Обамина саветница за исламска питања је Гјуленова следбеница Далиа Могахед
ТУРСКИ ПРЕМИЈЕР ЕРДОГАН ЗА ДРЖАВНОГ НЕПРИЈАТЕЉА ПРОГЛАСИО
ИСЛАМСКОГ ПРОПОВЕДНИКА ФЕТУЛАХА ГЈУЛЕНА (КРАЈ)
Далиа Могахед
- У марту 2011. ухапшен је турски новинар Ас Шик који се спремао да објави књигу Имамова војска у којој износи тезу да фетулахџије организовано и смишљено постепено освајају државне институциј инфилтрирајући своје људе у њих - да би ставли читаву државу под своју контролу. И тврди, на пример, да је број фетулахџија у полицији прешао 70 одсто…
- Гјулен својим следбеницима говори о потреби да се уђе у артерије система, а да било ко то не примети све док покрет не достигне потребну моћ. Указује им на потребу да се освоји сва институционална и уставна моћ у Турској а да се у међувремену игра игра прикривања правих намера да се не би превремено излагало ударцима противника
- Полазећи од тога како је Гјулен редизајнирао своју верзију ислама, поготово од простора који му западне силе отварају - многи указују на његове везе са CIA, Билдербергом и „господарима света“, тврдећи да се преко Гјулена креира ислам какав им треба за глобализацију, екуменизам, и стварање тзв Великог Блиског истока
Пише: Миша ЂУРКОВИЋ, Институт за европске студије
У ЈАВНОМ простору Гјулен је преко АКП и своје мреже урадио много на сузбијању дотада важећег секуларистичког модела.
Омогућено је, на пример, девојкама да на факултете долазе са покривеним главама. Политика сузбијања употребе алкохола сваке године добија све ригидније форме и законска решења. Поставља се питање којим се методама овај систем вредности штити и промовише и управо ту је Гјуленов покрет постигао велике резултате, често стварајући веома оргинална решења за повезивање људи и реализацију пројеката.
Уочили смо до сада да је образовање, дугорочно и систематско, у фокусу деловања и ширења покрета. Овај процес се поклопио са дугорочном променом друштвене структуре у Турској током последњих неколико деценија.
Захваљујући мноштву фактора (укључујући и америчке инвестиције и трансфер технологија, стратешко отварање туризма итд.), Турска је доживела убрзану модернизацију и привредни развој који је довео дотле да се само током последње деценије БДП увећао три пута.
Зачеци тог процеса леже у седамдесетим када је почела да се ствара нова динамична средња класа и нова класа предузетника, одноосно нова анадолска буржоазија.
Гјуленов покрет је утицао на вредносно и идеолошко усмреравање те нове класе у правцу модела који може да измири економску предузимљивост са друштвеном одговорношћу, моралом и посвећеношћу породичним вредностима.
Метод којим је то рађено заслужује озбиљну пажњу.
Иако је прича кренула из једног центра, од самог Фетулаха, веома брзо је отпочела сопствени живот, тако што се идеја ширила кроз разне друштвене поре.
Створен је систем повезаних локалних кругова који траже пуну посвећеност. Људи су у овај систем увлачени постепено, на различите начине и лако су га прихватали како због уверљивости идеја, тако и због потребе да припадају круговима за самопомоћ који деле слична уверења и назоре.
Тако је постепено створена потпуно децентрирана структура, без формалних лидера и субординације у којој се покрет шири преко система концентричних кругова који се међусобно додирују.
У свом регуларном кругу, чланови стичу простор у који имају поверење и преко кога реализују велики део својих духовних, интелектуалних и друштвених потреба. Повезује их свест о томе да припадају нечему вредном и корисном, не само за себе већ и за целу заједницу.
Наравно, томе доприноси и врло разрађен систем регрутације и интегрисања људи у овај систем. Онај ко добија стипендију од покрета - сутра ће имати и моралну обавезу да од своје плате одваја један део како би стипендирао друге, по правилу сиромашне студенте или средњошколце. Тиме се систем репродукује и шири, а користи има и читава држава.
По сведочењима припадника, чланови покрета просечно одвајају око 10% годишњих прихода за рад покрета, а богати бизнисмени чак и до трећине годишње зараде.
Са таквим фондовима, који се стално увећавају, Хизмет може да делује као парадржава, односно да сам гради разне институције у којима грађани реализују своје потребе, а покрет шири свој утицај. И ту је метод рада веома знаимљив.
Хизмет оснива и гради школе, болнице, универзитете, отвара медије и разне друге институције које се у почетку одржавају само прилозима, али убрзо постану финансијски самоодрживе. Дакле: болница се, као што смо видели, оснива тако што једна група бизнисмена да своје прилоге и формира фондацију. По правилу, она још пет до десет година добија помоћ од њих, постепено ширећи капацитете и почињући да зарађује новац. После неког времена, повећа се профитабилност и направи се систем у коме институција делује без њихове додатне помоћи, јер профит и прилози локалне заједнице постану сасвим довољни за њено финансирање.
Тако се створи важна и утицајна институција која обавља значајну друштвену функцију, самоодржива је, а у исто време шири утицај и вредносни систем покрета. Некадашњи оснивачи нађу начин да прате њен даљи развој, али у принципу могу своју енергију и средства да усмере на следећи пројекат. И тако се мрежа у исто време и репродукује и шири.
Својим деловањем у Турској Фетулах и његов покрет стекли су велики број присталица и широко уважавање. Међутим, и у самој Турској, а посебно у међународној јавности, постоји низ контроверзи које су са њима повезане, као и велики број веома озбиљних критичара.
Само у Америци, на пример, постоји велики број организација и портала који пажљиво и детаљно прате деловање Гјуленове мреже пре свега зато што велики број његових школа делује у САД.
Први сплет контроверзи повезан је са њиховом улогом у Турској, односно са њиховим учешћем у преобликовању кемалистичког наслеђа и редефинисању основа савремене турске политике и друштва.
У Турској - поред Гјуленовог - постоји још читав низ других џемата, али ниједан нема толики утицај на савремену политику, правосуђе, образовање и на безбедносне снаге. Стога критичари најпре потенцирају проблематичан и врло близак однос Фетулахџија са владајућом партијом АКП. Тај однос се сматра веома контроверзним и динамичним.
С једне стране, сматра се да је џемат помогао да се припреми простор за долазак АКП на власт и да је у координацији са њом направио велике промене у току само једне деценије. Сматра се такође да су заједно и паралелно радили на промоцији новог система вредности и на трансферу моћи у појединим сегментима државе и друштва. У последњих неколико година десило се пар случајева који су били крајње индикативни за разумевање процеса у којима овај однос постаје опасан по опозицију и оне који се не слажу са правцем у коме Гјулен и АКП заједно гурају Турску.
АКП већ годинама спроводи процесе чишћења војних снага тако што из врха уклања официре који не деле њене политичке ставове. Као што је познато, војска је била главна брана реисламизацији друштва која је од седамдесетих покретана у неколико таласа и сваки пут кад би исламисти демократским изборима дошли на власт и започели процес демократизације односно реисламизације - војска је реаговала и војним пучем враћала Турску у оквире кемализма.
Захваљујући легитимитету, али и подршци неких утицајних кругова у глобалној заједници, АКП је прва исламистичка партија на власти која спроводи обрнути процес, контроле и глајхшалтовања војске. Постепено се укида положај војске као гаранта и чувара кемализма и уставности, а неподобни официри се смењују и пензионишу. Врхунац овог процеса је такозвани Ергенекон случај.
У периоду од 2008 до 2011, турско правосуђе покренуло је процес против чак 531 особе - претежно из редова војске - за наводно криминално и терористичко удруживање у циљу насилног збацивања легалне и легитимне власти.
Укратко, овај процес је доживљен као суђење самом кемализму и војсци за све пучеве који су раније изведени под формом оптужбе за припремање новог пуча. Гјуленови медији попут Замана су били главна подршка током ове акције и главни бранилац ових контроверзних процеса које је режим повео.
С друге стране, институције државе почеле су да се стављају у функцију одбране лика и дела Фетулаха Гјулена. У оквиру читавог сплета случајева везаних за Ергенекон, похапшен је и на суђење изведен и велики број новинара. Међу њима су и сарадници интернет портала Ода ТВ. У марту 2011. ухапшен је и новинар Ас Шик који је у затвору провео наредних дванеаест месеци.
Иако је ухапшен у оквиру Ергенекон случаја, чини се да је прави повод ипак био његова намера да објави књигу под називом Имамова војска. Ова књига је већ била одштампана кад је истамбулски суд за тешке преступе 23. марта 2011. наредио да се конфискује тираж и да се забрани дистрибуција. Књига се убрзо појавила на интернету па је њен садржај постао доступан јавности. То је додатно учврстило сумње да је Шик ухапшен због ње.
Сама књига се бави Гјуленовим животом и радом, дајући углавном познате ствари. Међутим она износи тезу да фетулахџије организовано и смишљено постепено освајају државне институције инфилтрирајући своје људе у њих и на тај начин желе да ставе читаву државу под своју контролу. Тврди се, на пример, да је број фетулахџија у полицији прешао 70%, да су врло утицајни у правосуђу итд.
Критичари су указали и на неприхватљиво деловање институција државе и АКП у правцу забране слободе изражавања и писања, као и у покушају забране грађанима Турске да сазнају како фетулахџије преузимају земљу у своје руке ширећи се као полип на све сегменте државе и друштва.
Телеграми обелодањени на Викиликсу показали су да америчке дипломате у Анкари и Истанбулу у потпутности деле мишљење о великој инфилтрацији фетулахџија у полицију и њихову способност да манипулишу правосуђем и јавним мнењем.
Кемалисти и западњаци су укратко све своје оптужбе формулисали око следеће тезе: на делу је демонтирање секуларне „дубоке државе“ (генерали, новинари, судије, бизнисмени) и управо преко Фетулаха креирање нове происламске „дубоке државе“ на којој расте АКП и која кемализам укида враћајући Турску на исламске позиције.
У помињаном чланку Рејчел Шерон Креспин, наводе се цитати из неколико предавања које је Гјулен држао укључујући и и једно дистрибуирано преко видео касета. Цитати указују на веома опасну технологију деловања коју Гјулен препоручује својим следбеницима.
Говори се о потреби да се уђе у артерије система, а да било ко то не примети све док покрет не достигне потребну моћ. Помиње се потреба да се освоји сва институционална и уставна моћ у Турској а да се у међувремену игра игра прикривања правих намера да се не би превремено излагало ударцима противника. Гјулен указује на то да је циљ комплетна обнова људи навиклих на хедонизам и материјализам.
Ми - говорио је Гјулен - нађемо неко место и изградимо своју кућу. Затим са стрпљењем паука плетемо своју мрежу и чекамо да се људи у њу ухвате; након тога их подучавамо. Ове мреже не правимо да бисмо их појели, већ да би удахнули живот у њихова мртва тела и душе. Да их оживимо.
Хансенова је као независни новинар описала своје личне искуство и начин на који су Гуленисти са њом направили фотографије на основу којих једног дана може бити описана као припадник или симпатизер покрета. Тврди да је управо тада схватила да многе људе у Турској брине управо тај препредени начин на који се акумулира и шири моћ док се ствара „паралелно друштво“.
У свом чланку она цитира изјаве великог броја западних стручњака за Турску који подржавају тезу о скривеним намерама и о дугом маршу фетулахџија кроз институције.
Постоје критичари који чак тврде да је крајњи циљ Гјулена упостављање праве шеријатске државе. Чињеница да и листови попут немачког Шпигла и америчког Њујорк Тајмса почињу да преносе тако интониране ставове, говори да и западни мејнстрим почиње озбиљно да преиспитује снагу и значај Хизмета.
Оваква поставка, разумљиво је, плаши не само западњаке и критичаре већ и политичке савезнике. Отуд су и односи између фетулахџија и владајуће АКП постали доста компликовани, посебно од оног тренутку када је Ердоган почео да се сукобљава са Израелом.
Уочљиво је погоршање односа од инцидента са бродом Мави Мармарис кад је Гјулен подржао Израел и критиковао Ердогана. Након тога је одбио Ердоганов позив да се врати у Турску. Иначе се сматра да му је председник Гул, који је директно изникао из Гјуленовог џемата, много ближи.
Ово погоршање односа између Ердогана и фетулахџија почиње све више да погађа Турску. Чини се да се у последњих годину дана отвара озбиљан сукоб између њих у коме није јасно чија је снага заиста већа.
Добар индикатор нивоа до ког је порасла моћ џемата у Турској је следећи навод из текста Хансенове која иначе живи као новинар дописник у Истамбулу: „Данас, са разлогом или без, турски секуларисти проводе своје време осврћући се иза леђа. Сусрела сам безброј људи који о Гјулену не желе више да разговарају преко телефона. Опозициони часописи не пишу више критички о Гјулену; оно што циркулише као уобичајена информација у њиховим круговима, никад не заврши одштампано. Могуће је да је све то само параноја, али на лицима секуларних либерала углавном се види страх: Они су освјили толику моћ у власти и у безбедносним сферама да смо ми у мејнстрим медијима постали заплашени овом новом митолошком моћи коју они имају, каже једна турски колумниста који пише за водеће новине.
Након Ерегенекон случаја постоји неписано правило да се не критикује Гјулен. Не чачкамо их. Постоји осећај да они могу да оркестрирају кампању против неког и стога ниједан новинар који води бригу о свом угледу не жели да преузме такав ризик.
Други контроверзни аспект деловања фетулахџија јесте деловање према споља, односно рад у друтим земљама. Стандардне и веома раширене оптужбе говоре о промоцији турског национализма, шпијунажи и креирању агената од утицаја у другим држава, посебно у земљама бившег СССР.
Школе у Ташкенту и Сант Петербургу су привремено затварене, у Казахстану стављане под надзор због промоције исламизма и дискриминативне селекције деце из утицајних и добро повезаних породица итд.
Многе земље одбијају да дозволе деловање Гјуленових организација, неке су након давања дозволе ту дозволу повукле, а све државе у којима Хизмет делује по правилу преко обавештајних структура пажљиво прате и надзиру њихов рад.
Руски ФСБ је још 2002. протерао више од стотину турских грађана због повезаности са Фетулахом, да би 2008. било забрањено деловање Хизметових школа у Русији.
Постоји још један занимљив аспект који треба узети у обзир иако долази из подручја спекулативне конспирологије. Полазећи од начина на који је Гјулен редизајнирао своју верзију ислама, и од простора који му западне силе отварају - многи су указали на његове везе са CIA, Билдерберг и „господарима света“, тврдећи да се преко Гјулена креира ислам какав им треба за глобализацију, екуменизам, и стварање тзв Великог Блиског истока.
Ове старе оптуже добиле су потпуно нови оквир од избијања такозваног Арапског пролећа чији је главни резултат укидање ауторитарних режима и наместо њих довођење на власт исламистичких кругова у муслиманским земљама. Још од првих немира у Тунису почело је да се говори како је управо Турска модел према коме би „новодемократизоване“ земље (Тунис, Либија, Египат) требало да се обликују у будућности.
Гјулен и даље живи на свом имању у Пенсилванији. Иако је нижи суд својевремено одбио да му изда дозволу за стални боравак, апелациони суд је на крају оборио ту пресуду и доделио му могућност да као особа од посебног интелектуалног значаја добије могућност сталног боравка.
Међу осамнаест гараната за њега, налазе се и неколико бивших функционера CIA (Грејем Фулер нпр.) али и Мортон Абрамовиц. Такве чињенице заиста делују као потврда изнетих спекулација о подршци глобалних владара и мреже Централне обавештајне агенције САД Гјулену јер у њиховим дугорочним пројекцијама такав покрет може да има значајну улогу.
Током тог спора из 2006. када су ФБИ и Министарство за домаћу безбедност тражили Гјуленову екстрадицију - отворио се прави мали рат између људи запослених у овим институцијама и CIA мреже која је на крају победила и испословала трајни боравак за Фетулаха. Овај сукоб се наставља и даље.
Занимљив пример су реакције на објављивање књиге некадашњег шефа истамбулског огранка обавештајне службе Турске, Османа Нури Гундеша.
Та књига је једна од најозбиљнијих и најбоље документованих оптужби против Гјулена да је сарадник CIA. Гундеш износи тезе да је током деведесетих мрежа Хизмет школа у централноазијским земљама бившег СССР била инфраструктура за ширење и деловање агената CIA (њих 130) који су радили као учитељи енглеског језика.
Францукси портал за праћење обавештајног света Интелиџенс онлајн је објавио чланак о књизи на који је одмах реаговао Вашингтон Пост преко свог новинара Џефа Стајна, побијајући ове оптужбе сведочењем управо Фулера и Роберта Бера, људи из CIA који су директно помагали Фетулаху.
На чланак је у свом блогу реаговала Сибел Едмондс, некадашњи преводилац у ФБИ, иначе иранског порекла. Она детаљно показује шта је све Стајн прећутао у свом „информативном“ спину, али преноси и тезе из Гундешове књиге о томе да Гјулен има јаке везе са CIA структуром још од краја седамдесетих година, да је био веома близак са Полом Хенцеом, човеком који је у Турској развијао мрежу из мрачног система Гладио, као и са Мортоном Абрамовицем који је у Турској најпре радио као агент а затим био и амбасадор (1989-1991).
Но све ово нимало не одузима тежину чињеници да је Хизмет постао аутентично турски, укорењени производ који су милиони људи усвојили и развили афирмишући вредности иза којих стоје својим радом, личним примером и одрицањем.
Евиденто је да та струкутра постаје веома моћна у самој Турској, до мере да угрожава владајућу странку, а такође се прелива у десетине па и стотине других земаља. Које ће последице њиховог деловања бити и по саму Турску и по друге државе у којима су стекли одређени утицај - показаће време.
За крај поменимо и занимљиву, можда за све ово и веома илустративну чињеницу да је Далиа Могахед, прва жена са велом у Белој кући, саветница Обаме за муслиманска питања, следбеник и припадник Гјуленовог џемата.
(крај)
