Шта кажете за разлаз Николића и Вучића поводом СБ УН и Дачићеву посету Москви?

КАКО ЋЕ СВЕ ОДРАЗИТИ НА ДРЖАВНУ ПЛАТФОРМУ ЗА КИМ И НА ЈЕДИНСТВО У СНС?

        ДОГОДИЛО се, за већину потпуно неочекивано: разишли су се председник Србије Томислав Николић и лидер СНС и први потпредседник владе Александар Вучић. И, не поводом било чега, већ поводом КиМ.

       Николић је, после сусрета са државном делегацијом Републике Српске, објавио да решавање „косовског питања“ треба вратити у Савет безбедности Уједињених нација. А Вучић је то глатко одбацио, као и влада у целини: никакав СБ УН, наставак преговора само уз посредовање Европске уније!

       Шта ово значи, шта се иза овог брда ваља?

       Да ли је ово почетак озбиљнијег и далекосежнијег разлаза између Николића и Вучића?

       Како ће се овај разлаз одразити на државну платформу за КиМ, а како, евентуално, на јединство у СНС?

       Где је у свему овоме премијер Ивица Дачић, коме је он ближи и коме ће се „приволети царству“?

       Шта у односе у овом троуглу, као и у државни курс, може унети Дачићева посета Москви?

       Хоће ли се са њоме смањити ризик да се државно „не“ Бриселу за који дан претвори у „да“ - чим отуда стигне оно „бар нешто“ што Вучић већ данима прижељкује?

Милош ЈОВАНОВИЋ, потпредседник ДСС Брине што власт не помиње ни резолуцију 1244 ни права Србије над КиМ

• Да ли је то увод у озбиљнију преоријентацију са политике да „ЕУ нема алтернативу“ још није извесно, јер је питање шта би власт урaдила да су јој понудили нешто мало више
• Надам се да би и неки стицај околности могао да доведе до заокрета

       ПРВО, врло је битно што је Влада одбила понуду која Србоима нуди осетно мање и од Ахтисарија.        

       Да ли је то увод у озбиљнију преоријентацију са политике да „ЕУ нема алтернативу“ још није извесно, јер је питање шта би власт урaдила да су јој понудили нешто мало више.

       Не треба губити из вида да више нико у Србији не спомиње Резолуцију 1244 и да се Резолуцијом која је усвојена у Скупштини уопште се више не помињу права државе Србије над Косовом, него искључиво права Срба на Косову. Дакле: нико не помиње територијални интегритет и суверенитет.

       У том смислу је наша ситуација озбиљно погоршана. Наравно - деловањем самих власти у Београду.

       Тих неколико параметара могу ба буду импликација да ли је ово што се десило у Београду било заокрет или не. Можемо сумњати, али се надам да би то ипак могао бити наговештај.

       Ако ништа друго - надам се да би и неки стицај околности могао да доведе до заокрета.

Жељко ЦВИЈАНОВИЋ, главни уредник Новог Стандарда ЕУ и Немачка - корак назад, Николић уводи Русију у игру

• Апсолутни добитник је Николић, апсолутни губитник је Динкић (и Пајтић), релативни добитник је Дачић, а релативни губитник Вучић
• Ово је преломни тренутак кад ће почети геополитички рат између Истока и Запада и имаћемо барем двојицу наших високих званичника на страни Јужног тока

       ПОСЛЕДЊИ догађаји су мали добитак за Србију, мада га нисмо приметили јер смо навикнути на поразе.

       Тај добитак се очитује у томе што је европска дипломатија добила озбиљан шамар, који није „историјско не“ већ наше учешће у међународној игри у којој смо ЕУ и Немачку гурнули корак назад у решавању нашег косовског проблема. А Руси су направили један корак напред.

       Апсолутни добитник је Николић, апсолутни губитник је Динкић (и Пајтић), релативни добитник је Дачић, а релативни губитник Вучић. Николић је оставрио прву победу на отвореној сцени играјући тврдо и активирајући ту тврду игру као нешто на чему инсистира, а не као нешто о чему је рекао шта мисли па се повукао (као што је урадио са Платрформом).

       Тренутак добро одигране партије је био појављивање са Додиком (који је и сам наступио тврдо), где је Николић први пут од септембра прошле године поменуо решавање Косва у УН (када га је поменуо са Путином у Сочију). Другим речима: Николић покушава да убаци Русе у причу и да упражњени простор ударених Европљана попуни Русима.

       Зато мислим да ће Дачић, који све синхронизованије игра са Николићем, имати добру посету у Москви. Две главне теме ће бити Косово и Јужни ток и верујем да ће Дачић направити можда не тако дугачак корак као Николић, али у том истом правцу.

       Јужни ток је можда и важнији, јер верујем да је за нас он мање битан економски, а да је много битан безбедносно и геополитички. Очигледно је да ће Дачић у Москви дати чврсте гаранције - исте које је дао и Николић.

       Ово је преломни тренутак кад ће почети геополитички рат између Истока и Запада и имаћемо барем двојицу наших високих званичника на страни Јужног тока. А то је веома важно.

       Из ове партије је најбоље то што датум више не долази у обзир, а датум је заправо највећи камен на нашем врату!

Душан ЈАЊИЋ, научни саветник Центра за социолошка истраживања Вето Москве у СБ УН биће најчвршће упориште и Влади и премијеру

• Кабинет Меркелове је ЕУ и Вучићу проследио оквирни документ о нормалиизацији односа, а не о добросуседским односима 
• Између Николића, Дачића и Вучића постоје разлике и о томе да ли избори и када, у ком моменту процењивати однос према ЕУ, али нема табора 2 према 2 - Николић и Патријарх против Дачића и Вучића

       ПОДЕЛА 2 према 2 - Николић и Патријарх против Дачића и Вучића - вештачка је конструкција, нема утемељења да се каже да су црква и држава против владе.

       Поводом Косова сам код њих видео разлику у нагласку, а не у суштини, јер су сложни да не прихвате оно што не одговара интересима Србије. Између Николића, Дачића и Вучића постоје разлике и о томе да ли избори и када, у ком моменту процењивати однос према ЕУ, али све то не оправдава фомулу 2 према 2.

       Кад је реч о Дачићу, вето Москве у СБ УН је најчвршће упориште и Влади и премијеру.

       Одлазак у Москву је потпуно нормалан, али не знам како ће да се то одрази на став Владе. Јер, разумео сам да став Владе није оно „историјско не“ о коме говори Коштуница, а колико схватам - ни Москви није у интересу да се Србија укопа против ЕУ и да падне на грбачу Русији.

       Зато мислим да ће ово бити пре свега међусобно информисање после кога ће Србија прихвати нову верзију споразума. Мада не знам шта би у том споразуму било.

       Запело је око паралелизма институција и споразума о северу Косова. У дискусији о овом последњем је мишљење и искуство Русије изузетно важно, а о паралелизму је доста договорено.

       Кабинет Меркелове је ЕУ и Вучићу проследио оквирни документ о нормалиизацији односа, а не о добросуседским односима. Документ је на реду тек у новембру, када Ирска преузме председавање и  тек треба да се дефинише тај споразум за потписивање.

       Посета Москви је заиста нужна, јер мислим да је Тадић јако погрешио кад је променио став око Резолуције Генералне скупштине УН (поводом  мишљења Међународног суда правде), а да није консултовао Кину и Русију.

       Дачић ће вероватно обавити разговоре и са амбасадором Кине да објасни шта значи ово „не „. По мени, то значи привремени застој и будуће „да“.

Часлав КОПРИВИЦА, Факултет политичких наука у Београду Власт већ признала да иза Јариња престаје Србија, али тај пораз не мора бити коначан

• Вучић и Дачић нам стављају до знања да немамо избора, јер смо у катастрофалној економској ситуацији
• Али, избор постоји јер нам не прете ни санкцијама ни бомбама, већ тиме да нам неће давати кредите, а то је као кад наркоману претите да ћете престати да му дајете дрогу. Мислим да је боље да нам се што пре деси тај шок  - престанак пуњења буџета новцем који нисмо зарадили - да бисмо што пре и оздравили

       ВЕРОВАТНО постоје разлике у четворци, али ако има разлике између Дачића и Вучића вероватно није принципијелна - на рачун националних интереса.

       Најважније је да је Србија de facto признала тобоже независну државу Косово са интегрисаним граничним прелазима и да сада покушавају да добије неки уступак за то!

       И Дачић је поменуо да је Ахтисари предвиђао суштинску аутономију за Србе на севету КиМ. Они су признавањем граничних прелаза признали да иза тачака као што су Јариње и Брњак престаје Србија. Признали су Косово, а оно што су очекивали да ће им се узвратити -то засад не добијају.

       Не ради се дакле, о одгађању пораза, јер се он већ догодио, али не мора бити дефинитиван - овде се ради о томе да ли нам је суштински важнији папир и уцена из Брисела или држава и народ. Вучић и Дачић нам кроз изјаве стављају до знања да немамо избора, јер смо у катастрофалној економској ситуацији.

       Али, избор увек постоји јер нам не прете ни санкцијама ни бомбама, већ тиме да нам неће давати кредите, а то је као кад наркоману претите да ћете престати да му дајете дрогу. Мислим да је боље да нам се што пре деси тај шок који морамо да преживимо - престанак пуњења буџета новцем који нисмо зарадили - да бисмо што пре и оздравили. Овако нас уцењују и на ред могу доћи уступци у Војводини, Рашкој, Републици Српској и ко зна још где, па да се тек онда деси неизбежан банкрот Србије.

       Ми увек имамо избора - а то је да се држава брани. Власт покушава да игра игру лавиирања између Запада и Русије али није у томе успешна, јер не зна то да ради.

       Објективна ситуација не даје претпоставке за то и Руси нам не верују. Не верују јер се не испуњава ни оно што је обећала прошла прозападна власт, конкретно мислим на Јужни ток.

       Зато Дачићев одлазак  у Москву може само да да привид нашим властима док  настављују политику да ЕУ нема алтернативе. Шта год да им каже нека друга страна - то неће имати исту вредност као кад кажу Брисел и Вашингтон.  

Ана ФИЛИМОНОВА, Фонд стратешке културе Путин ће Дачићу предложити помоћ Русије за решавање косовског проблема

• Посета Ивице Дачића Москви може у  велику игру око Косова унети нешто ново
• Србија има алтернативни пут развоја који је бољи и перспективнији од понуде пропадајуће Европске Уније
• Свет је мултиполаран, па свако некритичко праћење поворке оних који од 1991. године уводе санкције, бомбардују, одузимају део српске територије - оних који разговарају искључиво језиком ултиматума и претњи, покушавајући да Србији наметну секташку мантру - скрива друге, тамне мотиве

       ЈАСНО је - упркос изјавама у медијима - да у српском државном руководству недостаје не само јединство, већ и минимално усаглашени став поводом Косова. О том сведоче изјаве Томислава Николића, Ивице Дачића и Александра Вучића који износе опречне ставове који при том (у првом реду код А. Вучића и И. Дачића) обилују реторичким питањима и парадоксалним менталним закључцима.

       То не само да није јасан и прецизан став који треба да буде представљен народу ради достизања националног консензуса, већ пре личи на бежање и изврдавање одговора. Уз то, сасвим је јасно да постоји снажан став да се евроинтеграције не смеју прекинути, али се његова основаност не нуди, тј. постоји нешто што се јавно говори, а неки мотиви остају непознати.

       Нема одговора на главно питање: у каквој ће државној творевини Срби на КиМ имати нека права. Око тога се сада ломе копља, поготово око суда и полиције.

       Не постоји у међународном праву појам „специфична територија“. То је вештачки језик, то је измишљена категорија која је неприхватљива као одговор на кључно питање српске политике. Зато, у суштини, и није толико важно да ли ће српска делегација добити уступке поводом ових захтева да би Срби КиМ добили већа права или не јер ће се - у случају да Брисел направи уступке - доћи до признања Косова де јуре. Јер, признање, де факто - признање границе, царине, сусрет два председника - већ  се десило.

       Владајућа коалиција као да је у познатој басни Кирова Лабуд, рак и штука у којој свако вуче на своју страну.

       Николић се држи по страни и даје Вучићу и Дачићу могућност да воде дијалог са међународном заједницом. Вучић (са Западом), а Дачић је стигао и у Москву.

       Раније се на међународној арени највише појављивао министар одбране Вучић.

       Решења која Београд предлаже већ су изашла из уставне равни, на основу личног избора и онога што су означили међународни партнери. Међутим, овакав приступ Србији није донео ништа плодотворно.

       Русија предлаже да се све врати у окриље Савета безбедности УН, на основу важеће резолуције (1244), јер Србији „иновације“ могу донети само додатне проблеме.

       Решавање проблема Косова у оквирима УН - нису празне речи, већ једини механизам за доношење одлука. Тим пре што су на страни Србији - Русија и Кина. 

       Да не нагађамо, али засад нема назнака да ће тако и бити иако је опасност више него реална јер се ради о игри Запада који покушава да у почетку добије све одједном, а у даљем процесу може уследити незнатно слабљење става које би значило прихватање фамозног Ахтисаријевог плана - давање Србима неких права у саставу „Републике Косово“. Управо то и јесте најбитнији моменат, а сва остала питања имају другоразредни значај.

       Дачићева Москви ће, наравно, унети нови аспект у решавање косовског проблема пошто ће Владимир Владимирович Путин највероватније  предложити помоћ Русије и начине преговора на бази међународног права, а разговараће се и о јачању економске сарадње.

       Србија има алтернативни пут развоја који је бољи и перспективнији од понуде пропадајуће Европске Уније.

       Свет је мултиполаран, па свако некритичко праћење поворке оних који од 1991. године уводе санкције, бомбардују, одузимају део српске територије - оних који разговарају искључиво језиком ултиматума и претњи, покушавајући да Србији наметну секташку мантру - скрива друге, тамне мотиве. 

       Диана Милошевић