Рељић: Запад и даље угрожава З. Балкан и БиХ, а продаје маглу – да за нас није добро што је „преслаб“

СА ЗАПАДА И ДАЉЕ НАМЕЋУ: КО НИЈЕ НАШ РОБ – ТАЈ НЕ МОЖЕ БИТИ СЛОБОДАН, НИ ЊЕГОВА ЗЕМЉА ДЕМОКРАТСКА

Бошњачкој врхушки смета Гаврило Принцип јер јој није

потребна слобода већ зависност од Запада

* Швајцарски лист Ноје Цирихер Цајтунг је објавио да је „Босна и Херцеговина у дубокој политичкој кризи јер се Срби и Хрвати залажу за независност“. У тексту са насловом Преслаби Запад представља опасност за БиХ

* Навео је притом да је Турска већ уложила више од 300 милиона долара у инфраструктуру БиХ. Да је турска Зираат Банк постала највећа и најутјецајнија банка у земљи, а пројект аутопута Београд-Сарајево вредан четири милијарде евра, који финансира Анкара, највећи инфраструктурни пројект на Балкану“

* За Запад није проблем кад сам покреће сукобе, него не ваља што би „на сцену могле ступити друге државе попут Русије и Турске, а руско-турска акција за решавање кризе – без уплитања ЕУ-а или САД-а – претвориће Балкан у ново игралиште за геополитичке спорове

* Ствари се огољују до краја – нема се више времена да се ваљају приче о демократији, правној држави, људским правима, европским вредностима и осталим шареним лажама - већ да се нико не уплиће поред „западаног уплитања“

* У Сарајеву су у току грађанског рата деведесетих биле уколоњене стопе Гаврила Принпица које су биле споменик отпору окупацији. Зато што је Гаврило Србин. На крају су, ипак, Гаврилове стопе враћене – кажу зато што туристи то желе да виде и да се сликају на историјском месту. Шта друго у Сарајеву има светско? Олимпијада и Гаврило

* За Запад је неухватљиво то што Срби нису поражени у грађанском рату, па имају некакво историјско право гласа колико год то Вашингтон и Брисел не желели да чују. А гушење тог гласа није лако ни једноставно. И биће све теже

___________________________________________________________

          Пише: Слободан РЕЉИЋ    

          У ГОСТУЈУЋЕМ коментару, а то је оно за шта се новине као ограде да такви ставови нису обавезно усклађени са уређивачком политиком листа, Ноје Цирихер Цајтунг је јавио да је „Босна и Херцеговина у дубокој политичкој кризи јер се Срби и Хрвати залажу за независност“. А онда је ту објашњење плус: „Турски председник Ердоган шири руке према разочараним муслиманима у БиХ и покушава се умешати на Балкану.“

          Испод наслова Преслаби Запад представља опасност за БиХ швајцарски мислилац објашњава да је Турска „увелико проширила своју присутност кроз отварање образовних институција, великих инфраструктурних пројекта или кроз мреже турских предузетника. Анкара одржава блиске везе са балканским државама како би могла остварити утицај у срцу средње Еуропе и на граници с Европском унијом (подвлачење С.Р.).“

          Дакле, немачка брига преко Швајцарске је да ће неко проширити утицај – какав год и шта год о томе мислили народи у БиХ.

          А како је могуће да Турци тако јако ударају у „срце“? Па, открива Ноје Цирихер Цајтунг, рупу на саксији: „Србија, Црна Гора, Северна Македонија, Албанија, Босна и Херцеговина и Косово били су део Отоманског царства више од 400 година“.

          Западна окупација је скоријег датума.

          А, рећи ће забринути Швајцарац да има и кривице Запада у тој објективности јер су „после трауматичних искустава у рату у БиХ (1992.-1995.) и геноцида у Сребреници, Бошњаци имали далеко веће наде у Европску унију, а с обзиром на политичку нестабилност своје земље изгубили су наду.“ Али, није то проблем, јер Запад никад не греши, већ се као невоља види да „ово разочарење користе земље попут Русије и Турске како би провеле властите националне интересе.“ Што се мора нагласити, јер Запад откад је света и века увек проводи интересе земаља које поробљава.

