Од пута у ЕУ не правити религију
ИНТЕРВЈУ: СЛАВЕНКО ТЕРЗИЋ, НАУЧНИ САВЕТНИК ИНСТИТУТА САНУ
Није случајно што у поднаслову капиталне монографије др Славенка Терзића пише - драма једне цивилизације. У обимном научном делу "Стара Србија", које је недавно објављено, овај изузетни познавалац наше и прошлости Балкана расветљује велике ломове и политичке игре око Рашке области, Косова и Метохије, Куманова и Горњег Повардарја.Вољом моћника то старо српско државно, духовно и културно средиште готово да је враћено у доба пре 1912. године. Наш саговорник пажљиво прати тај лук политичке стратегије сила од Кумановске битке до Кумановског споразума. Док чека агреман за амбасадорску службу у Москви, неизбежно говоримо и о улози Руса кроз бурне векове који су протутњали овим просторима.
Како су Срби као некадашњи саборци Свете лиге, Антанте и Савезника дошли дотле да им историјски партнери у последњим ратовима готово листом окрену леђа?
- Тешко да се може говорити о "историјским партнерима". Срби су заиста још од средњег века, а нарочито од похода хришћанске Европе против Османског царства крајем 17. века, били снажно на страни европске хришћанске коалиције. Платили су то масовним исељавањем из својих старих историјских области. Убрзо се показало да према Србима не постоји ни минимума европске хришћанске солидарности. Турска је већ почетком 19. века постала пожељан савезник у борби против српског и осталих националних покрета на Балкану. У приличној мери је у народној свести митологизовано савезништво из оба светска рата.
По чему?
- Историјски извори о томе јасно сведоче. Западне силе су у Првом рату радије биле за југословенску него за уједињену српску државу. Рачунало се да и у југословенској држави српски фактор треба да буде на различите начине неутралисан. Зар о томе тако очигледно не сведочи британска и уопште савезничка политика према Србима током Другог светског рата? Наши такозвани историјски савезници преузели су и у великој мери остварили крајем 20. века политичке пројекте српских противника из оба светска рата. Српски фактор се у очима западних савезника увек сагледавао кроз призму односа са Русијом, са много предрасуда и нетрпељивости. После слома царске Русије српско-руски односи нису били више ни издалека оно што су били до тада, али инерција историјских предрасуда према православним Словенима наставила је да траје. Сви српски државници од Карађорђа па до ових најновијих суочавају се са сличним изазовима када је реч о националним државним интересима Србије и Срба у целини.
Видите ли и последње пресуде Хашког трибунала као постмодерну верзију Нирнбершког процеса за Србе као једине кривце за ратове деведесетих?
- Многи разумни и честити људи не само код нас него и у свету су у Хашком трибуналу видели средство за компромитацију српских националних тежњи, за криминализацију српског политичког и војног вођства и спровођење правде "победника" у рату који Србима никад није био званично објављен. Слажем се са оним колегама који у хашким пресудама виде не само стварање алибија за највеће међународне злочине против једне суверене међународно признате државе, него и једно од моћних средстава да се светском јавном мњењу наметне ново тумачење историје Срба као трајног "реметилачког фактора" на Балкану. Прави највећи кривци за југословенску и српску трагедију и агресију на СРЈ се све ређе помињу.
Стогодишњицу ослобађања Косова и Метохије овде је обележила шачица студената. Мири ли се то Србија са губитком покрајине и жртвује ли је зарад ЕУ?
- Чињеница је да су наша јавност па и држава готово "на прстима" обележили овај догађај, његов цивилизацијски и дрштвени значај. Изузетност тог догађаја - повратак Србије својим старим државним и духовним средиштима заслуживао је да буде обележен достојанственим свенародним поменом. Ипак, одржано је неколико значајних научних скупова који, нажалост, нису заслуживали већу пажњу наших новина и телевизија, нарочито "јавног сервиса европске Србије". Свакако да је присуство државног врха Србије на обележавању Кумановске битке на Зебрњаку само по себи важно. Чињеница је, међутим, да се у међународној и нашој јавности већ дуже време намеће осећај српске "историјске кривице". Нарочито се упорно инсистира на наводној бесмислености борбе за Косово и Метохију. Удара се заправо на српско елементарно самопоштовање, на минимум националног достојанства. Не видим ниједну добру намеру водећих земаља Европске уније према нама када је реч о борби за очување Косова и Метохије као темеља српске државотворне и културне самосвести.
