Степић: Тезу да су Срби „исток Запада, а запад Истока“ наши вестернисти подмећу Светом Сави
СРПСКЕ ЗЕМЉЕ МОГУ ПОСТАТИ ГЛАВНИ БАЛКАНСКИ ФРАГМЕНТ ПРЕОБЛИКОВАНЕ ЕВРОАЗИЈЕ (први део)
* Данашње руско самопоуздање и преузимање иницијативе засновано је на неупитном расту не само традиционалне „тврде моћи“, већ и оне „меке“. Запад то непогрешиво препознаје и нервозно проглашава за „малигни утицај“. Његово елиминисање у Србији и Српској сматра саставним делом „незавршеног посла на Балкану“
* Запад пренебрегава да је већ дубоко запао у геополитички контра-ритам и деклинистички ковитлац, а да руско „шалтање у трећу брзину“ није коначна радња. Савремени аутомобили имају шест, чак седам брзина
* Као што су брзо и мимо прописаних услова, а из геополитичких разлога, источни српски суседи (Румунија и Бугарска) уведени у НАТО и ЕУ, још брже могу да изађу. Историјска искуства њихових „прелетачких“ опредељења то доказују. Само је потребно да им још снажнија Русија закуца на врата са црноморске стране
* Српски чинилац, искрено речено, више из егзистенцијалних него из стратешки постављених разлога, показао се као успоривач, реметилачки фактор и „камен у чизми“ експанзије Запада. Управо га православље, словенство и heartland-положај на Балкану квалификују за једну од ослоних тачака евроазијске интерације под руским вођством... Вестернистички униполарни поредак није зацементиран
* Срби су жилави, али су после вишедеценијског исцрпљивања у стању осетно нарушене националне кондиције. Стога је логична жеља да што пре виде експлицитну руску подршку, на пример, у виду Београда као једног од центара Евроазијске уније. Али, то још увек није реално. Србима је јасно да „Руси споро седлају, али брзо јашу“, мада и Руси би морали да знају да „стрпљен – спасен“ има границе
__________________________________________________
НЕДАВНО је др Наталија Нарочњицка, предсједник Фонда историјске перспективе, изјавила да је карта ширења НАТО као јаје јајету слична карти пангерманиста из 1911. године, по којој се кајзеровска Немачка устремила на Исток, маштајући о Украјини, Кавказу, Прибалтику, контроли над Црним морем, а догађаји у Средоземно-црноморском басену обнављају Источно питање.
Свијет се убрзано мијења пред нашим очима, да бисмо се оријентисали и схватили гдје смо и куда да идемо - потребан је изоштрен поглед на глобална кретања, стога смо позвали др Миломира Степића, човјека који се на највишем нивоу бави теоријском геополитиком, геополитиком Балкана и геополитиком српских земаља, да нам представи пријеко потребни геополитички угао.
* Које су евроазијске особине Балкана и колика је могућност активирања (нео)евроазијске геополитичке концепције?
– Многи стереотипи, махом наметнути са Запада, и даље царују: у географском, културно-цивилизацијском и геополитичком смислу, Балкан се увек посматра као део Европе, па одмах као глобално важан регион. По правилу, прескаче се „средњи ниво“ – евроазијски – јер то асоцира на простор којим доминира Русија, а у новије врема и Кина. А за Запад, они су архинепријатељи којима се не сме допустити не само било какав утицај изван њихових граница, него би их требало распарчати. Подсећања ради, Јован Цвијић, један од родоначелника балканологије, пише о „евроазијским особинама“ Балкана. Не о евроатлантским! Зашто? Балкан је далеко од (Атлантског) океана, минималне утицаје прима из тог басена и са њим нема никакве везе са становишта начина живота, погледа на свет и колективних психолошких својстава становништва, формирања, устројстава и оријентације држава, привредног искоришћавања, саобраћаја, трговине…
Миломир Степић
Балкан јесте окружен тзв. затвореним, унутрашњим морима, али су маритимни (поморски) утицаји, изузимајући Грчку, рељефом ограничени на уску приобалну зону. Он има знатно израженије континенталистичке карактеристике – не само физичко-географске, већ и антропогеографске. Стога није логично да геополитички идентитет балканских држава буде таласократски, атлантистички, те да оне буду укључене у интеграције таквог типа на које су принуђене. И мислиоци са Запада то сматрају аномалијом. (Нео)евроазијство, које није једнозначна концепција, већ је активирано и реализује се. Сада из „друге“ прелази у „трећу брзину“ и предстоји му нагло интензивирање, будући да супарници све више „проклизавају“.
* Можете ли у том контексту прокоментарисати посљедњу изјаву руског амбасадора у БиХ поводом кретања БиХ ка НАТО? Да ли је то знак уласка у „трећу брзину“?
– Наступи Путина, Лаврова, Шојгуа, портпаролке МСП-а Захарове су координисани и све храбрији. У том контексту може се тумачити и став амбасадора Калабухова о приближавању БиХ НАТО као непријатељском чину. Тако нешто није се могло ни замислити пре двадесет-тридесет година и тада су многи мислили да ново време никада неће доћи. Али, амерички стратези су били сигурни да хоће.
Кисинџер је опомињао да је постхладноратовско деловање САД, нарочито према Русији, потпуно погрешно, а Бжежински да треба превентивно и благовремено деловати против „будуће, опорављене Русије“.
Данашње руско самопоуздање и преузимање иницијативе засновано је на неупитном расту не само традиционалне „тврде моћи“, већ и оне „меке“. Запад то непогрешиво препознаје и нервозно проглашава за „малигни утицај“. Његово елиминисање у Србији и Српској сматра саставним делом „незавршеног посла на Балкану“.
Запад пренебрегава да је већ дубоко запао у геополитички контра-ритам и деклинистички ковитлац, а да руско „шалтање у трећу брзину“ није коначна радња. Савремени аутомобили имају шест, чак седам брзина.
* Колико реално изгледа теза Игора Панарина да би Београд могао да буде један од четири центра Евроазијске уније с обзиром на препреку која је створена увођењем Бугарске и Румуније у НАТО и ЕУ?
– Као што су брзо и мимо прописаних услова, а из геополитичких разлога, источни српски суседи уведени у НАТО и ЕУ, још брже могу да изађу. Историјска искуства њихових „прелетачких“ опредељења то доказују. Само је потребно да им још снажнија Русија закуца на врата са црноморске стране. Можда ћемо ускоро и сами бити сведоци њиховог „посипања пепелом“ спрам садашње беспоговорне привржености Вашингтону и Бриселу, а слаткоречивог заклињања у (нео)евроазијство и сопствено телурократско самоодређење.
Никола Пашић и Александар Карађорђевић
Српски чинилац, искрено речено, више из егзистенцијалних него из стратешки постављених разлога, показао се као успоривач, реметилачки фактор и „камен у чизми“ експанзије Запада. Управо га православље, словенство и heartland-положај на Балкану квалификују за једну од ослоних тачака евроазијске интерације под руским вођством.
На ту идеју београдски кругови „на безалтернативном путу“ у НАТО и ЕУ раније су гледали догматски и са подсмехом, верујући у вечитост да су Срби Русима „купили“ десетак година неопходних за консолидацију, али се показало да геополитичка динамика води у другом смеру. Вестернистички униполарни поредак није зацементиран.
* Да ли то значи да прогноза Игора Панарина почиње да добија реалне оквире?
– Срби су жилави, али су после вишедеценијског исцрпљивања у стању осетно нарушене националне кондиције. Стога је логична жеља да што пре виде експлицитну руску подршку, на пример, у виду Београда као једног од центара Евроазијске уније. Али, то још увек није реално. Србима је јасно да „Руси споро седлају, али брзо јашу“, мада и Руси би морали да знају да „стрпљен – спасен“ има границе.
* Да ли је српска елита свјесна да је, одабравши два погрешна државна устројства, одабрала неприродан геополитички и цивилизацијски оквир?
– Један део елите схвата да је југословенство било и остало негација српства, а југословенска држава златни кавез у коме су Срби полако копнили. Шта Србима још треба да се догоди како би и други део елите то себи признао – колико још геноцидно физички страдалих, насилно верски и национално преобраћених, масовно прогнаних, претопљених у „инстант-нације“, вештачким границама издељених, културно расрбљених, политички обесправљених, економски уназађених?
Једино о чему се може расправљати јесте у којој мери је то био својевољан избор и заблуда српске политичке и интелектуалне елите, а колико наруџбина западних сила-победница да се створи и дуго одржава једна орочена франкештајн-држава.
Не амнестирајући домаће подизвођаче, тај „неприродан геополитички и цивилизацијски оквир“, како Ви исправно запажате, био је првенствено резултат иностраних интереса – после Првог светског рата као балкански део антигерманског и антируског санитарног кордона, а током Хладног рада као кључна карика у проамеричком Rimland-у који је опкољавао совјетски блок.
Зар неко заиста мисли да на Балкану може само сопственом вољом (чак и уз скупо плаћену ратну победу) да се склепа тако позиционирана и релативно пространа, а истовремено изразито хетерогена држава, а да то првенствено није геополитичка потреба „великих играча“? Крилатица „Балкан балканским народима“ можда лепо звучи, али је геополитичка утопија.
* Шта су Срби и српске земље по свом историјском и цивилизацијском призвању – Исток или Запад? Која би то била геополитички компатибилна савезништва српских земаља?
– Зависи од тога шта се сматра Истоком, а шта Западом. Раније су у европоцентричним визурама источне цивилизације биле оне са истока и југа Азије, а западне оне потекле са Блиског истока, из Мале Азије и Европе, те колонизацијом раширене на амерички и аустралијски континент.
Савремени теоретичари цивилизација, какав је, на пример, Хантингтон, истичу религију као основу цивилизацијске дивергенције, те православно хришћанство виде као супстанцу православне цивилизације и њеног простора, а римокатоличко-протестантску варијанту (јерес) као темељ оне западне.
Апокрифна теза да су Срби „Исток запада, а запад Истока“, која се приписује Св. Сави као истинском оцу нације како би се беспоговорно усвојила, у ствари је подметачина домаћих вестерниста која би требало да помогне да се конвертитство лакше прогута и свари. Срби и српске земље су само „запад Истока“. Значи, припадају Истоку, али се налазе на његовом западу, у крајишничкој позицији и мисији, примајући утицаје и ударе друге, стране, агресивне западне цивилизације.
Сходно том круцијалном параметру, требало би се дугорочно опредељивати за евентуална савезништва и интеграције. Другачији избор био би неприродан, нескладан, аутодеструктиван и производио би националну располућеност и растрзаност са несагледивим последицама. Таква геополитички шизофрена позиција и њене последице јасно су препознатљиви на примеру Бугарске, Црне Горе и С. Македоније, у великој мери Румуније и, делимично, Грчке.
Турска покушава да се извуче из „лошег друштва“ и његовог „токсичног утицаја“. Србија и Српска за сада ескивирају. Ето, у Народној скупштини Србије још 26. децембра 2007. усвојена је резолуција чија тачка 6. може слободно да се тумачи овако: зашто кажеш „војна неутралност“, а мислиш „не у НАТО“.
* Колико „војна неутралност“ може бити мач са двије оштрице с обзиром да су се и стари Грци најприје обрачунавали са „неутралним“, јер увијек могу издати? И, на том трагу, да ли сматрате да је изводљиво јаче везивање српских земаља за руску „опцију“ с обзиром на цјелокупне околности у којима се налази српски корпус?
– Наравно да је „војна неутралност“ дискутабилна и да некада, у деликатним околностима, не обавезује, а може и скупо да кошта ону страну која је извршила њено проглашење. Србија је „војно неутрална“ само декларативно, и то, како пише у скупштинској резолуцији, „због укупне улоге НАТО-а, од противправног бомбардовања Србије без одлуке СБ до Анекса 11 одбаченог Ахтисаријевог плана, у коме се одређује да је НАТО ‘коначан орган’ власти у ‘независном Косову’“.
С друге стране, Србија је учинила све кораке ка чланству, изузев чланства. Са НАТО-ом има вишеструко више војних вежби него са Русијом и чланицама ОДКБ-а. А НАТО и ЕУ све чине да Србији одузму део територије и што више је ослабе. Тих геополитичких „лудачких кошуља“ Србија мора што пре да се ослободи. И тактизирању мора доћи крај. „Руска опција“, како Ви кажете, природно је српско исходиште, а у овим околностима и егзистенцијално питање.
Уосталом, опредељење народа је сасвим јасно: према истраживању јавног мњења, које је у децембру 2020. на репрезентативном узорку од 1.200 испитаника спровео Институт за политичке студије из Београда, чланство Србије у НАТО-у у потпуности подржава само 4,3 одсто анкетираних, а умерено још 5,2 одсто. Штавише, упркос снажној и континуираној пропаганди, као и прокламованом опредељењу политичке номенклатуре, знатно већи проценат грађана изјаснио се за оријентацију земље ка евроазијским, него ка евроатлантским интеграцијама.
* Колико је „геополитичка катастрофа“ распада СССР утицала на свјетски поредак и како је уопште тако нешто могло да се деси? Да ли се СССР распао услијед „дезертерства елите у епохи катастрофе“ (Александар Сергејевич Панарин) или је то пак „највећа у историји побједа Запада“ (Александар Александрович Зиновјев)?
– Нема дилеме да су имплозија Источног блока и распад СССР били епохалан, не само геополитички тектонски поремећај. Нестао је контра-тег на глобалним теразијама и моћ Запада под америчким вођством постала је разобручена и безобална. На први поглед, потпуно је тријумфовао, просторно се проширио, наметнуо своје вредности читавом свету и разгласио „крај историје“. Међутим, брзо је показао да је „млад умом“, тј. недорастао за глобално лидерство. Гордост и својеглавост је егземпларно показао суровим антисрпским ангажманом, губећи темпо и кредибилитет на локалном примеру, уместо да у кључној деценији верификује светску неприкосновеност. Осветољубиво је чинио Србима све оно што је тако жарко желео, а није смео или није могао – Русима. Несвесно, Срби су Русима „купили“ десетак година неопходних за консолидацију.
Ако са данашње осматрачнице извиђамо и направимо ширу и дубљу хроно-тополошку анализу, потражимо одговор на питање: шта би се десило да су СССР и његова интересна сфера наставили агонију? Колико још дуго би Москва могла да контролише и дисциплинује сателите? И по коју цену – економску, војну, политичку и сваку другу? А шта би се у наредних тридесетак година, од почетка гласности и перестројке до данас, десило са Русијом и Русима? Какво би њихово „стање нације“ било почетком треће деценије 21. века, уз хипотетички наставак разарања идентитета? У том контексту, може ли се совјетски слом тумачити не као регресија, већ као кутузовљевско повлачење? Дефанзива као предуслов офанзиве. Може ли се аналогија потражити у „разби-распаду“ Југославије и српској судбини?
(Са проф. др Миломиром Степићем је разговарала Милана Бабић, професорка српског језика и председница Књижевног удружења „Сусрет“ из Требиња)
https://www.standard.rs/2021/03/29/milomir-stepic-moskva-mora-delovati-odlucnije-na-balkanu/
