Турска се приближава веома опасној ивици

ТУРСКА ПРЕЛАЗИ НА ИМПЕРИЈАЛНИ МОДЕЛ - ИНТЕРВЈУ СА ЕКСПЕРТОМ ЈЕВЕГЕНИЈЕМ БАХРЕВСКИМ

• Кемализам одлази у други план, а на површину излази империјални идеолошки модел
• Унутар Турске се одвијају тектонски помаци. Турско руководство, слично империјалном моделу управљања, постепено почиње да признаје националне мањине које живе у тој земљи, показује да узима у обзир њихова права, обнавља хришћанске цркве, историјско културне споменике и слично
• Турци сада признају своје националности – Грке, Јермене, Черкезе и друге. Руководство Турске више не тврди да су сви грађани Турске – Турци. Одвијају се корените промене етничке политике. Укида се свакодневна заклетва коју је Ататурк увео за децу у школама – „поносимо се што смо Турци”, што је крајње симболичан знак
• Ако све то почне да функционише, Турска ће заиста ојачати у читавом региону што ће квалитативно променити размере њеног утицаја. Међутим, ако у новом пројекту нешто не успе, то може да доведе до краха државности

КАКО се Турска променила током 90 година постојања у статусу републике?

У време „хладног рата” Турска је била посредник интереса Запада у региону. После распада СССР-а и нестајања „гвоздене завесе” Турска је почела да преиспитује своју улогу у региону Блиског Истока и Закавказја и да постепено иступа са позиција независног играча.

Експерт Руског института за стратешка истраживања и стручњак за питања Турске - Јевгениј Бахревски, који је ових дана учествовао на конференцији у Јеревану посвећеној 90-годишњици Турске Републике - сматра да су у унутрашњој политици Турске у току тектонски помаци што ће обавезно утицати на њену спољну политику. У интервјуу за информативну агенцију Регнум Бахревски говори о томе који се нови идеолошки правци појављују у врху власти Турске и како она покушава да их реализује у унутрашњој и спољној политици.

REGNUM: На конференцији сте истакли сте да се у спољној и унутрашњој политици Турске одвијају свеобухватни идеолошки помаци. О каквим променама се, заправо, ради и како оне реално могу утицати на спољну и унутрашњу политику те земље?

БАХРЕВСКИ: На плану спољне политике руководство Турске заступа идеологију неоосманизма, иако се постојање те компоненте на званичном нивоу негира. Без обзира на то, засад су у спољној политици очигледни неуспеси. Политика „нема проблема са суседима” суочава се са препрекама у реализацији, како у односу на Јерменију и Сирију, тако и у погледу Египта. Кемализам одлази у други план, а на површину излази империјални идеолошки модел.

         У том смислу унутар Турске се одвијају тектонски помаци. Турско руководство, слично империјалном моделу управљања, постепено почиње да признаје националне мањине које живе у тој земљи, показује да узима у обзир њихова права, обнавља хришћанске цркве, историјско културне споменике и слично.

         Уопште, Турска се приближава веома опасној ивици, будући да се одриче од свега онога што је наслеђено од кемализма. Даље њено деловање прекривено је велом неизвесности. Ако све то почне да функционише, Турска ће заиста ојачати у читавом региону што ће квалитативно променити размере њеног утицаја. Међутим, ако у новом пројекту нешто не успе, то може да доведе до краха државности.

         Турци сада признају своје националности – Грке, Јермене, Черкезе и друге. Руководство Турске више не тврди да су сви грађани Турске – Турци. Одвијају се корените промене етничке политике. Укида се свакодневна заклетва коју је Ататурк увео за децу у школама – „поносимо се што смо Турци”, што је крајње симболичан знак.

         Промена назива неких градова у старе, курдске називе такође је симболична мера. Друга ствар је што те мере не могу да се заврше тако једноставно, после њих морају проистећи следеће.

         REGNUM: Зашто, по вашем мишљењу, Турска иде на такве мере будући да је то пут који генерише настајање националистичких расположења у етничком мозаику Турске у којој у великој мери преовладава етнички идентитет над грађанским?

         БАХРЕВСКИ: Данашња Турска жели да на тај начин покаже да се не плаши тих питања. Раније се плашила сепаратизма и национализма. У ствари, модерна Турска је основана после распада Отоманске Империје, која се распала по националном принципу. Наравно, није се распала без помоћи споља: Балкански поседи, активирани арапски национализам повезан са Британијом и остало.

         Империјални модел османизма (представници свих националности најпре су османлије) није се активирао, већ га је заменио панисламизам. Он такође није активиран, будући да је и поред подршке авганистанских или индијских (у том моменту) муслимана Турска добила ударац у леђа од Арапа, који су такође муслимани, али уопште нису намеравали да живе у истој држави са Турцима. У том смислу је сада прилично занимљиво формирање нове империјалне идеологије у Турској.

         REGNUM: Спољну политику земље често одређује низ фактора унутрашње политике. Са тог аспекта, какав ће утицај на спољну политику Турске у региону имати радикална промена унутрашње политике у односу на етничке мањине?

         БАХРЕВСКИ: У спољној политици Турске засад се може говорити о потпуним неуспесима. Турци су почели да се постављају као снага која доноси мир и ред у читав регион и која је посредник у сложеним регионалним питањима. Било је чак неколико случајева када су Срби на Балкану пристајали да уз посредовање Турске одржавају неке везе са муслиманима. Они су намеравали да исто такву улогу играју у читавом региону, од арапског света до Кавказа.

         Управо због тога је премијер Турске, Реџеп Ердоган, енергично радио за арапски свет у посредовању о палестинском питању. Међутим, у арапском свету су почели револуционарни процеси и планови Турске су пропали. И у Либији Анкара је покушала да буде посредник и да води преговоре са Гадафијем и његовим опонентима, али је Запад брзо прешао на чврсти, војни сценарио. 

         Иначе, Гадафи је сматрао да је потомак Османлија и зато је он такође био спреман да ради по таквом сценарију, али није успео. Турска је опробала „своје снаге” у Египту. После несугласица са Израелом због инцидента са „Мави Мармара”, опала је Ердоганова популарност у Египту где је он био прва личност. После свих перипетија са „Муслиманском браћом” и после свргавања Мухамеда Морсија, испоставило се да је по египатском питању Турска изолована. Подржавајући Морсија показало се да је Анкара сама против читавог света.

         REGNUM: А што се тиче Сирије?

         БАХРЕВСКИ: Сирија је највећи проблем Турске. Турска је водила преговоре како са Башаром Асадом, тако и са његовим противницима, покушавајући да успостави некакву равнотежу, али су контакти на највишем нивоу прекинути. Вероватно се десило нешто лично између руководства Сирије и турских власти.

         Ердоганова изјава да Сирија није иностранство и да су проблеми Сирије – унутрашњи проблеми Турске, сведочи о насртају на суверенитет те државе. Зато је на следећим преговорима уследио тежак разговор. На крају се Турска одрекла посредовања и енергично почела да иступа против Асада. Касније се испоставило да то ничему не води и да ни у чему не успевају.

         REGNUM: Један од важних праваца спољне политике Турске је Закавказје. Ту се налази савезник Турске, Азербејџан, а обе стране се руководе принципом „један народ две државе”. Турска има прилично блиске односе са Грузијом преко чије територије се реализују пројекти који спајају Азербејџан са Турском. Било је покушаја да се нормализују односи са Јерменијом, али је Турска то питање одложила на неодређено време. Сем тога, у региону се преплићу интереси Запада и Русије. Какве нове контуре може добити политика Турске у односу на Закавказје уопште?

         БАХРЕВСКИ: Процеси у самој Турској утицаће и на закавкаски вектор њене спољне политике. Турска има све могућности да промовише своју политику у Закавказју и Анкара наставља да се бави тим регионом. Штавише, у многим аспектима интереси Турске у региону не подударају се са тим истим интересима Запада.

         Турска покушава да ту промовише своје пројекте и интересе као независна регионална сила. Она покушава да у суседним државама води сопствену политику, што је и показала у време ирачке кампање. Анкара је одбила да НАТО-у уступи своју територију за искрцавање америчких трупа у Ирак. То је за САД био шок. За Турску је то био кључни моменат одговорности. Турска ће активно радити у односу на Грузију и Азербејџан.

         У случају са Јерменијом, наравно, процес нормализације односа одложен је на неодређено време, али мислим - ако се појаве неке могућности да се нешто настави - да ће Турци то и искористити. У ствари, свет се мења веома брзо, а оно што нисмо могли, чак ни да замислимо пре пет година, већ се дешава. Стога није искључено да се могу десити озбиљне промене у односима између Јерменије и Турске.

         Турска се активно припрема за 2015. (100. годишњица геноцида Јермена у Отоманској империји – прим. ред.) и има много културно – хуманитарних програма на тему јерменског питања.

         Она такође активно ради са локалним јерменским заједницама и обнавља цркве. Тако Анкара покушава да покаже да су Јермени присутни у Турској, да су равноправни грађани и да ту могу да развијају своју културу. Наравно, Турска негира извршење геноцида, али не негира да су се током Првог светског рата у Отоманској империји десила масовна убиства. На тај начин она покушава да покаже да је све то унутрашња ствар Турске и део њене историје.

         Превела

       Ксенија Трајковић