Мило се моли нечастивоме да Црну Гору стрефи корона – па да забрани литије!
МЕНИ ЛАКНУЛО КАД ОБЈАВИШЕ ДА ЈЕ И СРБЕ – ОД БАЊАЛУКЕ ДО СУБОТИЦЕ – ПОГОДИО ВИРУС КОРОНА
* Како смо ми само жмурили кад су нас трпали у Југославију, па кад су нам увалили Броза и комунизам, па кад смо се одрекли цркве, вере и Бога – јер је то „опијум за народ“! Па, кад су нас убедили да се не зовемо више именом свога народа, него по имену брда, река, долина, територија... А онда кад смо тако новопрепаковани „прогледали“, па се препознали међу собом као странци – па ударили једни на друге, а загрлили у братству и јединству са онима који никад с нама нису били!
* Један бумеранг личном смо „жмурком“ произвели. Прогледали смо пред сами издисај пацијента и тек тада уочили где су се све, уз западњачке скривалице, посакривале комунистичке метастазе у Црној Гори – многе са неизвесним исходом.
* Поброзица Мило директно је турио бомбу у темеље државе. Ударио на Српску православну цркву (СПЦ), ухватио народ за гушу, обрнуо га наглавачке – па из њега истреса идентитет, а зажмурио да га каква стркотина корена не потрефи! Очи отворити не сме! На месту би га кап стрефила – кад би прогледао!
* Био Вучић у Вашингтону. Био и Тачи. Задовољни обојица. Вучић тврди да су нам Амери отворили врата. Да ли да уђемо, а после да молимо Бога не би ли некако изашли? Мада – за тако велику силу и светског хегемона – нешто ту има. Шта (?) – страх ме је да чујем!
* Када се све – од нашег ратовања са исламом у БиХ и на КиМ, а иово данашње са мигрантима - сведе на суштинску раван, испоставља се да опет православље брани католичку и протестантску Јевропу – од ислама! Али, зато су они – иза сваког напада на православне, где су год могли – стали су!
* Западњаци просто уживају штитећи шиптарски ислам под којим се – као под киселином – топе темељи наше српске православне културе на светом Косву и Метохији
__________________________________________________________________________
Аутор: Милијана БАЛЕТИЋ
Е, од када је пре неки дан и Србе, од Бањалуке до Суботице, погодио корона вирус – мени је лакнуло!
Све ми се чинило да га имамо ту негде, али да смо ударили у жмурење! Ми смо иначе, као народ, познати – да нема тога који може, ка' што ми можемо – издржати „жмурку“ пред свим и свачим што нас снађе.
Које смо ми све „жмурке“, а онда због тога „журке“, имали кроз историју – тешко их је побројати. Кад се само појединих сетим – просто ме у желуцу мука физички спопадне.
Како смо ми само жмурили кад су нас трпали у Југославију, па кад су нам увалили Броза и комунизам, па кад смо се одрекли цркве, вере и Бога – јер је то „опијум за народ“! Па, кад су нас убедили да се не зовемо више именом свога народа, него по имену брда, река, долина, територија... А онда – тако новопрепаковани, кад смо „прогледали“, па се препознали међу собом као странци – па ударили једни на друге – а загрлили у братству и јединству са онима који никад – ни братство ни јединство – с нама нису били! Па, кад су нам отворили границе с Албанијом и уселили 250.000 и 300.000 Шиптара на КосМет, па кад су нам искомадали народ и територију Уставом из 1974., па кад су нам објаснили да свака национална мањина која нам је у државу ушла, мора имати виша права но што би их икад у својој матичној држави имала – а то, да од Срба у српској држави имају виша права – чак, ако им се хоће и пола државе да упрте и однесу, е – то је толико једна наша добра особина да нам због тога сви аплаудирају!
А кад отворимо очи – нашем изненађењу краја нема. Сад смо, изгледа, прогледали на неколико фронтова, мада – још увек не с оба ока!
Да кренем од Шиптара.
Запосели су нам, ни мање ни више, но КосМет. Отимају, кажу да је њихов, шире се, прете... Ми преговарамо с Приштином, амнестирамо Тирану, нудимо економску сарадњу, бијемо битку око такси које нам је шиптарски окупатор на КосМет увео, 'оћемо да им градимо аутопутеве, пруге, аеродроме, тетошимо их кроз остатак Србије, поклањамо им милионе евра да им се матична држава изгради после земљотреса...
Онај „поклон“ од преко хиљаду Срба које су искасапили по жутим кућама и распродали у органима, е – то се не рачуна!
Јес' да ово није популарно рећи, али скоро да је некад боље –кад већ кренеш жмурећи – протутњати тако цео живот – но прогледати на по пута! Нема тежег разочарења и муке, него кад се отворе очи над свом том бедом коју човек сам себи може да приреди.
Ево сада је председник Србије Александар Вучић од 1. до 3. марта боравио у Вашингтону на конференцији Америчко-израелског савета за јавне послове (АИПАЦ) – најмоћније лобистичке групе са утицајем на јавно мнење и политику САД.
На скупу смо „опипљиво“ поправили односе са Израелом, уговорили отварање дипломатског представништва и представништва Привредне коморе Србије у Јерусалиму и – куповину оружја – и то «неће бити мала испорука». А око антиизраелске кампање у западној Европи (БДС), Јеврејима је рекао оно што је само и могао да каже – да Србија „није плодно тле за антисемитске поруке“.
Вучић тврди да је задовољан што се тиче за нас главне теме – КосМета. И „Косова“ председник Хашим Тачи, био је тамо. Срели су се!.Е, и он исто задовољан! Посета му је обећавајућа, а сусрет са Вучићем „заокрет у нормализацији односа“!
Детаља, шта се и како то „нормализује“ – нема. Наш председник тврди да није било разговора о суштинским питањима, него о отварању авио-линија, пруга, путева... Тврди и да га нико није уцењивао, а састао се са три најближа Трампова сарадника – Ричардом Гренелом, Џаредом Кушнером и Робертом О'Брајаном, плус – са Мајком Помпеом, шефом дипломатије.
Гренел недвосмислено тражи од Шиптара да одмах и потпуно укину таксе. Не прихвата одлуку садашњег премијера Аљбина Куртија за постепено укидање од 15. марта и то уз уцене и тражење некаквога реципроцитета.
Вучић не очекује промену америчке политике, али – „отворили су нам врата... сви су хтели да нас чују... то је тај помак“.
Сад, да ли су нам Амери отворили врата да уђемо – а после да молимо Бога не би ли некако изашли – нико нам објашњавао није. Мада – за тако велику силу и светског хегемона – нешто ту има. Шта(?) – страх ме је да чујем!
Ево у овоме низу још једног бумеранга – личном смо га „жмурком“ произвели.
Прогледали смо пред сами издисај пацијента и тек тада уочили где су се све, уз западњачке скривалице – посакривале комунистичке метастазе у Црној Гори – многе са неизвесним исходом.
Несрећни поброзица Мило директно је турио бомбу у темеље државе. Ударио на Српску православну цркву (СПЦ), ухватио народ за гушу, обрнуо га наглавачке – па из њега истреса идентитет – а зажмурио да га каква стркотина коријена не потрефи!
Очи отворити не сме! На месту би га кап стрефила – кад би прогледао!
Жмури, ради – не патише. На његовим телевизијама, без престанка, један за другим „експерт“ се смењује и декламује некакву аргументацију и историју – које нигде, осим у њиховим главама и онога што су, из њих, у њихове књиге изручили – нема!
Те лекције пропуштит` – чиста је штета! То је ексклузива! То нигде више осим ту, виђет не можеш! Таквога „образовања“ на земљиној кугли још бивало није, осим под Брозом, и то у она прва времена. Касније, више ни Броз није за таквом „науком“ потезао.
Поред ове едукације „неинтелектуалаца“, како она режисерска и интелектуална громада `свјецкога гласа` Ана Вукотић, зове учеснике литија – Мило је опљунуо лапис и кренуо у пописивање имовине и светиња СПЦ! Оће чојек да види с коликом снагом у његовој држави располаже његов – крвни непријатељ – Српска православна црква!
Опште је познато кад се на непријатеља удара, прво се попише непријатељска снага с којом се ваља обрачунати.
Ође ми је најинтересантнија тактика којом је Мило развука' фронт на три стране! Притега' народ „образовањем“ , саставља своје експерте за преговоре са СПЦ око Закона о слободи вјероисповијести (ово „слобода“, само је тако утрефљено), а овамо већ ударио у спровођење накараднога закона и – пописује. А гарант не патише – молећи се. Не Богу, какви – није то његов ниво! Он се нечастивоме моли, да му – Црну стрефи корона – не би ли има' дебео разлог да литије забрани.
Е, ај' сад ти, па помогни Милу да се довати с главом... Некад ми га буде и жа'! Не зна чојек просто како да га од њега самога спаси!
Поред много тога што смо сами себи направили, затварајући очи – ево имамо и, ничим заслужене, мигранте. Али, кад су се већ преко нас напутили, оне 2015. морали смо – због традиције – и на тај проблем да зажмуримо. Зато их сад у Србији имамо око 6.000.
Наша срећа је што они неће код нас да остану, а већ је било мудраца међу нама који су себи уписивали политичке поене, предлажући да мигрантима попуњавамо испражњена села по Србији. Није нама ово први пут! И Броз нас је убеђивао – и убедио – да „пунимо“ Србију Шиптарима – па смо сад ту где смо!
Ова најновија ескалација миграната заслужује дубљу анализу – јер је и дубље разгрнула завесе разних намера. Уследила је након што су 28. фебруара у ваздушном нападу званичне сиријске војске на терористе Хајат Тахрир ел Шам“ у Идлибу погинула и 33 турска војника! То што су турски војници погинули међу терористима, Анкара каже да нису требали ту да се нађу. Ма, није него!
Било како било, Турска је искористила свој адут – отворила капије иза којих више година стоји готово 4 милиона миграната, како би упутила ултиматум ЕУропи да буде на страни Анкаре у рату у Сирији, или ће на њу пустити мигранте!
Турски председник Реџеп Тајип Ердоган, изваран од западњака, који су му од договорених 6 милијарди евра 2015. и 2016. године за помоћ око миграната дали само нешто око трећине – сачекао је тренутак да и то капитализује.
Западњаци данас за мигранте немају решење, осим затварања својих граница, а ту прву граничну линију ЕУ, брани Грчка. Њена војска и полиција, ојачана Фронтексом – туку мигранте сузавцем, воденим шмрковима, пендрецима, а Бога ми, кажу, има и метака. Са друге стране границе 1.000 турских војника, туче по онима који одлуче да се врате назад, а стркне ту и по који сузавац до бранитеља грчке границе. Тако је између ове две ватре заточено око 130.000 миграната.
Паде ми овде на памет једна дигресија, због овога места окршаја – на данашњој копненој линији разграничења Турске и Грчке – која се налази на реци Марици. Е, некад су на тој линији Маричку битку 1371. против Османлија, водили Срби на челу са краљем Вукашином Мрњавчевићем и његовим братом деспотом Јованом Угљешом. А данас смо ту где смо и бијемо битке које се воде – далеко у дубини од некадашњих граница на којима су стајали наши преци!
Колико смо кроз историју „жмурили“ – доста смо и сачували од онога што су нам оставили!
Када се ово данашње сведе на суштинску раван – опет православље брани католичку и протестантску Јевропу – од ислама! Али зато су они – иза сваког напада на православне, где су год могли – стали су!
Западњаци су Србе НАТО бомбама убијали и спречавали у борби против ислама и у БиХ и на КосМету. Они просто уживају штитећи шиптарски ислам под којим се – као под киселином – топе темељи наше српске православне културе на светом Косву и Метохији.
Наравно, они су пријатељи исламу, само кад су им средство против православља! Иначе – мртва је трка у њиховој мржњи – између те две опције.
Они и стоје иза овога хаоса око миграната, коме се краја не види.
Годинама су, а негде и деценијама, ратовима убијали народ и њихове државе до темеља разрушили и уништили. Сада ти несрећници, где је велики део и породица са децом – беже у бољу будућност – у загрљај својим непријатељима. Е, али западњаци би да им униште државе, опљачкају, поубијају и растуре их, али – оно што преживи испод њихових НАТО бомби – не би да им прекорачи границу. Неће да им – они које су унесрећили и који су се разбежали на све стране – ремете њихову уређену, у благостању мира опуштену свакодневицу и топлину ушушканога гнезда.
Који је то – несагледиви злочин и лицемерство!
Знају они – и са чистим православљем – да се појакају. Њихови прстићи су уплетени и у ово пуцање православља по шавовима – од Украјине па до ове данашње Милове Црне! Имају они тих ситних опција колико хоћеш, али само једну крупну – Русију.
Тешко је овде побројати све отворене и закулисне радње које данас искачу пред нама у разним појавним облицима. Међутим, најдубља и најболнија рана западњака – најбоље се може сагледати преко овог састанка Ердогана и Путина, који је, након погибије турских војника у Сирији 28. марта, хитно одржан 5. марта у Москви.
Након шестосатног разговора, од чега 3 сата у четири ока са Путином – однос Турске и Русије – које су супротстављене снаге на сиријском ратишту – остао је савезнички. Примирје је наступило тог дана у поноћ, а чуваће га заједничке руско-турске трупе које ће патролирати сиријским коридорима.
Наравно, далеко је ово од коначног решења и мира. Али, за све оне кратког памћења – у Сирији су западњаци разиграли рат на, увек успешној, подели народа. Стали су уз опозицију легалној власти Башара Асада и то – не само вербално. А онда су се умешали сви!
Сви су, за понешто, заинтересовани у Сирији. Тако већ 9 година Сирија крвари.
На страну легалне власти стала је Русија и Иран, а на страну побуњеника све земље из окружења и земље Запада!
Турска је до рата била у љубави са Башаром, а онда се приклонила побуњеницима заједно са својим савезницима из НАТО-а. Након покушаја државног удара у Турској 2016. године, отргла се НАТО-у и – дубоко загазила у сарадњу с Москвом – и политички и привредно и војно. И данас је на супротној страни од сиријске власти – која је под заштитом Москве – и покушава да у мутном потамани сиријске Курде који се граниче са Курдима у југоисточном делу Турске и тако спречи њихово уједињење и отклони претњу целовитости своје земље.
На овом ратишту, Русија је стала уз легалну власт и Башара и одлучила да се обрачуна са исламским тероризмом, а и да, поред Украјине, још једном покаже своју моћ, коју ће морати сви да слушају, те – како се некоме не би омакло да помисли – да јој је победа у Украјини случајно пала!
Е, за ову – скоро непомирљиву конфузију – у којој се данас налази Турска, а у коју је умешан цео Запад – мудри Ердоган, и овај пут, знао је – која су то моћна врата на која треба закуцати.