Зашто Европа ћути на повампирење идеје о „Великој Албанији“? Је ли само због тога што су сада Американци главни покровитељи решавања албанског питања, као некада Британци?
- Морамо бити свесни да присуствујемо радикалном политичком преобликовању политичке карте Балкана и поништавању међународних уговора и споразума проистеклих из Првог и Другог светског рата. Американци нису успешно решили ниједно од безброј светских кризних жаришта које су отворили. Имали смо већ „Велику Албанију“ током Другог светског рата као последицу фашистичко-нацистичке окупације. Треба увек имати на уму оно што је гроф Ћано забележио у свом "Дневнику", објашњавајући италијанско-немачки пакт потписан у Бечу 21. маја 1939. Истичући да је свом немачком колеги Рибентропу указивао на значај Албаније за будуће стратегијске продоре ка Средоземљу и на Балкану, Ћано пише: "Одушевљен је нашим намерама да је претворимо у тврђаву која ће неумољиво владати Балканом". У Тирани је августа 1939. обећао Албанцима "природну Албанију". Видите ли ви неку разлику између ове и многих сличних изјава последњих година? То је опасно поигравање Балканом и његовим народима.
Зашто наша политичка елита упорно тежи ЕУ, када криза и јачање националних држава опасно дрмају њене темеље?
- Не сматарам се пажљивим аналитичарем процеса у Европској унији, али је сасвим јасно да је све оно што се збива у том политичком и економском савезу далеко од Де Голове романтичне визије уједињене Европе. Не мислим да од "европских интеграција" и "пута у Европу" треба правити неку нову религију. Трезвен и рационалан однос према тој заједници и према нашим националним и државним интересима захтева већу дозу критичности и обазривости. Уосталом, не мислим да постоји знак једнакости између културноисторијског појма Европа и политичког савеза под именом Европска унија.
Претерујете ли када кажете да је у Србији и земљама Балкана на делу меки протекторат САД и ЕУ? Имају ли шансе да опстану тако атомизоване државице?
- Ко се данас још сећа племените идеје 19. па и првих деценија 20. века - Балкан балканским народима. Историчар Владимир Ћоровић је често писао о борби за независност Балкана. Европском простору који је колевка више старих цивилизација, у првом реду античке хеленске, која стоји у темељима модерне европске цивилизације, жели се по сваку цену наметнути осећај безначајне периферије коју треба цивилизовати. Као "цивилизатори" се појављују управо вишевековни освајачи Балкана. Балкан никада у својој историји није био даље од великих идеја својих државника из претходних векова.
Постоји ли неко цементирано англосаксонско схватања да свако јачање Срба на Балкану аутоматски јача руски утицај у овом поднебљу?
- Већ одавно је професор Милорад Екмечић запазио да је србофобија у западном свету само рукавац тамошње русофобије. Иако је српски народ још од времена Карађорђа показао јаку историјску самосвест и жељу за независношћу, суочавамо се са вишевековним клишеима о томе да су православни Срби (иако је као што је познато увек било и Срба католика и муслимана) продужена рука Русије и руског утицаја на Балкану. По таквој укорењеној предрасуди - што мања српска држава то мањи утицај Русије. Кнез Михаило је једном приликом на изјаву италијанског конзула Сковаса да Русија употребљава Србе за своје себичне интересе, одговорио: од вас само зависи да ли ћемо ми све и само од Русије очекивати, јер изгледа да није Русије не бисте ни знали да ми постојимо. Неспорна је чињеница да је царска Русија уз сва колебања па и повремено изневеравање српских очекивања, била главни и могло би се рећи међу великим силама једини спољнополитички савезник Срба у њиховој борби за ослобођење и уједињење.
Извор: Вечерње новости
