Почиње нова глобална игра између орла, мудрог мајмуна и све силнијег медведа

У ВАШИНГТОНУ ЈОШ ВЕРУЈУ ДА СУ У СТАЊУ ДА КИНУ „ПОСТАВЕ НА МЕСТО“

• Земље југоисточне Азије иду ка свом Свеобухватном регионалном економском партнерству. Обама предобро зна да ће у њему главна бити Кина, па предлаже своје „Пацифичко партнерство“
• Бела кућа инаугурише и пројекат „Трансатлантског партнерства“, у суштини пројекат коалиције између САД и ЕУ. Вашингтон се, по свему судећи, спрема да реално заузда своје европске партнере и да у Европи заведе ред и дисциплину, а уједно и да покрије део својих трошкова одбране. У супротном, узауд је оволико година Обама прислушкивао и пратио своје пријатеље из Берлина и остале
• Обама је прогласио концепцију „паметне силе“. То јест, Вашингтон се спрема да опет бије, само овог пута прецизно, селективно и тихо, али болно. Бела кућа троши огромна средства на глобалну шпијунажу да би обезбедила селективност и тишину
• Судећи по случају Сноуден, и Кремљ има интерес за учешће у новој Великој игри. Зато Путин наставља модернизацију и наоружавање руске армије. Он то не чини ванредним методима, већ се труди да својим грађанима не упропасти животни стандард

Пише: Константин ПЕНЗЕВ, писац и историчар

 

        КИНА никада, у споровима о глобалном лидерству, није приговарала Америци и није желела да је лиши ексклузивности. Напротив, Пекинг је током свих ових година, на сваки начин, демонстрирао мирољубивост и гађење према свим облицима хегемоније.

        У прво време Вашингтон је био дирнут кинеским декларацијама, чак је Пекингу нудио да заједнички владају светом. По формули G2.

        Пекинг је овакав предлог доживео као хипотетички занимљив, али је више желео да развија економске односе са земљама у развоју и то по читавом свету: у Африци, Латинској Америци, а пре свега у Југоисточној Азији.

        Све подсећа на источну епску причу о бици између орла и мудрог мајмуна.

        Док су медвед и орао међусобно сплеткарили и спорили се око права да помажу сиромашним народима у освајању њихових природних ресурса - мудри мајмун седео на брежуљку и посматрао ту дрскост.

        Потом је медвед схватио да је око најважнијих ствари био у заблуди и сам отишао на врх брежуљка да медитира, док је мајмун сишао. Он се није одмах на орла обрушио са покличем: „Умри, буржујски империјалисто!“. Чак ни црвену заставу није бацио на отпад.

        Потом је мајмун понудио орлу да буду пријатељи. Орао је израчунао на свом компјутеру све плусеве и минусе од таквог дила и одлучио да прихвати. А  веровао је - ако се нешто непредвиђено деси - да увек може добро да измлати примата.

        Истина, у Азији су у току веома перспективни интеграциони процеси - Кина плус АСЕАН и остало. На пример, од 2010. године, сва трговина између земаља АСЕАН-6 постала је бесцаринска, док се остали чланови лиге морају до 2015. године прикључити овој схеми.

        И, све се ради по узору на ЕУ.

        Осим тога, у 2010. години је на снагу ступио споразум о Свеобухватном економском партнерству АСЕАН и НР Кине.

        На тај начин је ово економско партнерство по броју становника постало највећа зона слободне трговине на свету, а треће по висини укупног БДП.

        Јужна Кореја и Јапан полако улазе у овај процес.

        Лидери земаља Југоисточне Азије су 2012. - на самиту у Пном Пену - званично изјавили да почињу преговоре о Свеобухватном регионалном економском партнерству.

        Претпоставља се да ће у будућу асоцијацију ући Брунеј, Вијетнам, Индонезија, Камбоџа, Лаос, Малезија, Мјанмар, Сингапур, Тајланд, Филипини, Аустралија, Индонезија, Кина, Нови Зеланд, Јужна Кореја и Јапан. Очекује се да ће потписивање овог споразума довести до стварања једне од највећих трговинских асоцијација у свету.

        Поставља се потпуно актуелно питање: која ће земља од горе поменутих постати најутицајнија у удружењу које настаје?

        У Вашингтону на ово питање, наводно, знају одговор јер он, у најкраћем, гласи: било ко - само не САД. Обамина администрација претпоставља да ће то бити Кина.

        У чему је пикантност ситуације? Па, баш у томе што у свету настаје највеће економско удружење, а момци из Беле куће и ЦИА - који су навикли да у све гурају свој нос - остају, што се каже, ван игре!

        Нема сумње да Обамина администрација разуме да нешто мора чинити, уместо да чита философске књиге или да се бави неким глупим домаћим проблемима док се у казину игра велика игра. Сваки превејани политикант добро зна - ако већ није успео да стане на чело неког процеса - да обавезно мора створити алтернативни пројект (макар и фиктивни).

        Надаље, он мора да закулисно преговара са неопредељеним члановима из супарничке асоцијације, да дели обећања, да намерно пришива, провоцира, хушка и користи најразличитије захвате из арсенала који приличе препреденом џентлмену.  

        Ту се користе и громогласна уверавања о сопственом просперитету и ексклузивности, а за оклеветане тврдоглавце мобилишу се медији и Холивуд. Суштински, у Вашингтону је веома изражен холивудски стил.

        Шта чини Обама поводом „изазова“ из Кине? (У реалности, нико никада никога не изазива, дођи и тргуј).

        Обама, као прво, саопштава да ће формирати алтернативни трговински пројект под називом „Пацифичко партнерство“. Њега вашингтонска администрација ствара управо ради трговине у зони Азијско-пацифичког региона (што у реалности може бити чист блеф).

        Коме треба тај „пројекат“ ако сличан већ постоји, и у чему је разлика?

        Обамина замисао разликује се од азијске тиме што на челу највеће трговинске структуре неће бити тамо неки Пекинг, већ искусни Вашингтон, заједно са својим носачима авиона, чије је одржавање сада веома скупо.

        Укратко, дошло је време да орао налупа којекаквог мудрог мајмуна и да га отера на врх брега, где медитира силни медвед, и да тамо, заједно, на миру закључе ко је „газда у кући“.

        Друго, Обама инаугурише пројекат „Трансатлантског партнерства“, у суштини пројекат коалиције између САД и ЕУ. Тешко је наћи одређен одговор, по чему ће се ово ново партнерство разликовати од старог, али се Вашингтон, по свему судећи, спрема да реално заузда своје европске партнере и да у Европи заведе ред и дисциплину, а уједно и да покрије део својих трошкова одбране.

        У супротном, узауд је оволико година Обама прислушкивао и пратио своје пријатеље из Берлина и остале.

        Постоје два пута да се створе економски конгломерати оваквих размера, узимајући у обзир чак и интересе разних Брунеја.

        Првим путем иду азијски и московски другови.

        Како ће се у оваквој ситуацији понашати Вашингтон?

        Да би се испоштовали интереси свих страна, биће потребно много времена и напора, али ће изграђена грађевина бити чврста.

        Ради уштеде времена, Вашингтон може прибећи старом добром пендреку, међутим, овог пута тај метод може скупо коштати саму Америку.

        Обама је прогласио концепцију „паметне силе“. То јест, Вашингтон се ипак спрема да опет бије, само овог пута прецизно, селективно и тихо, али болно.

        Управо зато Бела кућа троши огромна средства на глобалну шпијунажу. Да би обезбедила селективност и тишину. То, у суштини, доказује тзв. случај Сноуден.

        А ви, грађани, безбрижно брбљајте преко својих мобилних телефона док вас чика Сем слуша. Њега је баш брига за вас, али ако му неко одједном постане интересантан, добри чикица отвара досије и читав свет о вама сазнаје све и то још уз видео материјале. Њега, наравно, не интересују све ситнице, али, перспективни политичари, чиновници и бизнисмени, ову околност треба да имају у виду.

        А шта је са Москвом, који су њени интереси у надолазећој Бици Богова и другим митолошким делима?

Судећи по случају Сноуден, Кремљ има интерес за учешће у новој Великој игри.

        Прво, Владимир Путин наставља модернизацију и наоружавање руске армије. Он то не чини ванредним методима, већ се труди да својим грађанима не упропасти животни стандард. Друго, председник РФ прогласио је Далеки Исток пројектом века за Русију.

        На крају, треће, Кремљ жели да тргује и са Европом и са Кином. Зашто не би?

        Кина, суочена са америчким притиском на своје добављаче, диверсификује увоз енергената уз руску помоћ.

        Вашингтон, као и обично, жели туђим рукама да вади кестење из ватре, заносећи се мишљу да ће доћи до смртоносног обрачуна између медведа и мајмуна. Зато појачава антикинеску пропаганду у руским медијима.

        Ето, то би укратко била сва „висока“ политика.

        Превео Горан Шимпрага