Американци потценили Путина, руски лидер пред стратешким одлукама без права на грешку

АГРЕСИВНО ДЕЛОВАЊЕ ЗАПАДА ПРЕМА РУСИЈИ ВЕОМА ПОДСЕЋА НА АМЕРИЧКО ОПКОЉАВАЊЕ ШАРЛА ДЕ ГОЛА

• Појачавајући антируску хистерију поводом Украјине, Вашингтон очекује од Путина неке стратешке уступке.  Судећи по свему, ти уступци треба да имају глобалнији карактер него што је само одустајање од Крима или од уплитања у украјинска питања
• Путину у најскорије време предстоји да дâ одговор на један од најтежих изазова за све његове председничке године. А улози су толико велики да свака грешка може постати погубна
• Дошло је време да се дефинишу јасна правила цивилизоване интеракције кључних глобалних играча и да се фиксирају у документима који ће за све бити обавезујући. Можда ће то бити међународни споразуми, а можда и неки скуп норми у облику, на пример, светског устава   
• Сазрело је време за такву реформу међународног права - ако свет не жели да се поново нађе у ситуацији новог хладног (а можда и правог) рата
• Док се глобални играчи не договоре у вези са формирањем горе наведених правила, Русија има право да самостално бира начине за одбрану грађана руског говорног подручја на суседној територији

         Пише: Јуриј ГОРОДЊЕНКО, политиколог (Кијев)

         СЈЕДИЊЕНЕ Државе су погрешиле у погледу Русије: још 2012. у Кијеву смо имали прилике да од америчких политичких стратега чујемо неколико теза о „осујећивању спољне политике Кремља”, али те тезе нису активиране.

         Прво, Путин је изузетан аналитичар, размишљали су Американци. Уз то, он је веома опрезан. Ако се против Русије делује грубо, брутално, дрско, кршећи сва правила и норме, онда ће се Путин наћи у улози таоца сопствене уздржаности.

         Брутално – није успело.

         Друго, руски олигарси су против конфликта са Западом. Будући да они имају одређени утицај на политику Кремља, њихова позиција постаће додатни фактор уздржаности.

         Испоставило се да је крупни бизнис у Русији подржао Путина.

         Треће, руско друштво веома болно прихвата поразе на спољнополитичкој сцени (Кримски и Руско-јапански рат, Авганистан и др.). Ако се суседне државе (Украјина, Грузија, Киргизија, Казахстан, Монголија, Азербејџан, Белорусија) једна за другом буду искључивале из сфере утицаја Москве и претварале у њене отворене непријатеље, то ће у очима бирача подрити поверење према Владимиру Путину.

         А ако Путин одговори на та узастопна деловања, онда ће сваки светски лидер моћи да му позавиди због поверења које има код својих бирача и – о томе такође треба размишљати.

         Четврто, руски председник ће се наћи у још компликованијој ситуацији, ако буде стављен пред избор: да ратује или не ратује са Украјинцима. Позитивна одлука изазваће оптужбе од стране либералног гласачког тела због отпочињања братоубилачког рата, а негативна – осуђивање због издаје југоистока од стране „ура – патриота”. У том циљу неопходно је претворити Украјину  у нешто налик на Грузију из времена Сакашвилија, преплавити је оружјем и напумпати антируском пропагандом, а онда испровоцирати војни сукоб због Донбаса или Крима.

         Наравно, либерално гласачко тело оптужило је Путина, али је утицај либерала у Русији једнак нули.

         И на крају, пето, сматрали су стратези из САД, што више Владимир Путин буде приморан да посвећује пажње спољној политици, тиме ће му мање времена остати за решавање проблема унутар Русије. Као последица тога у руском друштву ће расти незадовољство због одсуства ефикасних социјалних реформи. У том циљу Кремљ треба максимално ангажовати у решавању спољнополитичких проблема. 

         Грађани Русије нису се сагласили са стратезима из САД: за њих се Крим показао важнијим од социјалних реформи.

         Стопама де Гола

         Посматрајући какву политику Вашингтон данас води у Украјини - мора се приметити да се она потпуно подудара са горе наведеним тезама.

         На пример, на основу њих се разуме зашто је Вашингтон, уместо да настоји да постигне потпуно очекивану победу опозиционара-евроинтегратора на председничким изборима 2015. (и Кличко и Јацењук и Порошенко и сваки други кандидат сем Тјагнибока сигурно би победили Јануковича), изабрао варијанту силе. За САД није толико важно да доведу на власт свог штићеника, колико да дестабилизују ситуацију на границама Русије и да око ње створи нове зоне конфликта.

         Агресивно деловање Запада веома подсећа на сличне акције против француског председника де Гола.

         Током 1990-их САД су наметнуле Русији програм економске помоћи, који је земљу довео у зависност од долара. Исто тако су поступиле са Француском у другој половини 1940-их година.

         Учешће Русије у оснивању банке БРИКС, чија ће делатност допринети потискивању долара из међународног оптицаја, постало је сигнал за организовање државног преврата у Кијеву и претварање Украјине у антируско полазиште.

         Када је де Гол затражио од Вашингтона да замени америчку валуту за злато - то је послужило као полазиште за организовање против њега мајских демонстрација студената 1968. године. И у случају Путинове Русије и у погледу де Голове Француске постојао је још један задатак да се задржи моћан економски раст. Француска економија је после одласка свог председника заиста престала да претендује на светско лидерство. Економске санкције против Русије треба да одиграју исту улогу.

         Западна штампа и политика организовали су опструкцију позиције Владимира Путина у украјинском питању. Исто то су радили и у односу на француског председника крајем 1960.-их.

         На крају су де Гола измучили прогањањем и изнудили превремену оставку.  Данас, повећавајући антируску хистерију, Вашингтон очекује од Владимира Путина неке стратешке уступке.  Судећи по свему они треба да имају више глобални карактер него што је само одустајање од Крима или уплитање у украјинска питања.

         У најскорије време Владимиру Путину предстоји да дâ одговор на један од најтежих изазова за све његове године на дужности председника. Ту су улози толико велики да свака грешка може постати погубна.

         Путинова доктрина

         Колико ће руски председник у томе успети – биће јасно у најскорије време. Ипак, већ данас може да се говори о формирању својеврсне нове спољнополитичке доктрине Владимира Путина. Неке њене одредбе овде су означене.

         1. Дошло је време да се дефинишу јасна правила цивилизованог узајамног деловања кључних глобалних играча и да се фиксирају у документима која су за све правно обавезујућа. Можда ће то бити међународни споразуми, а можда и неки скуп норми у облику, на пример, светског Устава. У сваком случају, сазрело је време за такву реформу међународног права, ако свет не жели да се поново нађе у ситуацији новог хладног (а можда и правог) рата.

         2. Док се глобални играчи не договоре у вези са формирањем горе наведених правила, Русија има право да самостално бира начине за одбрану грађана руског говорног подручја на суседној територији. Рачунајући и увођење својих трупа у случају ако у суседној земљи не постоји легитимна власт. У датом случају Русија не чини ништа јединствено.

         Као пример могу се навести војне акције Турске на северу Ирака и Кипра. На крају, исто тако поступају саме Сједињене Државе у Латинској Америци. Зато ће војна операција за успостављање реда и заштиту грађана руског говорног подручја не само на Криму, него и на територији читаве Украјине, бити потпуно у складу са постојећом међународном праксом.

         Наравно, ако буда донета одговарајућа одлука.

         То и јесу први одговори на тезе америчких стратега наведене на почетку текста.

         К. Т.