За Косово и Метохију нема решења ни после решења

Србија и свет

ДА ЛИ ЈЕ УОПШТЕ МОГУЋ ИЗЛАЗ КОЈИ БИ ЗАДОВОЉИО СВЕ

* Завршетком, пре више од годину дана прекинутог дијалога Срба и Шиптара и успостављањем неке поделе косметске територије, стабилни односи не изгледају могући, обнављаће се обострана незадовољства и ширити неспоразуми, па и чести оружани инциденти и сукоби, у које ће се уплитати и балканске земље и велесиле

* Садашњи албански напади на Србе, њихове домове и имања, чак и претње ратом, показују да се споразуми, ма какви били, неће поштовати, па ће се сукобима допуњавати оно што није остварено дијалогом

________________________________________________________________________

        Пише: Раде БРАЈОВИЋ

        КАД се окончају сви локални избори, формирају владе и разнолике управе, па се створе и услови за обнављање и окончање пре више од једну годину прекинутог дијалога Београда и Приштине, неки споразум може да се сачини, под међународним притиском ће се и постићи, али дугорочна билатерална и регионлна стабилност ни тада неће бити изгледна.

         Позиви на садашње могуће добре потезе међународног притиска, наравно са Запада, подразумевају њихове, америчке и НАТО покушаје скривања бомбардовања која су и изазвала косметску кризу и оставила грдне бројне последице, пре свих   Србији, али и целом реиону…

       Самим стварањем и досадашњим током, косметска криза подсећа и личи на неке, али оне теже,  међународне, а тако ће, највероватније, бити и после неког сличног решења на Космету, највероватније  поделе и разграничења…

        Открива ли такво сазнање, макар део онога што се дешавало и дешава на планети Земљи, током и после Другог сетског рата и обуздавања колонијализма?

          Ако се косметска криза заврши деобом, која мора бити неправедна, јер се тако превасходно обезбеђује и накнадо присуство оних који су до тада сасвим  деловали - и војно и политички. Наслеђе ће деловати тако што ће се успостављати веза и подсећање на бројне негдашње поделе широм света, такође настале после ратова и њихоог сталног присуства у тим регионима и земљама, где су навлачили маску заштитника у свему, а тиме се стичу сва права – управљача!

         Тако  се стигло до сазнања да готово нема већег  региона света без деоба и таквог наслеђа – механичко набрајање је довољно за убедљиво подсећање, али и садашњи утицај бивших власника на политичке и друге токове. Довољно је погледати у стално немирну и подељену Кореју, па на границе најбројније Кине – са немирним Хонгконгом и одвојеним Тајваном, а има и других “остатака” према најпространијој Русији и  такође људски џиновској Индији, која је два  пута фронтално ратовала са Пакистаном који јој је отео велики део Кашмира, а памти се да је, непосредно после независности, била “окружена” између садашњег и Источног Пакистана, који се касније преобрзио у Бангладеш…

          Подела, наравно,  има још много, највише у постколонијалм земљама до Аустралије и на Средњем истоку, од Ирана до Израелаца и свих арапских земаља, па Турске, окружене територијалним поделама и неспоразумима, посебно с Грчком, и на  Кипру, и на европском делу.

        Подела и разних “остатака” нису ослобођене ни Африка, ни Јужна Америка, ни она Средња, испод САД, али ни Русија, после одласка Свјетског Савеза…   

        И, Европа има својих опасних линија, њене су увек посебно опасне, а најопасније су оне, али и све друго, што се, само овде показало опасним, а на другим континентима се не примећује.

        Оно што је опасно у Европи, најопасније је и највише делује – на Балкану! Не, само Западном, како нас научише Амери где живимо и како се зове и где је  наш балклански дом!

        Код нас, на Балкану, како и историја каже, кад је опасно, подједнако је опасно - на све четири стране света, иако су нас, у Првом и Другом светском рату ударали  Аустријанци, односно Немци са запада, а и Хрватска, њен усташки део, такође је на тој, западној  страни, али нисмо заборавили ни турске, османлијске налете са југоистока…

        Опасно је кад је опасно, чак и кад смо јачи, што је тачно и кад смо јачи од оних који нас сада највише  брину и угрожавају - с југа! Тамо су наши људи, у својим домовима, на Космету, где је деловала вечна стара, призренска, српска држава, где би требало да делује највећа сигурност и стабилност.

        Тако, на жалост, није, јер за нас је најопасније кад је угрожен и најмањи део народа, који и није у прилици да се брани. Околности су такве да је сада најсигурнији излаз – политичко решење кризе.

 

        Следи, ваљда, дијалог, прекинут пре више од једне године, а најављује се његова обнова, пошто су завршени шиптарски избори, ускоро ће се тамо  успоставити власт, а српски су избори тек крајем априла или почетком маја, а нису препрека за дијалог, јер се не наслућује прмена власти – остаће Вучић и  Дачић, чије ће партије, напредњачка и социјалостичка,  стабилно креирати српску власт и положај у свету. Није, међутим, то довољно да се дијалогом изгради стабилно решење, а још мање да то решење, кад се постигне, изгради стабилне услове за подношљиве српско-албанске односе.    

          Могући споразум, који би се постигао дијалогом,   оствариће се – многи мисле - само поделом територије Космета, која, на почетку, не би морала да буде  одвојена међудржавном границом, као да има статус у  конфедерацији.

        Врти се и статус самосталности, изван, а можда и у оквиру Србије. Коначно, не искључује се албански захтев формирања посебне државе, која би могла, а не мора, да се припоји Албанији, што би значило “великој” , али и то не мора…

        Србија на овкве варијанте не би пристала, ако би могла да то спречи…

         Постизање овог или сличног споразума на крају дијалога, не значи да је проблем Косова и Метохијие дефинитивно пред решењем.  Јер, ниједна страна, српска или шиптарска, пре свих српски народ, не би био задовољан и смирен.

        Незадовољство би се изражавало сталним захтевима за промену или повратак на старо, ширили би се сукоби, избијали би чак и оружани обрачуни, у форми инцидената. А све то значи да је боље садашње него то претпостављено стање деобе, чак и оно без међудржавне границе.

        Они који мисле о оваквој варијанти позитивно, можда  нису свесни стварања две државе, што би одговарало албанским пројекцијама…

            Шиптари као да се увежбавају за оно што би желели да уследи – политичри прете и ратом Србима, игноришу “мали шенген” и тројне разговоре Србијом Северне  Македоније и Албаније, а њихови лопови не знају границе – за три месеца опљачкали су триста   српских  кућа! 

      Србија чека дијалог и види – своје границе!  

 

 

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари