Кондић: Срби су у 20. веку доживели апокалиптично страдање, али се уздижу
ИЗ ИНТЕРВЈУА „ВЕСТИМА“ ДИРЕКТОРА АРХИВА И БИБЛИОТЕКЕ МИТРОПОЛИЦИЈЕ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ
* Најпре са 1,3 милиона српских глава колико је однео Велики рат и безмало исто толико, колико је однео Други светски рат. Међутим, када се овоме дода и физичко и духовно страдање које је настављено и после Другог светског рата, тада се, без претеривања може говорити о библијској категорији страдања српског народа у прошлом веку
* Српски народ је био највећа жртва комунистичког режима и та аждаја још увек уједа, бљује ватру из чељусти и пече српско духовно биће. То се данас најбоље може видети у Црној Гори. Али се види и бујање и процват Истине и Правде Божје које народ, са иконама и крстовима, проноси у литијама и саборима уз олтар Христов
* Кад митрополит Амфилохије каже: „Више је нама комунизам учинио зла за 50 година, него Турци за 500“, јасно је о каквим размерама трагедије је реч. А притом се, барем када је реч о Црној Гори, та пошаст настављена до данас
* Пребројте колико је стотина хиљада примерака књига продато од несретних аутора попут Жарка Лаушевића, који је жртва свог карактера или Кије Коцкар, суздржаћу се од коментара њеног моралног профила. На таквој литератури не сме да се формира свест једног народа, а посебно не младих
___________________________________________________________________________
ДУГОГОДИШЊИ директор Архива и Библиотеке Митрополије црногорско-приморске, доктор историјских наука, др Павле Кондић важи за једног од најбољих познавалаца историје Српске православне цркве.
Аутор више од 300 научних радова и стручних књига публикованих махом у иностранству, Кондић је недавно објавио друго, допуњено издање монографије о животу архимандрита Варнаве (Гвозденовића), дугогодишњег игумана манастира Сопоћани, Милешева и Савина.
У разговору за „Вести“, др Кондић који је и монах манастира Стањевићи код Будве, објашњава да се кроз животопис оца Варнаве пресликава и судбина Српске православне цркве од краја Другог светског рата, а да читав 20. век за Српску цркву и народ има обележје „геноцида библијских размера“.
Др Павле Кондић
– Срби су по много чему у 20. веку доживели апокалиптично страдање. Најпре са 1,3 милиона српских глава колико је однео Велики рат и безмало исто толико, колико је однео Други светски рат. Међутим, када се овоме дода и физичко и духовно страдање које је настављено и после Другог светског рата, тада се, без претеривања може говорити о библијској категорији страдања српског народа у прошлом веку.
* Није ли прејака тврдња о „библијским размерама“ страдања српског народа?
– Уз оно физичко, где лети глава, имамо и оно које није само мучеништво у крви, већ и мучеништво савести свих оних особа које су стасавале у животу са живом раном да никада нису упамтили оца или мајку или брата зато што су били жртве рата и поратног доба. То је продужено страдање. Али, постоји и страдање наше колективне свести о духовном и историјском наслеђу. Ту је, у поратном периоду, апсолутну одговорност имала комунистичка идеологија, која је, преко насиља и крви, ушла у све поре друштвеног живота бивше државе.
Крвопролиће рата, који је вођен на просторима бивше Југославије током последње деценије 20. века, најгори је показатељ и потврда демонске идеологије која је владала претходних 60 година. Нажалост, и са променама које су донеле прве године 21. века, наставило се насиље над душом и свешћу српског народа у другом, али у једнако погубном виду.
У периоду после 2000, убијање душе и свести, садашњости и будућности српског народа наставило се кроз социјалну неправду „транзиције и приватизације“ која је замаскирана кроз различите ријалитије и наметање свих оних садржаја који су отров за душу и свест народа. Мада су се томе супротстављали и СПЦ, и најумније главе из САНУ и интелектуалних кругова, то тровање је настављено.
Уз такво, свакодневно ментално тровање и разарање народа не треба да вас чуди што је веома мало места за српску историографију и теме из нашег духовног и историјског наслеђа. Медији у приватним рукама, у помами за зарадом, намећу примат личностима из разних ријалитија који су чисте душегупке. Зар вам треба већи показатељ колективног моралног суноврата од милионског аудиторијума који, дању и ноћу, прати бласфемичне ријалитије који својим садржајем ударају у саме темеље европског хришћнског наслеђа и моралних постулата?!
Пребројте колико је стотина хиљада примерака књига продато од несретних аутора попут Жарка Лаушевића, који је жртва свог карактера или Кије Коцкар, суздржаћу се од коментара њеног моралног профила. На таквој литератури не сме да се формира свест једног народа, а посебно не младих. Нажалост, има још горих примера – показатеља моралног и духовног суноврата нашег народа. Црква, по својој савести и могућностима, ради све што је у њеној моћи да ублажи овако погубно стање.
* Један од разлога је и тај што су се Срби дуго година стидели своје историје. Слажете ли се са том оценом?
- Опростите, али тешка је реч „стидети“, не бих је могао прихватити. На свим својим историјским и духовним просторима, српски народ је био највећа жртва комунистичког режима и на тим просторима та аждаја још увек уједа, бљује ватру из чељусти и пече српско духовно биће. То се данас најбоље може видети у Црној Гори. Али се види и бујање и процват Истине и Правде Божје које народ, са иконама и крстовима, проноси у литијама и саборима уз олтар Христов.
Ова комунистичка, безбожничка аждаја, обучена у националистичке одоре разара српско духовно и народно биће и на историјским и духовним просторима где су живели и даље живе Срби попут Хрватске, Славоније, Далмације, Босне и Херцеговине, Косова и Метохије, Рашке и данас зване Северне Македоније.
Ни дан-данас не можемо да се ослободимо идеологије „вуковарског“ или којег год хоћете конгреса Комунистичке партије одржаног пре Другог светског рата или потом, када је усвојена флоскула о великосрпском шовинизму и монахо-фашистичкој диктатури, иако је краљ Александар страдао управо од руке фашиста.
Нажалост, у том злом, отровном и убилачком наслеђу комунистичке идеологије и крвавих руку којим су сатирани српска духовност, историјско и национално наслеђе, умногоме је помагала и доприносила и српска рука. Савремена историографија је богата низом књига у којима је детаљно описано страдање српског народа управо по тој – идеолошкој основи и током рата, али и у послератном периоду кроз разна суђења и егзекуције са или без формалног суда. На тај начин је и наш црногорско-приморски митрополит Јоаникије Липовац остао без гроба и мрамора у јулу-августу 1945. и то ту негде на Букуљи код Аранђеловца. Више од стотину свештеника отишло је Богу на истину као жртве комунистичког терора и геноцида управо тих дана.
* Многи се неће сложити с овим мишљењем. Заправо је све више људи који тврде да се у време Тита најбоље живело?
– Када митрополит Амфилохије каже: „Више је нама комунизам учинио зла за 50 година, него Турци за 500“, тада вам је јасно о каквим размерама трагедије је реч, а да је притом, барем када је реч о Црној Гори, та пошаст настављена до данас. Када се ово говори, треба имати на уму не само гола убиства и геноцид који је Комунистичка партија вршила над српским народом током и после рата, убијајући понајбоље његове синове и домаћине. Подсетићу да су једним потезом пера комунистичких властодржаца основане, поред осталих и три државе и две покрајине чиме је за векове разорено српско национално и духовно биће. А све је то потписом санкционисао Броз.
Отуда све оне који данас спомињу „да нам се Тито врати“, питам која је била цена таквог благостања? Десетине хиљада невиних српских глава је платило то „благостање“. И наши унуци ће страним банкама отплаћивати дугове и камату из периода „Брозовог благостања“!
Kоја је била цена тог благостања када је 16. марта 1981. управо шиптарском руком подметнут и развејан пожар у Пећкој патријаршији о коме се насилно ћутало, а баш та ватра је распламсала ратни пожар који се и данас вија на просторима бивше Југославије, ево 40 година. То се не спомиње, али ми знамо и памтимо и чувамо тај спомен.
(извор: https://www.vesti-online)
