стари и нови антагонизми.

          Као што је рат био наставак политике оружаним средствима, са миром се рат вратио политичким средствима. Опасност да се тај паклени круг сукоба, са и без оружја, настави, нису спријечили ни в.п., ни посредници, изасланици, ни...  

          Мир и стабилност су обезбиједиле унутрашње границе између територијално-етничких ентитета и кантона, са консензусом и ветом у заједничким органима.

          „Уставни принципи и подјела територија “ су два поглавља која су постојала у свим мировним споразумима, па и у дејтонском.

          Дејтонски споразум, који је требало да буде  уставна основа, срушили су његови креатори који су претходно кумовли грађанском рату.  Круг се затворио од Цимермана до Марфија, два америчка амбасадора.

          Први је минирао Лисабонски споразум (Алија-Радован-Мате), а други споразум ономад у Лакташима (Додик-Човић-Никшић)  Цимерман је кумовао грађанском рату, а Марфи управо ради да постане кум „другог полувремена“.

          Као и круг од в.п. Вестендорпа, који је добио „бонска овлашћења“, до Шмита, који самим тим што није в.п. заправо нема никаква овлашћења, а користи и већа.

          Комунисти би рекли „отуђени центар моћи“, са безжичним управљачем на другој страни океана.

          Карлос је био успјешнији, јер је увео јединствене ауто таблице, које су биле свима корисне, јединствену заставу, која бојама асоцира на ЕУ и на БиХ ни по чему, па никоме није сметала, и сл. Полако је помјерао БиХ у пројектованом, макар и кривом правцу.

          Кристијан је, међутим, што због глобалних околности, што због мањка личне способности и легитимности, додао гас до даске и утјерао ионако расклимана босанска кола у ћорсокак.

          Милорад Додик, који се у том споља организованом џумбусу уз домаћу асистенцију, освједоченом низом узастопних демократских мандата, боље се сналази него ико, преузео је иницијативу.

          Неће више да се брани, правда, објашњава, тражи отето, него креће у офанзиву раздруживања. Формирао је комисију, па ће то на владу, па на Скупштину, па послати... И?

          Споразумно раздруживање? 

          Мада изгледа нереално да ће Бошњаци прихватити мирно раздруживање, не мора да буде баш тако. Американци су им поручили: „Подржаћемо једино јединствену, грађанску, мултиетничку БиХ“. Они знају да је то немогућа мисија, али као вергл понављају ту фразу, а у пракси је саботирају гдје год имају већинску власт.

          Ипак искрени став ту и тамо им се отме: „Босне нема ако је неће Срби и Хрвати, закључак изведите сами“ (А. Изетбеговић); „Ми муслимани узећемо онолико Босне колико можемо просперитетно контролисати“ (А. Изетбеговић); „У својој вјери на својој земљи“ (изборни слоган СДА); „Потпиши Алија, нек је наша па макар к'о авлија“ (сарајевски графити).

          Једнострано раздруживање? 

          Ако Бошњаци одбију, што ће и учинити, Додиков сљедећи корак ће неизбјежно бити „једнострано мирно раздруживање“.

          Они ће да дигну дреку: „Не дамо Босну!“, тројка на власти код Марфија, „фина урбана раја“ на сарјевским улицама. А на сијелима на сећијама друга генерација Алијине вјерско-политичке елите ће да сеири: Е, вала да се напокон, шућур Аалаху, ријешимо каура.

          Јавно ће оптуживати свијет што је одустао од јединствене Босне, а интимно славити што ће заслугом геноцидних агресора, влаха и латина, добити своју филџан државицу. Ни криви ни дужни моћи ће да допишу 13. геноцид над муслиманима.

          Де Гобино је то назвао „оријентални кетман“.

          Спонтано раздруживање?

Ненад Кецмановић

          Раздруживање напредује јер све три стране на томе свјесно или несвјесно раде, спорови се умножавају, односи заоштравају и остаје само питање када ће квантитет прећи у квалитет.

          Бошњаци несвјесно, јер вјерују да ће кукњавом да Српска и Додик руше БиХ испровоцирати САД да силом окончају незавршене послове у Босни, а практично својом унитаристичком политиком доприносе отуђењу Срба и Хрвата од БиХ.

          Свака провокација, инцидент, конфликт, а бива их свакодневно напретек, иде у прилог тези да је БиХ немогућа држава.

          Срби отворено и Хрвати све мање у потаји, потврдно климају главом. 

          Фактичко раздруживање? 

          БиХ се de facto већ распала само што нема нико надлежан то да каже.

          Како је рахметли Абдулах Сидран духовито примјетио: „Странци нама Бошњацима веле како неће дозволити да се догоди оно што се већ догодило“. 

          САД и ЕУ заиста неће да „муслимани остану сами“: зелена трансверзала, мостобран исламског тероризма, муслиманска држава у хришћанској Европи итд. Али њихова моћ да контролишу геополитичке процесе је у опадању, па им се процеси дисолуције на периферији отимају и измичу.

          Како то у пракси изгледа показује спољна политика БиХ, по изворном Дејтону једна од свега три заједничке функције, на нивоу БиХ. Министарство за иностране послове, по Уставу функционише у оквиру Савјета министара БиХ, као помоћни орган Предсједништва БиХ. Нико то начелно не оспорава, али три националне стране имају различите, па и опречне ставове према свим значајнијим спољнополитичким питањима попут санкција Русији, чланства у НАТО, статуса Кристијана Шмита итд . 

          Цвијановић, Бећировић, Комшић  узајамним ветима блокирају сваки став. Најприје нису ни око чега могли да постигну консензус, па БиХ ни о једном спољно политичком питању није заузимала став, односно није имала спољну политику. Потом су почели да раде свако по своме и узајамно се демантују позивајући се да то није усаглашено у колективном шефу државе, а странци да прихватају pars pro toto оно што им највише одговара да буде став читаве БиХ.

          Формулу таквог дјеловања патентирала је Бисера Турковић још као амбасадорица у Мађарској, одакле је повјерљиве информације слала свом страначком шефу СДА Бакиру Изетбеговићу, а крила их од тадашњег српског члана Предсједништва БиХ Младена Иванића. Иницијативу да је Предсједништво опозове блокирао је Шефик Џаферовић. А касније, као министрица иностраних послова, хвалила се блиском везом са екстремним исламистом Ел Кардавијем и јавно плакала што је за ратне злочине оптужен генерал Халил Брзина, покровитељ мухаџедина у средњој Босни, а послије рата шејх дервишке текије у сарајевској махали.

          Златко Лагумџија је ономад у ГС УН наставио стопама Бисере Турковић, потајно и иза леђа Предсједништва БиХ, па је Цвијановићева морала да га демантује.

          Тај модел дјеловања зван „бисери и злато“ заузврат слиједе и српске и хрватске дипломате - од амабасадора наниже. Формално представљају БиХ, а именовани су по ентитетском односно националном кључу и раде по инструкцијама свога члана Предсједништва.

          Елем, БиХ је током три деценије постојања еволуирала од ниједне до три спољне политике и представља раритет државе која нема спољну политику. Кажу да је спољна политика једне земље само одраз њене унутрашње политике, а пошто важи и обрнуто, БиХ живи у идеалном складу та два истовјетна трагикомична лица, која су антиципирали клинци из Топ листе надреалиста.

          А тек каква лакрдија када Марфи ономад вели: „Нема завјере да Српска буде укинута...“  И још већа када Шмит тврди: „Ја сам гарант постојања РС“.

          Куку за Српску када то слаже Американац који координише завјеру на терену и Њемац који се лажно легитимише као в.п. УН.

          Да ли значи да су Додиково раздруживање озбиљно схватили и смирују га да „нема завјере против Српске“ и да јој је „опстанак загарантован“?

          Познато је њему њихово лицемјерје, али да ли да прихвати игру лаже и паралаже и купује вријеме, или је препознао оно Лењиново „јуче је било рано сутра ће бити касно, дакле данас“.

           Да парафразирам др Нелета Карајлића, „Миле зна да игра за рају, али зна и тактику / да не би завршио у нижеразредном Вратнику“... 

          https://sveosrpskoj.com/komentari/kecmanovic-bih-se-fakticki-vec-raspala...

 

 

 

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари