На „доживотну“ генерал Толимир се трипут прекрстио

КАКО И НЕ БИ КАД СУ У ИСТОМ „СУДУ“ ОСЛОБОЂЕНИ ГОТОВИНА И ХАРАДИНАЈ

Генерал ВРС Здравко Толимир

• Проглашен за десну руку Ратка Младића и геноцид, удруживање ради геноцида, истребљивање, злочин против човечности, убиство, кршење закона и обичаја ратовања, прогон, злочин против човечности, нечовечно поступање присилним премештањем
• Трибунал по мери Готовине и Харадинаја наводно саопштио да је наводно утврдио да су српске снаге наводно побиле најмање 4.970 „мушкараца и дечака“ чија смрт је и у оптужници против Толимира. Па изнео МИШЉЕЊЕ да је број побијених знатно већи и објавио оквирну цифру од 6.000 убијених цивила, не наводећи извор тог закључка
• ХАШКИ НОУ-ХАУ: Веће које је судило  Толимиру осудило генерала и за хапшење и убиство „тројице водећих муслимана из Жепе“ - припадника ратног председништва- Мехмеда Хаерића, Анте Павелића, Амира Имамовића. Уз закључак: иако се ради само о тројици људи, с обзиром да су били језгро цивилног и војног руководства Жепе, њихово убиство представља симбол да нема наде за опстанак муслиманског становништва у енклави, па се зато такође третира као дело геноцида
• На првом појављивању у трибуналу, Толимир је одбио да се идентификује и изјасни о кривици, после чега је судија, у складу с правилима Трибунала, у спис унео да је оптужени изјавио да није крив

Извештава: Марија М. Зарић

        НИЗ драконских казни против оптужених Срба у Хагу очекивано је настављен.

       Веће судија ове наказе УН, прогласило је данас у 15 часова, генерала Војске Републике Српске Здравка Толимира кривим за геноцид почињеним у енклавама Сребреница и Жепа, након чега је овај српски официр осуђен на - доживотну казну затвора.

       - Претресно веће је већински утврдило да сте ви, Здравко Толимире, криви за извршење геноцида, удруживање ради геноцида, истребљивање, злочин против човечности, убиство, кршење закона и обичаја ратовања, прогон, злочин против човечности, нечовечно поступање присилним премештањем. На основу принципа који се тичу кулмулативних осуђујућих пресуда судска већина није изрекла осуђујућу пресуду по тачкама које се односе на убиство и за депортацију. Овим вас осуђујемо на доживотну казну затвора - прочитао је диспозитив председавајући судија, након чега се управо осуђени генерал три пута прекрстио, непосредно пре но што је поново сео на оптуженичку клупу.

       Кад је реч о отежавајућим околностима, иста већина је нарочито имала у виду приступни чин отпуженог и његов кључни положај у Главном штабу ВРС, његову дужност и пропуштање да обезбеди сигурност хиљаде ратних заробљеника након пада Сребренице. Објавила је и да је утврдила Толимирово свесно учешће и кључну улогу у два удружена злочиначка подухвата, као и то да је отпужени злоупотребио свој положај прикривајући почињене злочине.

       Врхунац хашког лицемерја, ако се упореди ослобађајућа пресуда хрватском генералу Анте Готовини који је ослобођен свих отпужби за егзодус око 250.000 Срба из Крајине, била је следећа оцена већа:

       - Оцењујући тежину крвичног дела, судска већина је нарочито узела у обзир допринос оптуженог стравичним масовним стрељањима хиљада мушкараца и дечака у оквиру организоване операције која је имала за циљ уништење босанског муслиманског становништва. Узета је у обзир и крајња патња, отприлике до 35 хиљада жена и деце који су присилно уклоњени из две енклаве, као и то да они ни до данас нису у стању да воде нормалан и конструктиван живот. Непоправљиве последице које су ти злочини оставили на жртве и одговорност оптуженог за њихову патњу морају се узети у обзир.

       Судска већина је наводно размотрила и више „олакшавајућих фактора“, међутим није им придала никакву тежину, изузев доброг владања отпуженог током притвора и након почетка главне расправе. Напоменуто је,међутим, да би такво владање требало да буде уобичајено и имајући у виду „опструкционистичко“ понашање оптуженог у претпретресном поступку, том његовом владању не придаје велику тежину.

       Како је данас прочитано, Толимир је био начелник сектора обавештајно-безбедносних послова Главног штаба ВРС, од 1992.године. У јуну 1994. Толимир је унапређен у чин генерал мајора, као један од седморице помоћника генерала Ратка Младића, са којим је, како је трибунал навео, имао изразито блиске односе. Уз тврдњу да се Младић често консултовао с њим пре доношења важних одлука и сматрао га чланом свог „најужег језгра“.

       - Сведоци су описали оптуженог као Мадићеву десну руку,као његове очи и уши, наводећи да је био више једнак Младићу него његов потчињени. Начелник ГШ, Манојло Миловановић је рекао да је оптужени био најбоље информисани официр ВРС, те да је „увек више знао“ од својих потчињених - начелника обавештајне управе Петра Салапуре и начелника Управе безбедности Љубише Беаре - оценило је веће.

       У даљем навођењу судија је прочитао да је Толимир био одговоран за спровођење свих Младићевих наредби у области безбедности и обавештајног рада, као и да је пратио њихово спровођење на нивоу корупуса и бригада. Један од његових најзначајнијих задатака био је спречавање цурења информација и, како је то описао један сведок, „прикривања намера ВРС“. Био је одговоран за задатке који су издавани војној полицији који су по стручној линији били под командом органа војне безбедности и његова дужност је била да контролише извршење тих задатака. Трибунал који је ослободио Готовину и Харадинаја, пресудио је и да је био одговоран за поступање према ратним заробљеницима. Наводно је надгледао и дејства једница везаних за главни штаб укључујући Десети диверзантски одред и 65.заштитни пук.

       - Претресно веће је закључило да је у ВРС постојао ефикасан систем извештавања. Оптужени је присуствовао дневним састанцима чланова ужег круга команде ВРС на којима су се доносиле најзначајније одлуке. На њима је Толимир информисао о безбедносној ситуацији у Републици Српској, давао информације обавештајног карактера и износио предлоге проитвмера. Био је информисан о свим наредбама које је Младић директно издавао. Шта више, био је оспособљен за опште војне командовање и могао је да буде постављен на командну дужност, као што се то догодило у Жепи крајем јула кад је преузео операцију присилног уклањања муслимана из енклаве. Био је једна од централних личности за контакте са Унпрофором по питањима конвоја везаних за обе енклаве.

       Судска већина је објавила да је узела у обзир специфичну улогу оптуженог у ГШ ВРС приликом анализирања његових поступака и понашања и закључила - гле чуда! -  да је био учесник удруженог злочиначког подухвата за присилно уклањање муслиамна из енклава почев од марта 1995.г. и да је постао учесник удруженог злочиначког подухвата за убијање војно способних мушкараца из Сребренице најкасније 13. јула послеподне. Веће сматра да је Толимир био „до краја упознат са гнусним криминалним операцијама“ које су подразумевале та два подухвата и да је „елио намеру да допринесе остваривању њихових циљева“.

       Колеге ослободилаца Готовине и Харадинаја, закључиле су да је Толимир „делио намеру убиства и насилног уклањања“:

       - Почев од марта 1995, оптужени и његови потчињени непосредно су учествовали у процесу одобравања и забране уласка Унпрофорових конвоја за снабдевање и хуманитарну помоћи за енклаве Сребреница и Жепа, што је доприносило даљем погоршавању неиздрживе ситуације у енклавама. У комуникацији са Унрпофором у данима који су предходили заузимању Сребренице, порицао је да ВРС напада енклаве, одлагао разговоре о овом питању, износио лажна уверавања да ће ВРС учинити све да се ситуација смири, истовремено прослеђујући Дринском корпусу 9. јула 1995. године Караџићево наређење да се настави операција заузимања Сребренице - набрајао је судија.

       Имађу осталог речено је и да је Драгослав Јанковић, обавештајни официр ВРС и потчињени опутженог, учествовао у састанцима у хотелу „Фонтана”, одржаним у ноћ 11. На 12. Јул 1995.године, из чега веће закључује да је Толимир био обавештен и да је знао за разговоре који су вођени на тим састанцима. Јанковић је био у Поточарима 12. И 13. Јула када је тамо вршено присилно уклањање муслимана. Такође је речено и да је у послеподневним сатима 13. Јула оптужени предложио да се мушкарци, муслимани заробљени на подручју Касабе и који су чувани на главном путу Милићи - Зворник, сместе у привремене објекте „како се не би видели“. Веће већински закључује да је тај предлог изнет како би се прикрио план убијања.

       - Такође 13. јула са пуним сазнањем да се око 25 до 30 хиљада муслимана окупило у бази УН у Поточарима и да се војно способни мушкарци одвајају, оптужени је обавестио начелника за безбедносне послове Источнобосанског корпуса Миленка Тодоровића да треба да прекину са припремама за пријем хиљаду до 3.000 муслимана у затворском објекту у Батковићу. Судије су већински закључиле да је наређујући да се обуставе те припреме оптужени знао да ће ти мушкарци у ствари бити убијени.

       Након завршетка операције „присилног уклањања у Поточарима“ на састанку одржаном 13. јула, оптужени је присутнима рекао „Сребреница је пала, да је дошао ред на Жепу“, додајући да је једина алтернатива евакуацији становништва из Жепе употреба војне силе. У касним сатима те исте вечери, предложио је освајање Жепе у року од 21 сата како би се избегла „осуда и реакција међународне јавности“.

       - Дана 21. јула после вишедневног интезивног гранатирања Жепе од стране ВРС и свестан чињенице да су цивили већ потражили уточиште по ненасељеним местима, оптужени је у циљу убрзања предаје снага АБиХ предложио да групе цивила муслимана у бегу „треба уништити“. Од 25. до 28. јула он се налазио у Жепи и комадовао операцијом присилног расељења муслимана који су трпани у аутобусе и одвожени у Кладањ, ходајући унаоколо са пиштољем упереним увис, застрашујући беспомоћну групу, претежно жена, деце и стараца. Својим положајем начелника за Обавештајно безбедносне послове је такође имао правну обавезу да заштити ратне заробљенике, али он то није учинио, а након што су снаге босанских Срба извршиле злочине, он против њих није предузео никакве мере.

       Веће судија је закључило да је Толимир био детаљно упознат са ситуацијом на терену (у наводно демилитаризованим енклавама) и да је дао значајан допринос у оба удружена злочиначка подухвата који му се стављају на терет.

       Колеге ослободилаца Готовине и Харадинаја је оценило и да су злочини који су почињени масовних размера, по свом интезитету веома тешки и да су имали разорне последице.

       - Та два злочиначка подухвата спроведени су у малом временском периоду на малом географском подручју. Оптужени је имао координирајућу улогу. Судска већина је закључила да је Толимир знао за геноцидну намеру других учесника подухвата, као и да је подстицао погрдне називе, чиме је распиривао техничку мржњу, шаљући на тај начин поруку да су муслимани људи мање вредности.

       На дан 21. јула, предложио је уништење „група муслиманских избеглица“ из чега је веће извело генералову тобожњу опредељеност за уништење муслиманског становништва.

       - Једини разумни закључак до којег је судска већина могла да дође на основу доказног материјала јесте да је оптужени не само знао за геноцидну намеру других већ и да је и сам поседовао такву намеру. Према томе, он је одговоран за кривично дело - геноцида.

       Веће сматра да је Толимир одговоран и за хапшење и убиство тројице водећих муслимана из Жепе - припадника ратног председништва- Мехмеда Хаерића, Анте Павелића, Амира Имамовића. Та тројица мушкараца ухапшени су непосредно после уклањања становништва из Жепе, држани су заточени више дана, на основу чега је веће закључило да су их снаге ВРС убиле и закопале у масовне гробнице. Веће је закључило, иако се ради само о тројици људи, да су они представљају језгро цивилног и војног руководства Жепе, а самим тим да и њихово убиство представља симбол да нема наде за опстанак муслиманског становништва у енклави. Зато се њихово издвојено убиство третира такође као дело геноцида.

       - Утврдивши да је постојао договор двоје или више људи да се почини кривично дело геноцида те да је оптужени приступио тим договорима и касније у послеподневним сатима 13. јула веће закључује да је одговоран и за убиство војно способних мушкараца у Сребреници. Утврдивши да је постојала јединствена, масовна и организована операција убијања муслимана, мушкараца уз нужну намеру да се изврши масовно убиство, да је отпужени знао за већину и обим те операције те да је свесно и хотимично подржао циљеве те операције, веће је закључило изван сваке разумне сумње да је оптужени одговоран за кривично дело - истребљења - закључило је.

       Додатно је међутим појашњено, да су убиства способних мушкараца, сурово и нечовечно постпупање и терорисање цивила, разарање кућа и џамија, те присилно уклањање жена, деце и стараца почињени са намером да се врши дискриминација на политичкој, расној и верској основи, кривично дело прогона, односно присилно премештање као злочин против човечности, али да међутим веће није утврдило ван разумне сумње да њихово пребацивање чини кривично дело депортације, као једне од тачака отпужнице.

       Образлажући мишљење судија о наводној „дискриминаторној намери“, председник већа је подсетио на закључак судија да су српске снаге наводно побиле најмање 4.970, како су формулисали, „мушкараца и дечака“ који су предмет оптужнице против Толимира. Веће, међутим, истиче своје мишљење да је број побијених знатно већи и даје оквирну цифру од 6.000 убијених цивила, не наводећи извор тог закључка.

       - Док су малтретирани, па све до убиства, ти људи су псовани и излагани порузи, а често и тучени због припадања исламској вери. Неки су били присиљени да певају српске песме или узвикују просрпске пароле непосредно пред своју смрт.

       Непосредно пред изрицање пресуде, председавајући је рекао да се догађаји у Жепи и Сребреници не могу гледати у „вакуму“ јер су уследили након година оружаног сукоба у БиХ, и веће је наводно током целог предмета било свесно таквог котекста. Али, наводно, задатак већа није био у томе да доноси одлуку о легитимности рата између босанских Срба и босанских муслимана у том подручју, већ да је њихова улога била ограничена на утврђивање индивидуалне кривичне одговорности оптуженог Здравка Толимира.

       То их наравно није спречило да нагласе и „утврде“ да је још од 1992. године на највишим нивоима Републике Српске „владала политика чији је циљ био уклањање босанског муслиманског становништва из источне БиХ као и других подручја“, као и да је та намера „потвђена директивом број 7 из марта 1995. године коју је потписао први председник РС Радован Караџић“.

       - Директива у свом релевантном делу позива на стварање „услова тоталне несигурности, неподношљивости и безперспективности даљег опстанка и живота мештана Сребренице и Жепе“ и то „планским и осмишљеним борбеним активностима“ . Позивала је и на ограничавање и смањивање логистичке подршке, заштитне снаге УН у енклавама ...

       Суђење генералу Толимиру почело је 26. фебруара 2010, три године након што је 31. маја 2007 ухапшен наводно у Републици Српског одакле је пребаче у Хаг. Генерал, који се уз правну подршку адвоката Александра Гајића сам бранио у Триубналу, на првом појављивању 4. јуна 2007, међтуим, тврдио је да је ухапшен у свом стану у Београду, а да је потом пребачен преко Дрине у РС. На том првом појављивању пред судијом, он је одбио да се идентификује и изјасни о кривици, после чега је судија, у складу с правилима Трибунала, у спис унео да је оптужени изјавио да није крив.