Може ли кинеско-руска осовина довести до банкротства САД?

МОСКВА И ПЕКИНГ ЗАЈЕДНИЧКИМ НАПОРИМА НАВОДЕ ВАШИНГТОН

ДА СВЕ ВИШЕ ТРОШИ СНАГУ, АЛИ...

• Тешко да је Америка у стању да истовремено парира јачању Кине у Источној Азији и Југо-Источној Азији, где Пекинг има намеру да формира и другу идентификациону зону, и расту руског присуства на Арктику и на границама прибалтичких држава
• Кина и Русија ће се или супротставити ослабљеном противнику, који није у стању да се сконцентрише, или ће једноставно натерати Америку да пође на прекомерне трошкове и у њима се угуши
• Засад је тешко рећи да ли је руска привреда у стању да издржи трошкове оволиког јачања својих оружаних снага и да тиме натера САД да мењају стратегију.
• И Русија и Кина су научиле лекције с краја хладног рата и добро се сећају како су САД на крају победиле СССР и довеле га до банкротства

Пише: Мајкл Џ. КОУЛ, новинар (The Diplomat, Tokio)

         ЧЛАН Државног савета НРК Јанг Џајши (Yang Jiechi) и секретар Савета безбесности Руске Федерације Николај Платонович Патрушев сматрају да је 2013. година била плодоносна у односима Пекинга и Москве. Осим тога, прошле године обе земље су још више искомпликовале односе са Западом, а ситуација, по свему судећи, у 2014. години може бити само гора.

         Многи су протеклих година говорили да су два тешка рата - у Ираку и Авганистану - и слабљење америчке економске моћи САД подрезали крила и дали шансу Кини. Јер, у том периоду је раст кинеске привреде био двоцифрен, а још је релативно стабилна безбедносна ситуација Кини помогла да учврсти улогу азијског хегемона.

         Док су се САД трудиле да се извуку из ратова које нису могле да добију, Пекинг је убирао плодове „мирног успона“, развијао привреду, решавајући старе територијалне спорове са суседима, јачао везе са слабијим земљама у региону и неутралисао Тајван као потенцијални извор оружаног конфликта.

         Према томе, када је Пекинг почео да користи мишиће у Источно-Кинеском и Јужно-Кинеском мору, амерички „заокрет у Азију“ и „политика успостављања баланса“, нису га зауставили.

         Било је очигледно да поновно јачање интереса Вашингтона за Пацифички регион не значи - у крајњој линији, на средњорочном плану - и спремност да потроши приличан новац и ресурсе на озбиљно „балансирање“ утицаја Кине. Сами Кинези, као и многи амерички експерти за питања одбране, сматрају да промена курса спада пре у добре намере и академске расправе, него у реалну стратегију - шта више, у стратегију која има шансе да у најскорије време буде примењена.  

         Управо због тога Пекинг не мора озбиљно да се плаши измене статуса кво у региону - слично оном када је 23. новембра објавио да поставља идентификациону зону ПВО у Источно-Кинеском мору. Али, може се са пуно основа претпоставити - уколико САД заиста својој политици дају азијски правац - да то Кину, којој у овом тренутку није до рата, не би одвратило од сличних авантура.

         Треба додати да Кина и Русија заједничким напорима могу натерати Вашингтон - чак и ако се Бела кућа озбиљно заузме за Азију - да даље троши снагу, а да притом његова дејства буду потпуно неефикасна. Другим речима:  да могу САД навести да шире спектар задатака у области безбедности што би додатно повећавало притисак на ионако ограничене ресурсе америчких оружаних снага.

         Пре неколико година сарадник тинк-танк организације Чатам Хаус Бобо Ло (Bobo Lo) сарадњу Русије и Кине  назвао је“осовином комфора“. Од тада, када је објавио књигу са таквим називом, прошло је пет година, али односи између две земље постали су још комфорнији - за обе.

         Москва и Пекинг су, по свему судећи, регулисали - макар и привремено - своје територијалне спорове и сада сарађују на стратешком нивоу у нади да ће натерати САД да потпуно напусте Азију.

         Тренутно се велика пажња поклања кинеској стратегији спречавања доступа одређеним областима (стратегија A2/AD), чија је кључна компонента противбродска балистичка ракета DF-21D и чијим делом такође треба сматрати идентификациону зону ПВО.

         Мање се говори о покушајима Русије да не дозволи приступ САД својој околини. Међутим, треба истаћи да је две недеље након што је Кина објавила да поставља идентификациону зону, руски председник Владимир Путин на састанку са највишим војним руководством земље истакао да Русија мора јачати своје присуство у Арктику који је потенцијално богат ресурсима.  

         Мало пре тога, у истом месецу - недељу дана пре него што је Кина изненадила свет вешћу о својој противваздушној одбрани - руска морнарица је прогласила Арктик својим приоритетом у 2014. години.

         Часопис The Diplomat писао је већ да Русија тренутно у овај регион упућује јединице ПВО и ПКО, као и одреде за радио електронску борбу и да у региону Воркуте, на крајњем Северу, ствара огромни систем за рано радарско откривање.

         Повећано руско присуство у Арктику, који се претвара у стратешки важан регион, биће несумњиво изједначено са реакцијом САД (Вашингтон је већ ставио до знања да планира веће присуство на Северу). Међутим, ово „успостављање баланса на Арктику“ повећава притисак на амерички војни буџет и одвлачи ресурсе са „азијског правца“.

         Руска армија је 16. децембра потврдила да је у својој балтичкој екнклави - Калињинградској области, која је на граници са НАТО-земљама Пољском, Естонијом, Литванијом и Летонијом - поставила тактичке ракетне комплексе Искандер-М домета око 400 километара који могу да носе и нуклеарне бојеве главе.

         Последњи сателитски подаци говоре да се у екнклави налази 10 Искандера.

         Иако је 19. децембра прошле године председник Путин демантовао информацију о ракетним комплексима у Калињинграду, Русија јасно показује да има намеру да повећа своју активност у Западном војном округу који поред Калињинградске области обухвата солидан део европског дела Русије.

         Тренутно многи сумњају да Вашингтон озбиљно може повећати одбрамбене расходе, а да при том не банкротира.

         Тешко да је Америка у стању да истовремено парира јачању Кине у Источној Азији и Југо-Источној Азији, где Кина има намеру да формира и другу идентификациону зону, као и расту руског присуства на Арктику и на границама прибалтичких држава.

         Или ће се САД концентрисати на један правац или ће покушати да се озбиљније позабаве свим правцима - али са очигледно недовољним ресурсима.

         А пошто Вашингтон сматра да мора изабрати други пут, Кина и Русија ће се или супротставити ослабљеном противнику, који није у стању да се сконцентрише, или ће једноставно натерати Америку да пође на прекомерне трошкове и у њима се угуши.

         Вашингтону би помогло уколико би се Јапан и земље НАТО сложиле да озбиљно повећају своје војне расходе, што је маловероватно.

         Шта више, сумња се да су Јапанци чак спремни да промене свој Устав чиме би подела терета војних расхода била немогућа.

         Да ли САД имају „право“ на присуство у регионима које Русија и Кина сматрају својом интересном сфером - ово питање излази изван оквира овог текста.

         Међутим, очигледно је да се сада ослабљене САД, чија је способност да решавају проблеме који су повезани са „успоном“ Кине ионако сумњива, могу суочити и са дугорочним изазовом - кинеско-руском осовином.

         Да би се ефикасно борили са овим изазовима можда ће Американцима бити потребно да направе цео низ „преокрета“.

         За сада је тешко рећи да ли је руска привреда у стању да издржи трошкове толиког јачања својих оружаних снага и тиме натера САД да мењају стратегију. Међутим, све ауторитативнија природа руске власти означава да ће Москва бити мање рањива од Вашингтона на јавно незадовољство растом одбрамбених расхода у периоду свеопште штедње.

         И Русија и Кина су изучиле лекције с краја хладног рата и добро се сећају како су САД на крају победиле СССР и довеле га до банкротства.

         Вероватно су, након две деценије, Москва и Пекинг одлучили да Америци узврате истом мером.   

         Превео: Горан ШИМПРАГА