„Томахавци“ не могу уништити Асадову војну моћ

АМЕРИКАНЦИ НАВОДНО ВЕЋ ОДАБРАЛИ 50 ЦИЉЕВА

КОЈЕ ЋЕ ПРВО ГАЂАТИ НА ТЕРИТОРИЈИ СИРИЈЕ

• У свим оружаним конфликтима у којима је коришћен „Томахавк“, удари су били наношени искључиво по статичним циљевима, што ће бити и овога пута. Ради се о штабовима сиријске армије у Дамаску (они су ноћу 28. на 29. август већ евакуисани), центрима за снабдевање и економским објектима. Међутим, „Томахавк“ није у стању да уништи подземни бункер
• Америчка поморска групација у Медитерану у стању је да пројектилима за двадесет четири часа истовремено нападне мање од 16 циљева, након чега ће бити потпуно исцрпљена
• Списак циљева је, по свој прилици, одавно одређен. Уколико у другој фази буде укључена авијација са база у Турској, Бахреину и на Кипру, онда ће рат аутоматски прерасти у регионални конфликт што ће омогућити Сирији да одговори по циљевима у Турској и Израелу
• Уверавања да „нико нема намеру да свргне Асада“ - чиста су демагогија. У суштини, америчка операција ће бити „подршка из ваздуха“ наоружаној „опозицији“ и ништа више од тога

          ВОЈНИ експерти процењују се да ће САД - ако заиста нападну Сирију - ударити на 50 циљева на њеној територији. А при том ће тврдити да је већина, на овај или онај начин, била везана за оружје за масовно уништавање.

          Мета ће бити кључне артиљеријске позиције, штабови и командна места, путеви, складишта, аеродроми, посебна здања, нафтни терминали и сл.

          Сирија може бити већ други рат који ће започети добитник Нобелове награде за мир Барак Хуесин Обама. Међутим, његов много већи проблем је што објављени политички циљеви „сиријске кампање“ ни на који начин не могу бити остварени постојећим војним средствима.

          „Томахавци“су веома изрекламирано оружје. Главна вредност тих ракета и даље је трајекторија лета која омогућује да се избегне класичан систем противракетне одбране. Првобитни циљ производње крстарећих ракета био је управо тај: средстава одбране увек претичу развој средстава за напад (то је природни закон), зато су САД били потребни системи који су у стању да превазиђу совјетски систем ПВО и ПРО.

          Али, према данашњим мерилима, ова ракета је мале снаге у поређењу са авио-бомбом која је тешка 400 кг. Ова тежина довољна да понесе нуклеарно пуњење мале снаге, али је потпуно недовољно за вођење рата великих размера.

          „Томахавк“ ракете немају тактичко управљање, њих је практично немогуће „окренути“ од првобитно заданих координата циља. Зато ова ракета није у стању да „лови“ покретне мете.

          Једноставније речено, буду ли се сиријски мобилни ракетни системи „Скад“ и „Бук“ стално премештали - ова ракета неће бити у стању да их „стигне“.

          У свим оружаним конфликтима у којима је коришћен „Томахавк“, удари су били наношени искључиво по статичним циљевима, што ће бити и овога пута. Ради се о штабовима сиријске армије у Дамаску (они су ноћу 28. на 29. август већ евакуисани), центрима за снабдевање и економским објектима. Међутим, „Томахавк“ није у стању да уништи подземни бункер.

          Ово доводи у питање објављени политички смисао „казнене интервенције“.

          Нико неће бомбардовати вероватна складишта хемијског оружја (чак иако НАТО буде инсистирао на његовој реализацији) јер ће се плашити заразе и контаминације територије. А није могуће тражење и уништавање такозваних система за двоструку намену (који могу употребити оружје за масовно уништење) само коришћењем „Томахавка“.

          Ово се практично односи на сву сиријску артиљерију. Потрошити на њу 400 крстарећих ракета исто је што и пуцати по врапцима.

          Америчко бомбардовање зато може имати „слаб“ политички карактер. Тако су бомбардовали Босну, што је довело до тога да једна од зараћених страна добије предност.

          Коришћење крстарећих ракета, међутим, има задатак да изврши психолошки притисак. Веома је непријатно када на тебе пуцају као у стрељани, а ти се томе не можеш супротставити.

          Према томе, изјаве да „нико нема намеру да свргне Асада“, чиста су демагогија. У суштини, ова операција ће бити „подршка из ваздуха“ наоружаној „опозицији“ и ништа више од тога.

          Ракете „Томахавк“ не могу потпуно да оштете ни велике аеродроме. Сиријцима, наравно, неће бити пријатно када се буду рушили околна здања, али аеродромску писту неће моћи да оштете.

          Тешко да ће Сирија активно користити авијацију, али се аеродроми користе као тачке за снабдевање што је у условима ваздушних напада посебно важно. Американци зато сиријску инфраструктуру, по свој прилици, могу уништити само користећи бомбардере који ће, као у случају Србије и Ирака, нападати са сигурних висина.

          Ма колико то било парадоксално, већина сиријске армије се налази у касарнама, док рат води само ограничени број јединица које су формиране по религијском и политичком принципу.

          Најобученија је 4. дивизија којом командује Махер Асад - млађи брат шефа државе Башара Асада. Она ратује у предграђима Дамаска и западно од њега према граници са Либаном и Израелом.

          Ракетни напади на касарне могу довести до великих жртава, као и употреба „Томахавка“ по цивилним циљевима - фабрикама и складиштима. Те ракете се наводе помоћу координата GPS које не захтевају да се - као у познатим холивудским филмовима - „подрже“ употребом командоса у дубини сиријске територије.  

          Вероватно је да су британске специјалне  јединице SAS и SBS у пустињи западно од Дамааска већ почеле са тражењем сиријских ракета „Скад“ и система ПВО, али је њих могуће уништити само помоћу авијације.

          Ипак, већину координата потенцијалних циљева Америци је доставила сама опозиција што не значи да су подаци апсолутно поуздани. Једини реални извор информација за тачно навођење по циљевима су подаци Израела.

          Америчка поморска групација у Медитерану у стању је да пројектилима за двадесет четири часа истовремено нападне мање од 16 циљева, након чега ће бити потпуно исцрпљена. То је само кап у мору.

          И ово може бити објашњење за уверавање Џона Керија да ће напад на Сирију бити „ограничен“ и да ће „трајати два дана“.

Списак циљева је, по свој прилици, одавно одређен. Уколико у другој фази буде укључена авијација са база у Турској, Бахреину и на Кипру, онда ће рат аутоматски прерасти у регионални конфликт што ће омогућити Сирији да одговори по циљевима у Турској и Израелу.

          Тел Авив је већ ставио у приправност своју противракетну и противавионску одбрана, а НАТО је још почетком 2013. дуж границе Турске са Сиријом поставио шест батерија са ракетним системом „Патриот“ које је морао да достави из Западне Европе.

          Уколико напад заиста уследи, половина Сирије биће у пламену, али на овакав начин није могуће потпуно или бар критично ослабити војни потенцијал Асада. Већ први оборени авион или погодак цивилног објекта може одједном да промени америчко јавно мњење.

          Уколико Американци не остваре жељене ефекте већ у прва два дана напада, биће приморани да пређу на аздушне налете без икакве „селективности“ или „прецизности“.

          А то ће већ бити - велики рат.  

          Горан Шимпрага