Србији треба јапански баланс-базен на солитеру националне економије

„ПРАКТИКУМ - ЗА СВАКУ ВЛАДУ КОЈА ЖЕЛИ ДОБРО СВOМ НАРОДУ” ИЗ КЊИГЕ МИЛОРАДА ИЛИЋА КОЈОЈ СЕ У НЕМАЊИНОЈ 11 НИСУ ОБРАДОВАЛИ (4)

• Јапанци на врху солитера држе велике резервоаре-базене с водом који стабилизују зграде за време честих земљотреса. Нешто слично треба и привредном солитеру Србије: док зграда (економија) иде на једну страну, вода у базену (јавна потрошња) остаје на супротној страни зато што се спорије креће и да као контратег спречава велика померања ‘солитера’

• Заједно са НБС, влада мора да доноси мере са којима ће српска привреда правити већи ГДП, а тиме и могућности да се структуралне промене јавне потрошње лакше спроведу. Платни разреди, зашто да не?! 

• Недопустиво је да онај који седи у фирми са природним монополом има 500.000 динара, а да онај који се дави са неким „природним” губиташем има пет пута мање. То се односи и на друге групе државних службеника и целокупну структуру, одозго надоле: премијер мора да има највећу плату, онда министри, па директори јавних предузећа, а за њима судије, професори, лекари итд. И на крају, чистачица у Електропривреди Србије (ЕПС) треба да има исту плату као и теткица у школи у Трговишту.

• Новоевропљани имају шансу да први пропадну због економске кризе коју ни на који начин нису креирали

     ВЕЛИЧИНА јавне потрошње у Србији стално је на мети неинвентивних економиста и начелних политичара. 

     Непрестано се прича о томе да јавна потрошња треба да буде мања. Нико за сада није рекао колико то мања треба да буде и до ког односа према ГДП-у треба да буде смањена. Али, треба да буде мања, кажу.

     Недавно се старији колега Милоје Кањевац из Института за истраживање тржишта (ИЗИТ) одважио да нам каже да јавна потрошња треба да буде 35 одсто ГДП-а. Заблуда о јавној потрошњи произвела је такав вид техничког проблема да се све српске владе константно налазе у грчу и стању узалудног трошења креативне енергије (можда би владе и била креативне да нема наведеног грча). Наиме, стално су покушавале да ускрате нека права буџетским корисницима или да смање неке оправдане инвестиције, односно да неком извођачу (који је радио за „сигурног” партнера - државу) одлажу плаћање до у недоглед.

     Тако се, нажалост, само ствара негативна атмосфера и граде лоша пословна пракса и морал, у смислу ко ће кога да превари. Цео концепт другог владиног програма „стезање каиша или - тесно ми га скроји нане”, заснива се на томе како смањити јавну потрошњу. Добро, и у некој мери повећати јавне приходе, али нажалост на потпуно погрешан начин. О последњем, под радним називом „Идите кући, нема више рупа на каишу”, нећу ни да говорим. 

     Е, умало да заборавим! Зашто кажем да је заблуда да Србија има велику јавну потрошњу? Просто, јавна потрошња у Србији није велика! Она је на нивоу просека ЕУ, којој ми тако здушно стремимо! Па, ако можемо да приближавамо царинску политику Унији, не видим зашто се не бисмо држали и овог параметра. 

     САД имају најмање учешће јавне потрошње у ГДП-у. Мада, нисам баш најсигурнији у тај податак. Зашто?

     Прошле године видео сам како је председник Барак Обама у Конгресу рекао да ће се од сада у буџету исказивати колико кошта рат у Ираку (вероватно и на другим дестинацијама), а не да се не зна колико шта кошта. Имајући ово у виду, као и дуг историјат „фризираних” биланса - почевши од „Енрона” па до биланса финансијских институција ових година у Америци, поставља се питање шта је Обама мислио и колико је реалан наведени податак.

     После Америке, следе Швајцарска и Јапан. Затим, долазе земље „Нове Европе” - источноевропске земље које, готово без икаквог поговора, прихватају сва решења која им нуде ММФ и експерти неокласичне либералне провинијенције. Па, далеко ћете догурати, Новоевропљани!

     Имате шансу да први пропаднете због кризе коју ни на који начин нисте креирали!

     Зашто ове земље, које су слабије развијене унутар ЕУ и имају малу популацију становништва, могу да се нађу под највећим ударом садашње економске кризе и криза уопште? Зато што јавна потрошња представља изузетно добар стабилизирајући фактор - баланс, а за оне креативније и одличан извор раста друштвеног производа. 

     Када наступи криза, природно је да свака приватна компанија или појединци смање своју потрошњу. Истовремено, због стечених права буџетских корисника, држава не може да смањи јавну потрошњу тако лако.

     Мала дигресија - знате ли да су у Јапану на врху солитера постављени велики резервоари-базени с водом? Они служе за стабилизацију објеката због честих земљотреса. Наиме, док зграда (економија) иде на једну страну, вода у базену (јавна потрошња) остаје на супротној страни зато што се спорије креће, тј. као контратег спречава велика померања солитера.

     Како јавна потрошња може да буде извор раста друштвеног производа већ је виђено - кроз решавање Светске економске кризе 1929-1933. године или развој нацистичке Немачке. Неко је морао да направи све те тенкове, авионе и друго наоружање и - што је још важније - неко их је и купио. Ми не морамо да правимо оружје. За почетак, када нам већ нису потребни аквадукти као старим Римљанима, можемо да градимо путеве, мостове и железницу. 

     Уколико погледамо земље „Старе Европе”, видећемо да је учешће јавне потрошње у ГДП-у на нашем нивоу или више. Неко ће рећи да су те земље богатије и да је нормално да оне имају већа социјална давања или јавну потрошњу уопште. Може и то да бидне, што би рекао неки сељак из Шумадије, ал’ не мора да значи. 

     Ало, бре, економија обима учи се још у средњој економској школи. Такође, јавна потрошња може да зависи и од способности владе која управља државом, али то је нешто што лако може да се промени у односу на претходно наведене факторе.

     Што је ГДП по глави становника већи (мислим на реалну вредност ГДП-а, а не на номиналну) и што је већа популација једне државе, то је логичније да учешће јавне потрошње у ГДП-у пада (Норвешка, САД, Ирска, Швајцарска и Јапан због првог фактора, а САД и Јапан и због другог). Држава је организација која мора да има своје функције независно од своје величине и богатства. Мислим на војску, просвету, полицију, здравство, социјалну заштиту, те сам државни апарат. 

     Можемо ли избацити неки оброк војсци или болесницима? Можемо ли рачунати на то да ће судије, лекари, професори и полицајци радити без плате? Можемо ли рачунати на то да је велика част бити судија или лекар, тј. да ће они тешко одрећи те части зарад тамо неког новца? Не можемо! Сходно томе, требало би да престанемо да се бавимо „немогућим мисијама” у правцу смањивања јавне потрошње. Односно, треба да створимо ефикасну државну организацију - што ефикаснију то јефтинију. Она слабо плаћена увек је корумпирана, непрофесионална, спора... Једном речју, прескупа.

     Неопходно је направити бољу контролу трошења средстава, убрзати рад целокупне државне администрације и свих институција (а посебно независног судства), као и побољшати све могуће услове за војску. Требало би да се бавимо структуром јавне потрошње, а не њеном величином. Ту је проблем код јавне потрошње.

     Заједно са НБС, влада мора да доноси мере са којима ће српска привреда правити већи ГДП, а тиме и могућности да се структуралне промене јавне потрошње лакше спроведу. Платни разреди, зашто да не?! 

     Зар је боље да министри буду ту због „морала” и да намештају директоре јавних предузећа који су „неморални” па примају пет и више пута већу плату од оних који их постављају на та места?

     Шта сам оно рекао за монетаристе и логику? Ево још једног постулата економије који је прекршен: сви учесници на тржишту требало би да буду рационални. Па је л’ рационално да радите као министар за 100.000 динара или је рационалније да поднесете оставку, а да претходно себе именујете за директора неког јавног предузећа где ћете добијати приходе (плату и бонусе) од бар 500.000 динара.

     Када је невешто бранио свог партијског колегу Бојана Кришта, потпредседник владе Динкић је приметио: Па такве су плате директора аеродрома у земљама у окружењу. По принципу, ако га не платимо добро, он ће да оде. Па нека оде. Примиће га на „Орлију”, JFK-у, „Хитроу”... ма Франкфурт је за таквог вундеркинда!

     Да се разумемо, припадам групи људи која сматра да директори јавних предузећа треба да имају високе плате и бонусе, али сви директори треба да имају исти старт. Недопустиво је да онај који седи у фирми са природним монополом има 500.000 динара, а да онај који се дави са неким „природним” губиташем има пет пута мање. То се односи и на друге групе државних службеника и целокупну структуру, одозго надоле: премијер мора да има највећу плату, онда министри, па директори јавних предузећа, а за њима судије, професори, лекари итд. И на крају, чистачица у Електропривреди Србије (ЕПС) треба да има исту плату као и теткица у школи у Трговишту.

     Морао сам да поменем ову варошицу зато што ми је то родно место. 

     Ево неких мера које влада и НБС треба да предузму како би обезбедиле минималну стопу раста ГДП-а од 10 одсто и у садашњим условима светске кризе. Видећете како претходно описани проблеми пружају и изворе за своја решења. Одговорићу и оном мом презимењаку из Русије на питање: Шта да се ради? 

     С обзиром на утврђен недостатак новца, тј. низак ниво монетизације, НБС би требало да повећа новчану масу кроз емитовање динара из примарне емисије.

     Како не би дошло до инфлације, креирање новца из примарне емисије морало би да се спроводи поступно и у директној вези са растом друштвеног производа, с тим што би раст новчане масе био доста бржи од раста ГДП-а. 

     Вероватно би било потребно неколико година да се сви монетарни агрегати доведу на ниво који сматрам потребним. На нашу срећу, довођење монетарних агрегата у потпуни склад са ГДП--ом, спољнотрговинским билансом и реалним курсом националне валуте трајаће бар 10 година. Још једном, хвала незналицама из прошлости и садашњости које су нам направиле огроман проблем мањка новчане масе.