ЛАВРОВ: Русији нуде „проширени Запад“, а ми ћемо карактер промена одређивати сами

ГОВОР ШЕФА РУСКЕ ДИПЛОМАТИЈЕ

НА 48. МИНХЕНСКОЈ КОНФЕРЕНЦИЈИ О БЕЗБЕДНОСТИ (2)

Сергеј Лавров

  • Све чешће се износе тезе о „инкорпорирању“ Русије у „проширени Запад“ без узимања у обзир постојеће вишевековне традиције спољнополитичке самосталности наше земље  
  • Русија се креће путем комлексне обнове која укључује модернизацију политичког система. Међутим, темпо и карактер демократских процеса у нашој земљи биће диктиран искључиво унутрашњим потребама, а не на основу савета споља           
  • Европи је потребан мировни пакет који ће означити крај епохе „хладног рата“, обзиром да се широка сарадња може градити само на платформи међусобног поверења. Пошто се сви сећају познате руско-америчке мудрости „веруј, али провери“, такав пакет треба да буде правно обавезујући
  • Ми нећемо да учествујемо у конструкцијама које ће обуздавати Кину која је наш добар сусед и стратешки партнер. Формирање сукобљених алијанси - то је рецепт минуле епохе који у савременим условима може да прерасте у клизање према глобалној катастрофи
  • Сматрамо да је контрапродуктивна идеја натоцентричне конструкције глобалне безбедности путем изградње неких „мостова“ између Северноатлантске алијансе и његових партнера у разним регионима
  • Треба се кретати у правцу изградње заједничког проширеног простора безбедности који би био обједињен у „прстен“ регионалних сегмената чији би учесници били повезани комплексом правних и политичких обавеза. Један од таквих сегмената би постала зона која би обухватала Споразум о европској безбедности (државе чланице ОЕБС-а), а који смо ми предложили, унутар кога би се могли пренети практички односи између НАТО и ОДКБ

        У ПОСЛЕДЊЕ време често се чују расуђивања о интелектуалној кризи која спречава кандидовање значајних идеја које би одговарале преломној етапи развоја међународних односа.

        Политичка мисао потпуно остаје у замци ситних тема и фрагментарних приступа проблемима. У таквим условима - још увек се срећу покушаји да се „на књиговодствени начин“ одреди како треба да изгледају „догматске основе“ зближавања Русије и наших западних партнера.

        Све чешће се износе тезе о „инкорпорирању“ Русије у „проширени Запад“ без узимања у обзир постојеће вишевековне традиције спољнополитичке самосталности наше земље.  

        Русија се креће путем комлексне обнове која укључује модернизацију политичког система. Међутим, темпо и карактер демократских процеса у нашој земљи биће диктиран искључиво унутрашњим потребама, а не на основу савета споља.          

        Не сматрамо да је оправдано и опрезно, већ је чак сумњив однос европских партнера према корацима и плановима развоја евроазијских интеграција. Више пута смо говорили и разјаснили да је одлука Русије, Белорусије и Казахстана да дају пример јачања интеграционих процеса на постсовјетском простору усмерен не да се оградимо од Европске Уније, већ напротив да проширимо хоризонте узајамнокорисне сарадње, да изградимо јаче и боље везе између Европе и Азијско-Пацифичког региона.

        На самиту Савета Русија - НАТО у новембру 2010. године у Лисабону лидери су изразили жељу за изградњу у том кључу тесног стратешког партнерства. Сада нам је неопходан конкретан рад за превазилажење - „испарчаних“ по свом карактеру - постојећих гаранција и механизама безбедности у Евро-Атлантику.    

        Европи је потребан мировни пакет који ће означити крај епохе „хладног рата“, обзиром да се широка сарадња може градити само на платформи међусобног поверења. Пошто се сви сећају познате руско-америчке мудрости „веруј, али провери“, такав пакет треба да буде правно обавезујући. Управо ови разлози су нас побудили да кандидујемо 2008. године идеју о потписивању Споразума о европској безбедности (СЕБ). Једнака и недељива безбедност за све - са овим је тешко расправљати, уколико остајемо верни принципима правде.

        Да бисмо признали нову реалност, неопходно је освестити историјску одговорност, политичку далековидост и надпросечну храброст, међутим, ми морамо учинити тај избор уколико не желимо да будемо пролазници у историји. Уверен сам да ако учинимо такав избор, моћи ћемо да се суочимо са свим спектром проблема безбедности на континенту, почев од контроле над обичним наоружањем до противракетне одбране.

        Не желим да мислим да ћемо испустити још једну историјску шансу, као што је то било после Другог светског рата или почетком деведесетих година прошлог века.

        Узнемирујући позив на „узбуну“ остаје проблем ЕвроПРО који прети да забије клин у европску цивилизацију. У њеном корену, дакле, лежи одсуство жеље да се обезбеди једнака и недељива безбедност у правно обавезујућој форми. Али искуство заједничке борбе са тероризмом и пиратеријом, тражење солидарних одговора на изазове који су везани за регионалне конфликте, климатске променен, сведоче о реалности новог нивоа поверења и сарадње уколико се буду заснивали на принципима равноправности и уважавања интереса свих.  

        При томе треба да буде потпуно јасно да Русија неће подржати шеме које ће покренути нови талас конфронтација у међународним односима.

        Ми нећемо да учествујемо у конструкцијама које ће обуздавати Кину која је наш добар сусед и стратешки партнер. Формирање сукобљених алијанси - то је рецепт минуле епохе који у савременим условима може да прерасте у клизање према глобалној катастрофи.

        Сматрамо да је контрапродуктивна идеја натоцентричне конструкције глобалне безбедности путем изградње неких „мостова“ између Северноатлантске алијансе и његових партнера у разним регионима. У овим идејама се налазе клице конфронтације, што се испољава у Азијско-Пацифичком региону.  

        Уверени смо да је наступило време „мрежне дипломатије“ која претпоставља обезбеђење на ванблоковској основи једнаке и недељиве безбедности у Евро-Атлантику уз истовременом изградњом поузданих структура безбедности и сарадње у Азијско-Пацифичком и другим регионима.  

        У перспективи треба водити послове у правцу изградње заједничког проширеног простора безбедности који би био обједињен у „прстен“ регионалних сегмената чији би учесници били повезани комплексом правних и политичких обавеза. Један од таквих сегмената би постала зона која би обухватала Споразум о европској безбедности (државе чланице ОЕБС-а), а који смо ми предложили, унутар кога би се могли пренети практички односи између НАТО и ОДКБ.

        За то се годинама залажемо, али ни до дан данас нисмо добили јасан одговор. Све актуелнији задатак је изградња архитектуре безбедности у АПР. Ми очекујемо предметну расправу о иницијативи председника Русије Д. Медведева и Кине Кине Ху Ђинтаоа коју су они изнели у септембру 2010. године у Пекингу. Други слични сегменти односе се на Авганистан и његово окружење (чија је израду „испоштовао“ СБ УН са унакрсним гаранцијама о немешању у унутрашње послове неутралног Авганистана и његових суседа).

        У својству перспективних зона безбедности спомињу се такође и региони Персијског залива, Блиског Истока (на основу достигнутог решења арапско-израелског сукоба уз међународне гаранције), као и Јужни Кавказ (уз колективне гаранције обавеза Грузије, Абхазије и Јужне Осетије о уздржавању примењивању силе).

        Разуме се да ће такав приступ претпостављати да сви договори у оквиру регионалних сегмената буду ослоњени на једне те исте принципе међународног права који су засновани на Повељи УН. У суштини, радило би се о реализацији концепције изградње система колективне безбедности која је уграђена у Повељу УН.

        Ова тема има везе и са односом и питањем о активностима спољних актера у вази са унутардржавним сукобима.

        Војно-политичка нестабилност у било ком региону не треба да буде „магнет“ за испољавање силе у условима слабљења уобичајених полуга којима водеће светске државе утичу на међународне догађаје.

        Ми не искључујемо ситуације када је светска заједница натерана да се меша у одређене конфликте с циљем спречавања или заустављања претњи међународном миру и безбедности. Међутим, то треба чинити у складу са строгом применом Главе VII Повеље УН.

        Подржавање једне од страна у унутрашњем конфликту, покушај да се наметне шема политичког уређења споља или облици реформи - опасан је пут који води ширењу зона нестабилности и јачању елемената хаоса у међународним односима. Примере не треба далеко тражити.  

        Генерално, ми смо уверени да је „могући излаз“ - када је реч о изградњи евроатлантске, евроазијске заједнице безбедности -  отворен.  

        Спремни смо за наставак равноправног, поштеног и продуктивног дијалога са патртнерима на основу уважавања принципа владавине права и демократије у међународним односима.  

        Хвала на пажњи! 

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари