Обама америчку нову економску кризу одлаже за 2016. годину

ФИНАНСИЈСКИ МЕХУР У САД СВЕ ВИШЕ РАСТЕ, ПА ЈЕ У ИЗГЛЕДУ

ОЗБИЉНА КРИЗА УПОРЕДИВА СА ОНОМ У ЈЕСЕН 2008.

• Америчка борба против кризе из 2008. довела је до опште стагнације у економији, а појединх позитивних момената са временом је све мање. И ту се нема куд, пошто за нормалан развој економије мора да постоји циркулација новца, а он се не враћа у реални сектор
• Пред САД су избори у 2014. и избори у 2016. години. Ови други се губе у мраку, али први... Са становишта Барака Обаме, (који сада у потпуности одређује политику FED) колапс не би био лош у пролеће ове године или, пак, у пролеће следеће. Само да не буде пред изборе
• Американци су унеколико смањили емисију. Али, то ништа не решава. Обама је, по свему судећи, одлучио да колапс резервног мехура одложи за „после избора“

Пише: Михаил ХАЗИН, председник економске консултантске компаније „Неокон“ (Москва)

           БУДУЋИ да је данас већ сасвим извесно да ће за мање од месец дана шеф Федералних резерви, Бен Бернанке, поднети оставку, има резона говорити о политици FED. Ипак, за почетак сетићу се једног свог текста од пре годину дана, који се завршава занимљивом фразом:

           „Шта ће Бернанке у тој ситуацији смислити, засад не знам. Можда ће, уосталом побећи у оставку“. Сам текст био је посвећен наступању Бернанкеа пред комитетом банака у Сенату САД, а у тексту је замерано то што, практично, никакве реалне кораке више није могуће учинити. Шта се променило за једну годину?

           Половином године почеле су да се шире вести о томе да FED само што није почео да смањује обим емисије. Рекло би се - због чега? Инфлација не расте (шта би на то рекли монетаристи који су нас током свих 90-их учили да увећање новчане масе аутоматски повлачи и раст инфлације?), у економији нема значајног опадања... Уопште, „не буди зло док спава“. Због чега би се нешто мењало?

           Углавном, разлог је јасан. Емисија већ одавно нема ефекта у делу економског пораста. Активирали су је у оквиру монетарне теорије (занимљиво да су за њу доделили Нобелову награду), која гласи да је смањење вредности кредита (дисконтна стопа) еквивалентно повећању понуде новца.

           Односно, када вредност новца за банке постане једнака нули (као од децембра 2008.), онда се може само неразумно штампати. Подсетићу да је читав модел „реганомике“ од 1981. био изграђен на кредитном стимулисању потражње, које је функционисало само путем смањења дисконтне стопе. После децембра 2008. смањење стопе (која не може да буде испод нуле), замењено је емисијом. Једноставно и елегантно.

           Само што се убрзо показало да је тај механизам прилично брзо престао да ради (код монетариста се то често дешава). Ради се о томе да кредитирање становништва претпоставља враћање новца у реални сектор (односно, новац се враћа у банке путем два механизма: враћањем кредита од стране становништва и враћањем кредита од стране произвођача), а емисија, генерално, то не захтева. Банке и тако добијају новац - шта ће им додатни ризици, тим пре што могућности становништва за враћање кредита падају? И банке почињу да игноришу реални сектор. 

           Наравно, финансијске власти САД прилично брзо су постале свесне те колизије и почеле су с њом да се боре, на пример, путем стимулисања раста цена на некретнине (што је банкама омогућило да добију више или мање осмишљену добит од враћања на операције хипотеке). Али, све то је функционисало веома кратко време, а онда се све враћало на старо, по принципу „Јово-наново“.

           И банке су почеле све чешће да одбијају кредитирање реалног сектора. Треба истаћи да велике компаније реалног сектора, које имају финансијске одсеке и зато могу да прикупљају резерве ликвидности, такође нису нарочито развијале своје пројекте у реалном сектору, будући да је то бесмислено на тржиштима која постају слаба. Уместо тога бавиле су се спекулацијама на финансијским тржиштима.

           Финансијске власти САД су то схватиле и почеле да стимулишу реални сектор снижавањем цена енергената. Нешто су ту добили (производња је почела да се враћа из Кине), међутим, и ту постоје проблеми, будући да није могуће све време снижавати цене, а приватна потражња се и тако не повећава.

           Коначни одговор на питање шта је из тога проистекло биће јасан за неколико година, али, чини ми се, да неће постићи рентабилност, чак и већи део оних пројеката који су већ активирани (они, чак нису БДП САД довели до плуса, разуме се, званична статистика има слаб однос према реалности). А на финансијским тржиштима мехур наставља да се надувава.

           Ту се више ништа не може учинити: то је онај случај кад не може да се заустави, заустављање прилива новца само по себи изазваће озбиљну кризу која се може упоредити са оном у јесен 2008. При том, обим улагања тог јефтиног новца у реални сектор стално опада: будући да потражња не расте није сасвим јасно од којег новца ће се давати ти кредити.

           Као последица тога настаје општа стагнација у економији у чијем светлу се виде поједини позитивни моменти којих је временом све мање. И ту се нема куд, пошто за нормалан развој економије мора да постоји циркулација новца, а он се не враћа у реални сектор.

           Могућности FED ту су веома ограничене. О томе сам писао пре годину дана и од тада се ситуација није променила. После пола године преговора, FED се ипак одлучио да донекле смањи обиме емисије (можда, виртуелно, будући да није сигурно да је своје могућности развила по пуном програму), и то не због „лепог живота“. Пошто свако више или мање схвата да новац „физичара“ у великим количинама више неће отићи на берзе (они, једноставно, немају тај новац), а сам спекулативни мехур не може дуго да постоји, значи, она ће се урушити. При том, што се више буде улагало, тиме ће брже пасти.

           Даље почиње политика. Пред САД су избори у 2014. и избори у 2016. години. Ови други се губе у мраку, али први... Са становишта Барака Обаме, (који сада у потпуности одређује политику FED) колапс не би био лош у пролеће ове године или, пак, у пролеће следеће. Углавном - не пред изборе. Са становишта његових противника, то питање је компликовано, пошто постоје његови противници у другој партији, а постоје и унутар његове Демократске партије (Клинтон и остали). Није сасвим јасно шта они мисле, али се могу извести неки закључци из чињенице да су унеколико смањили емисију. По свему судећи Обама је одлучио да колапс резервног мехура одложи за „после избора“.

           Наравно, постоји још једна верзија према којој емисија аутоматски подржава финансијски сектор са којим Обама има компликоване односе. Али, и ту су две оштрице: потпуно без финансијског сектора, земља не може да егзистира. Уопште, за сада логично произлази да Обама ништа не жели да мења, напротив, жели да садашња ситуација траје што је могуће дуже. 

           Заправо, уопште не постоји конструктивна идеја. Јасно је да ће извесно време све то потрајати, (при том није потребна нарочита памет да би се „одуговлачило“), а онда... А онда ће све пасти... Бернанке то свакако разуме, што сам ја и нагласио још пре годину дана.

           И, пошто нису успели ништа да смисле - направљен је избор. Одговараће нови шеф FED, Џенет Јелен. Коначно, она још има времена да све пребаци на претходнике.

           Превела Ксенија Трајковић