Коме је у интересу Дачићева муњевита дискредитација?
„ОКАМОВА ОШТРИЦА” НАД СРПСКИМ ПРЕМИЈЕРОМ,
А И - ЗАШТО БАШ ТУРЦИ ХВАЛЕ ВУЧИЋА?
- Према трећој од пет верзија: против Дачића су се завериле снаге које у овом тренутку не интересује Косово, већ њихов повратак на власт. Са те тачке гледишта, изабран је заиста угодан тренутак
- Оставка премијера практично би значила ванредне изборе. А не само социјалисти, већ и напредњаци, не би ушли најспремнији у те изборе
- Четврти могући сценарио - на који је, између осталих, акценат ставио и британски балканолог Тим Џуда и низ других западних посматрача - полази од тога слабљење позиција Ивице Дачића, чак и уз формално очување премијерске функције, објективно иде на руку СНС и Александру Вучићу лично
Пише: Петар ИСКЕНДЕРОВ
КО СТОЈИ иза пропагандне кампање без преседана чак и по српским мерилима, против председника владе и министра унутрашњих послова Ивице Дачића?
То питање је по својој оштрини засенило чак и први сусрет Председника Србије и Косова, мада, може бити да ће се управо „косовски траг” показати као кључни у односу на догађаје око шефа владе.
Средњевековни енглески фрањевачки фратар и филозоф Виљем Окам, једном је формулисао важан методолошки принцип у спознаји стварности, који је данас познат под називом „Окамова оштрица”. Принцип каже да „није потребно без неопходности умножавати претпоставке”. Другим речима - не треба измишљати нове околности да би се објаснила ова или она појава, ако се може проћи и без њих.
Развој скандала око Ивице Дачића илустративно подсећа на ту једноставну истину. Управо широки спектар предузетих мера против њега - од тек сада „пристиглих” материјала о његовим састанцима са људима блиским одбеглом „нарко-краљу” Дарку Шарићу током 2008-2009. године, до провокације ногама и осталим деловима тела псеудо-водитељке емисије „Немогућа мисија” - даје основа да се претпостави да се овде ради о прилично примитивном сценарију, али са веома јасним политичким циљем. Због тога има смисла заобићи жестоке расправе о (не)кривици или (не)упућености Ивице Дачића и позабавити се другим, много важнијим питањем - ко има користи од овакве муњевите и вишеструке дисквалификације Премијера, министра унутрашњих послова, вође социјалиста и - да не пропустимо - главног преговарача Србије у преговорима о Космету?
У најмању руку, постоји 5 могућих сценарија.
Први - најмање вероватан - повезан је са растућим незадовољством оваквом политиком тоталних уступака српске владе по питању Косова, са којом се управо Дачић поистовећује. Са те тачке гледишта, његова дискредитација и његово уклањање са политичке сцене могу изгледати као одговарајућа дејства српских патриота. Међутим, српске патриотске снаге у овом тренутку не преживљавају баш најбоља времена и питање је да ли су они способне за реализацију оваквог сценарија, чије нити очигледно не досежу до косметских Срба или Демократске Странке Србије.
Други сценарио заснован је на потпуно супротној премиси. Дачића са политичке сцене желе да уклоне супротне снаге, оне које сматрају недовољним његове уступке према Приштини. Ова опција изгледа много убедљивија - имајући у виду знатне промене у табору главних архитеката независног Косова. Пре неколико дана је напустила положај главни савезник косметских сепаратиста у америчкој администрацији - државна секретарка Хилари Клинтон. За њу завршетак „Косовског пројекта” представља, без икаквог претеривања, породичну ствар, коју је започео њен супруг Бил. А тај пројекат се не може сматрати завршеним, све док Београд не призна независност Приштине. Међутим, такав потребни споразум Дачић-Тачи, није закључен. Због тога би изгледала логична тежња одлазеће мадам Клинтон, да у знак одмазде зада свој последњи ударац. А спроводника америчког утицаја на српској политичкој сцени и у одређеним конкретним министарствима, данас има у изобиљу.
Трећи - не мање прихватљив сценарио - претпоставља да су се против Дачића уротиле оне снаге које у овом тренутку не интересује Косово, већ њихов повратак на власт. Са те тачке гледишта, изабран је заиста угодан тренутак.
Оставка Премијера практично би значила ванредне изборе. И не само социјалисти, већ и напредњаци, не би ушли најспремнији у те изборе. Чак и Томислав Николић који се сад налази пред хватањем у коштац, мораће идућих недеља углавном да се бави објашњавањем околности, садржаја и перспектива својих преговора са главом Косова Атифете Јахтјагом. Објективно, изгледа практично немогуће да се том сусрету припише позитивно значење, са тачке гледишта српских интереса. А са слабљењем напредњака и социјалиста, није тешко предвидети победника ванредних избора у виду Демократске странке и њихових традиционалних савезника из ЛДП-а, који су први затражили оставку премијера. Тим пре што је актуелна влада, по питању уступака Приштини, заиста успела да надмаши своје претходнике.
Ту је и четврти могући сценарио - на који је, између осталих, акценат ставио и британски балканолог Тим Џуда и низ других западних посматрача. По тој верзији, слабљење позиције Ивице Дачића, чак и уз формално очување премијерске функције, објективно иде на руку СНС и Александру Вучићу лично. Сличан сценарио, за разлику од претходног, не захтева превремене изборе, већ значи само прерасподелу снага и утицаја у оквирима постојеће владајуће коалиције. Карактеристично је међутим, судећи по расположивим информацијама, да у самој Српској напредној странци постоје дијаметрално супротстављена мишљења по питању степена одговорнсти Дачића. А то значи да у сваком случају, иницијатор антипремијерске кампање није била СНС као таква.
У вези са тим занимљива је појава на утицајном турском сајту TUIC Akademi, текста са потписом угледног локалног аналитичара Дилека Кутука (DilekKütük), који је тешко другачије окарактерисати него као панегирик лично Александру Вучићу. Ево само једног карактеристичног цитата: „Расте поверење у нову владу Србије, која је формирана после избора 2012. године. Међу разлозима раста поверења, не треба искључити ни утицај важних и смелих корака у борби против корупције у земљи. Са тим у вези, треба истаћи напоре потпредседника владе Александра Вучића, који је освојио народне симпатије услед своје активне борбе против корупције”.
Тако оперативна изјава непосредно по избијању врућег скандала и акценат одређених турских кругова на Вучића као наследника Дачићевог - представља веома важну чињеницу, на основу које се могу извући будуће промене геополитичког вектора у Србији и око ње.
И на крају, пети сценарио је резултат одбране самог Ивице Дачића, који је изјавио да је то освета криминалног миљеа због његове борбе против криминала. По његовим речима, одговарајућа информација о везама са Родољубом Радуловићем „тихо је послата у архиву, да би се искористила за притиске и уцене када за њих дође време”. Но, уколико је то стварно тако, тада у српском друштву могу да се појаве не мање болесна питања, сад већ директно Министарству унутрашњих послова. Јер испада да оно у последњих неколико година, или није могло, или није хтело, да истражи неке једноставне али за српски и балкански криминал кључне преступничке дилерске ланце.
Већ у недељама које следе, могуће је разјашњење више указаних сценарија или можда, појава нових. Тада ће и постати јасно ко је изнад главе Премијера и министра унутрашњих послова наднео „Окамову оштрицу”. Једино што се стиче чврст утисак, да ни један развој догађаја неће донети добробит Србији, Србима и српским национално-државним интересима.