          Највећи споменик томе је колонијализам!

Сад им је кост у грлу

аутопут Београд-Сарајево

          Уосталом, некако на почетку тог процеса Прогреса савремено ропство је и измишљено као помоћ црним и слабим да прихватају западне добронамерности. Те се на Западном Балкану, коме је Запад недавно дао ово блесаво име, дешавају разна зла. Нпр. „Турска је већ уложила више од 300 милиона долара у инфраструктуру Босне и Херцеговине. Турска Зираат Банк постала је највећа и најутјецајнија банка у земљи, а пројект аутопута Београд-Сарајево вредан четири милијарде евра, који финансира Анкара, сад је највећи инфраструктурни пројект на Балкану.“

          Страшно, после толике помоћи Запада и имплементиране беде чије размере у злом комунизму нико није могао ни да сања у најкошмарнијим сновима – још неко ће да инвестира.

          Да не поквари достигнућа транзиције!?

          Проблем са Русијом је још и већи од овог с Ердоганом, али се он описује као „малиган“ и то сваком треба да значи да је боље да се предаш западним шибицарима него да с Истоком успостављаш партнерске односе.

          Засад, из Цириха, ништа добро се не види:

          „Криза у Босни и Херцеговини могла би Западни Балкан вратити на ивицу етничког сукоба“, што је циришка брига над бригама, јер за Запад није проблем кад они покрећу сукобе, него не ваља што би „на сцену могле ступити друге државе попут Русије и Турске. Руско-турска акција за решавање кризе – без уплитања ЕУ-а или САД-а – претвориће Балкан у ново игралиште за геополитичке спорове.“

          Све бриге у једној реченици: ако се не уплету ЕУ и САД могло би проћи и без етничког сукоба, али ови други онда постају важнији.  

          Ето, ствари се огољују до краја – нема се више времена да се ваљају приче о демократији, правној држави, људским правима, европским вредностима и осталим шареним лажама - већ да се нико не уплиће поред „западаног уплитања“.

          Туђе уплитање се никако не може схватити као почетак ослобођења. Јер, ко није западни роб не може бити слободан, нити његова земља демократска.

          То је реалност бриге Запада за нас, за нашу будућост.

          Идеја је нескривена: глупо је да ове с Балкана поробе (или још горе ослободе од Запада) неки други поред нас, а добро нам иде, иако јесте проблем што смо сад већ „преслаби“, али још увек смо живи.

          Исти лист је ових дана демонстрирао, на сликовитом примеру, да они – без обзира што су уочили да то ништа не ваља и да је склоно паду – не планирају да ишта мењају. Колико год да је мучно њихово ропство, оно је њима боље него да буду избачени са окупираних територија. Узима се свашта и нешто их се пита.

          Овај пут се то показује на истраживању ОЕБС-а о потпуном несупеху да се после три године у Босни и Херцеговини успостави учење историје на начин који је то Запад желео. Наравно, они из тога не могу да извуку никакав другачији закључак осим да се с пројектом „губи-губи“ настави даље-даље.

          И у новим прилозима наративу о „немогућој држави“ пронађено је оно што је рефрен те баладе да „у књигама историје једва има садржаја који доприносе међусобном разумевању и помирењу“. И: „Наставни материјали су везани за сваку етничку скупину“, каже Хајке Карге, која је проучавала наставне планове.

          „Ту су представљене три међусобно супротстављене приче – једна за Бошњаке, друга за Србе, трећа за Хрвате. Ако је реч о ратном времену од 1992. до 1995. године, те школске књиге подстичу само саосјећање према властитој групи. Друга страна се искључиво приказује као починитељ.“

          То саосећање „само према властитој групи“, рекао би човек који је пао с Марса, очигледно на Западу не постоји. Те они зато уче човека са Балкана да слуша и не пита.

          Лицемереју никад краја, па швајцарцски саветодавци, мало испод у тексту, подсећају читаоца да се та „манипулација вероватно нигде не види јасније него у школама са српским наставним програмом у Сребреници, где је у јулу 1995. године убијено више од 8.000 Бошњака како би се постигло тзв. етничко чишћење. Нека деца из бошњачких породица, које су се вратиле у Сребреницу, могу додуше од шестог до осмог разреда похађати наставу историје према босанском плану и програму. Али Бошњаци данас, после геноцида у Сребреници, тамо више нису већина. Већина деце због тога посећује српску наставу из историје".

"Срби морају бити сатрти" некад био бечки

циљ, а данас га баштини цео НАТО

          Да не улазимо у „политику геноцида“ која игнорише све чињенице и забрањује расправу о свим неуверљивостима проглашења геноцида на нивоу општине, а што се деценијама са Запада шири као магла која онемогућава дисање, ипак - јасно је да је овај поглед поједностављен до неупотребљивости: брига о деци Бошњака је неупитна а српска деца нису у видокругу брижника.

          Чињенице ту не играју никаву улогу. А Srbien muss sterbien! је непрекинута мисао међу онима који живе на немачком говорном подручју. Та „изрека“ јесте са чувене аустријске карикатуре објављене у Бечу 1914. али никад није опозвана ни у Берлину ни у Цириху– та је карикатура постајала реалност за наставак политичких програма на реалном прогону - и 1941, и 199о-их. А њена благо замаскирана порука наставља да траје и да се појављује као демон западних закључака, мисли, наређења, уређења.

          Леп пример за то је случај Гаврила Принципа који је покренуо оног карикатуристу, а и – још много тога.

          Српски националиста, рећи ће савремени западни историчари. Иако је Млада Босна била претежно организације српске омладине, није била без подршке свих младих људи који окупацију Аустро-Угарске нису доживљавали као слободу. Али, у Сарајеву су у току грађанског рата деведесетих , одједном избрисане стопе Гаврилове које су биле споменик отпору окупацији – баш на месту одакле  је пуцано на врхунског представника окупатора. Зашто? Зато што је Гаврило Србин.

          Грађански рат, чије је покретање сад већ без сумње Запада дело, а у земљама немачког говорног подручја радило се посебно интензивно, учинио је Принципа херојем који треба бити убијен у сећању народа. Оправдања нису ни тражена, мада су неки узели као чињеницу која се не сме оспоравати да је Радован Караџић 1993. у некаквом разговарању пред новинарима Шпигла рекао да би Сарајево требало назвати - Принципово.

          Рекао Радован, препричао новинар Шпигла. И то бејаше довољно. Гаврило који је до јуче био херој свих народа у њиховој борби за слободу није могао као Твртко Котроманић, средњовековни владар Срба у Босни, да буде закићен љиљаном и остане и бошњачки, него је бачен на сметлиште историје.

          Случај је хтео да се у годинама тог западног имплементирања историје у БиХ, открије да је Адолф Хитлер (што није пронашао Шпигл) 2о. априла 1941. добио „пригодни рођендански поклон, једини ратни трофеј из раскомадане Југославије – спомен-плоча Гаврилу Принципу донета из окупираног Сарајева“.

          Ћирилицом, ијекавски писало је на тамном камену: На овом историјском мјесту Гаврило Принцип навијести слободу на Видов-дан 15. (28.) јуна 1914. а слављеник Адолф, као губитник из Првог рата, сад се могао осетити као неко ко ће оне губитке поравнати, а да се баш на Гаврилу покаже симболичка свемоћ.

          Ми не одређујемо само будућност, ухватили смо и прошлост.

          Ово је било пре Украјине, кад још Западу није било мило да се вежеш за Адолфа (сетићете се да су они Слободана Милошевића називали Хитлер), па се онда развијало оправдавајуће анатемисање Принципа, јер је погодио и Фердинадову супругу Софију која је била у другом стању, итд.

          На тај ниво су падали неки људи за које никад не би рекли да могу склизнути тако банално. Али, можда ни они нису веровали да ће им се то десити. Ратови су и велики испити. Матура над матурама.

          На крају су, ипак, Гаврилове стопе враћене – кажу зато што туристи то желе да виде и да се сликају на историјском месту. Шта друго у Сарајеву има светско? Олимпијада и Гаврило.

          А и чин заснован на баналностима не мора бити нужно непотребан.

          Дакле, после грађанског рата у БиХ све је у историји спорно. Од Гаврила Принципа до Немањића, преко браће Соколовића и све до Скендера Куленовића, Меше Селимовића и Емира Кустурице. Наравно то, да историје после великих друштвених обрта падају ко зреле крушке за Европу није није ништа ново, још од Француске буржоаске револуције. Међутим, овде је за Запад неухватљиво то што Срби нису поражени у том рату, па имају некакво историјско право гласа колико год то Вашингтон и Брисел не желе да чују. И гушење тог гласа није лако ни једноставно. И биће све теже.

Слободан Рељић

          ОЕБС-овске вулгаризације како се зна шта је истроријски релевантно и шта безусловно треба бацати у уџбенике - бесмислица је којој се смисао може дати само голом силом. Али моћ Запада је у опадању и то таквом да и Ноје Цирихер Цајтунг може да ставља наслове Пресалаби Запад представља опасност за БиХ.

          Представља! Али, већу опасност је представљао Запад као монополарна сила када је до другачијих мишљења држао само ако су она доказивала да је западњачко мишљење једно једино, истинито и исправно.

          Глупост силеџијска а могли су и то научити у Босни где је правило: Ничија није догорјела до зоре…

          У току је и на Западу оно што они зову cancel culture, што је у крајњој линији писање нове истороје – избацују се догађаји и процеси који данас нису политички коректни.

          Пише се оно што треба данашњим контролорима.

          Исправљају се и бајке и однос према ропству, породици, половима, итд.

          То је очигледно поништавање оног чиме се Запад преко просветитељства хвалисао – безусловног права човека на тражење истине.

          Усправни и достојанствени знају да истина никад није скупа, али данашњи Запад није оно што је био. Данас истина није у моди. А прича о правди је кукумакање слабијих палих у нихилизам.

          Данас се прича о наративима. Поједностављено то је – причам ти причу, као да си мало дете, tabula rasa, и ти ћеш знати само оно што ти ја кажем. Ако неком пада на ум нешто друго биће дисциплинован, а то није мобинг.

          Кад испишем твоју таблу - ти си приватно власништво, а вика о неправди не може да буде упућена успротив приватној својини. Код власника је и табла и спужва за брисање.

          Дакле, слободан си да слушаш. Иначе, може да те нема.

          Извесно је да ће тај пројекат пасти на Истоку, Северу и Југу. Наступ оног што се зове БРИКС није само дедоларизација него и поништавање западних наратива, као јединих и недодирљивих. Тако да је идеја о одузимању Србима права на наратив – ахисторична.

          Не може се примити. Нити калемити.

          Зато је одбијање Срба у „немогућој Босни“ да прихвате „немогуће приче“ не само праведно, него и сагласно основном планетраном ослободилачком кретању које ће њихов отпор само ојачавати.

          То се на Западу засад дефинише као разочарење муслимана у Европску унију, али је реално – много већи проблем. Нерешив, ако се кола и даље гурају узбрдо, а точкови распадају. А пресалаби Запад није највећи проблем за БиХ, већ такав Запад.

          За Босну је то добар глас.

           https://sveosrpskoj.com/komentari/reljic-zapad-i-dalje-ugrozava-z-balkan...

 

 

 

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари