Изгледа да су Русија и Кина пожљивије читале Бжежинског него његова Америка

ЕВО КАКО СУ САД УСПЕЛЕ ДА ИЗГУБЕ СВОЈУ НАИЗГЛЕД НЕПОКОЛЕБЉИВУ МОЋ

* Русија, Кина и Иран нису постали јединствен, монолитни блок и то највероватније никада неће. Али, то није ни потребно. Довољно је што су њихови интереси почели да се све више пресецају управо у антиамеричком правцу

* Вашингтон је, уместо да спречи такво зближавање, постепено стварао услове за то. Русија је прво била потцењена, затим иритирана, а затим истовремено игнорисана и кажњавана. Кина је прво деценијама била мажена приступом америчком тржишту. А онда су се САД изненада суочиле не само са главним трговинским партнером, већ и са системским ривалом. Иран је остао мета сталног притиска, што га је само гурнуло да тражи спољну подршку

* Бжежински је упозорио да Кина не треба да буде гурнута у позицију главног центра континенталне антихегемоније. Деценијама су Сједињене Државе ефикасно учествовале у неговању кинеске моћи, доживљавајући је као погодан нуспроизвод глобализације. Али, испоставило се да глобализација Кину није утапала у амерички свет, већ је за Пекинг била алат за акумулацију сопствене моћи. Када је ово постало очигледно, реакција Вашингтона била је оштра и закаснела

* Бжежински је упозорио да се не сме дозволити обнављање руског империјалног субјективитета кроз реинтеграцију постсовјетског простора. А шта су Американци урадили у пракси? Прерано су одлучили да је руско питање затворено, да је земља претрпела неповратан пад и да је о преостало да се само посматра њена постепена деградација. Када је постало јасно да се Русија опоравља, одлучили су да не преговарају поштено, већ да надмудре и обмањују. А Русија је схватила да је сила једини начин да се разговара са таквим „партнерима“

* Књига Бжежинског била је замишљена као водич за одржавање америчког примата. Он је саветовао америчким администрацијама како да одрже хегемонију. Москва и Пекинг, судећи по исходу, код њега су прочитали како да помогну Америци да ту хегемонију изгуби

_____________________________________________________________________

             Аутор: Алексеј ВАГИН

             ВЕОМА чудне ствари се дешавају у НАТО.

             Трамп је поново довео у питање саму логику савезничке дисциплине, претећи да ће казнити земље алијансе због одбијања да следе пример Вашингтона у иранској кризи.

             Велика Британија и Француска су одбиле да учествују у америчкој блокади иранских лука, Турска говори о потреби „ресетовања“ односа алијансе са Трампом и припремама за мање учешће САД, а немачки канцелар Фридрих Мерц јавно је признао да не би желео да се НАТО подели због рата САД са Ираном.

             У међувремену, појавили су се извештаји о руској сателитској и сајбер подршци Техерану и могућој испоруци кинеских система противваздушне одбране Ирану. А у Европи се примећују знаци благе панике у очекивању руске офанзиве на украјинском фронту овог пролећа и лета.

             Питање будућности НАТО и америчке хегемоније отвореније је него икад.

             Како су САД успеле да изгубе своју наизглед непоколебљиву моћ?

             Једна безмало заборављена књига може пружити одговор.

             Током 2000-их, Збигњев Бжежински, бивши саветник за националну безбедност 39. председника САД Џимија Картера и један од водећих идеолога спољне политике САД, био је популаран и фаворит и у књижарама у Русији.

             Патриоте су га читале са фасцинацијом и интересовањем, јер је амерички професор пољског порекла отворено говорио о ономе што су други политичари скривали иза помпезних разговора о демократији и људским правима. Чак и реч „геополитика“, која је постала стални део вокабулара руског естаблишмента и медијског лексикона, дугује велики део своје популарности Бжежинском.

             Бжежински је америчкој владајућој класи понудио прилично једноставну формулу: САД ће остати водећа светска сила само док спречавају појаву силе или коалиције способне да их избаци из Евроазије. Није покушао да се представи као бранилац демократије и других вредности, већ је директно писао о потреби одржавања америчке хегемоније, упозоравајући на обнављање руског потенцијала и потребу обуздавања Кине.

             У том смислу, он је био весник „нове искрености“ коју сада демонстрира тим Доналда Трампа. Међутим, ако се погледају поступци америчких администрација, почевши барем од Џорџа В. Буша, тешко се отети утиску да безмало сва кључна упозорења Бжежинског нису просто игнорисана, већ да су спроведена на потпуно супротан начин.

             И данас, док Американци са искреним чуђењем гледају на ојачану Кину, одлучну Русију, све чвршћу координацију између Москве, Пекинга и Техерана и кризу сопственог система савеза, у искушењу сам да питам: да ли сте уопште прочитали приручник који вам је оставио Бжежеински?

             Ако сведемо Бжежинског на неколико јасних тачака, слика америчког неуспеха постаје јаснија.

             Сједињене Државе, према Бжежинском, требало је да остану интелигентни арбитар у Евроазији, да не постају извор хаоса. САД не треба да директно контролишу све и да намећу своју вољу свуда. Напротив, америчка моћ треба да се користи за одржавање равнотеже снага на огромном евроазијском простору повољне за Вашингтон.

             У пракси се догодило супротно. Под Бушом Млађим, Сједињене Државе су пребрзо замениле стратегију бруталном војном силом у Ираку и Авганистану. Под Обамом, грубу силу је заменила неодлучност, лепо упакована у правилне речи. Међутим, под Трампом није дошло само до колебања већ до демонтаже саме културе америчког лидерства, при чему се и обавезе према савезницима посматрају као преговарачки адут, а не као инструменти за одржавање глобалног положаја.

             Бжежински је претпоставио да главна опасност за Америку није један, моћан противник, већ могућност широке антиамеричке коалиције главних евроазијских сила. Штавише, Бжежински никако није сматрао такву коалицију природном или предодређеном. Савез те врсте могао би се формирати не из велике љубави или цивилизацијског јединства, већ као рационалан одговор на америчку кратковидост.

             Управо се то и догодило. Русија, Кина и Иран нису постали јединствен, монолитни блок и то највероватније никада неће. Али, то није ни потребно. Довољно је што су њихови интереси почели да се све више пресецају управо у антиамеричком правцу.

             Вашингтон је, уместо да спречи такво зближавање, постепено стварао услове за то. Русија је прво била потцењена, затим иритирана, а затим истовремено игнорисана и кажњавана.

             Кина је прво деценијама била мажена приступом америчком тржишту. А онда су се САД изненада суочиле не само са главним трговинским партнером, већ и са системским ривалом.

             Иран је остао мета сталног притиска, што га је само гурнуло да тражи спољну подршку.

             Бжежински је упозорио да Кина не треба да буде гурнута у позицију главног центра континенталне антихегемоније. Упозорио је да Кина, дугорочно гледано, поседује размере које је могу трансформисати у језгро алтернативне силе Сједињеним Државама. Сходно томе, Кину је потребно пажљиво интегрисати у систем где њен раст не би аутоматски поткопавао америчко лидерство.

             Америчке администрације су радиле управо супротно. Деценијама су Сједињене Државе ефикасно учествовале у неговању кинеске моћи, доживљавајући је као погодан нуспроизвод глобализације. Али, испоставило се да глобализацију Кину није утапала у амерички свет, већ је за Пекинг била алат за акумулацију сопствене моћи. Када је ово постало очигледно, реакција Вашингтона била је оштра и закаснела — након што се Пекинг већ трансформисао у независни центар моћи, са производном базом, технолошким амбицијама и растућим војним потенцијалом.

             Бжежински је упозорио да се не сме дозволити обнављање руског империјалног субјективитета кроз реинтеграцију постсовјетског простора. Веровао је да Русија може или да се трансформише у велику националну државу, генерално неутралну према Западу, или да покуша да поврати контролу над својом изгубљеном периферијом. Задатак САД био је да одрже Русију као неутралног играча и спрече је да се отворено супротстави Западу.

             Шта су Американци урадили у пракси?

             Прерано су одлучили да је руско питање затворено, да је земља претрпела неповратан пад и да је о преостало да се само посматра њена постепена деградација. Када је постало јасно да се Русија опоравља, одлучили су да не преговарају поштено, већ да надмудре и обмањују. А када су сви њихови трикови разоткривени, Русија је одлучила да је сила једини начин да се разговара са таквим „партнерима“.

             Бжежински је Украјину видео као кључни геополитички центар. Ово је можда најпознатија и најчешће цитирана теза у целој књизи. Његова логика је била да Русија без Украјине престаје да буде евроазијска империја.

             Ако су САД заиста желеле да спрече обнављање руског потенцијала, морале су да од Украјине створе нормалну државу, а не друштво заглављено у корупцији и деструктивним националистичким култовима, чија је главна сврха била да стално иритирају Москву.

             Бжежински је тврдио да систем савеза у Европи мора бити ојачан као главни ослонац америчког присуства у Евроазији. Европа је, по његовој логици, била западни крај евроазијске равни на којој је Америка требало да учврсти своје присуство. Атлантски блок је, дакле, био кључни инструмент моћи за САД.

             И овде је Вашингтон радио против сопствених интереса. С једне стране, Американци су учили Европу да је амерички кишобран вечан и да не захтева њихову озбиљну аутономну одговорност. С друге стране, касније су и сами почели да поткопавају осећај поузданости тог кишобрана. Под Трампом, то је резултирало отвореним презиром према савезницима, сталним јавним понижењима и сумњама у вредност НАТО-а као таквог.

             Коначно, Бжежински је објаснио да главна опасност за Сједињене Државе није спољни непријатељ сам по себи, већ губитак сопствене стратешке дисциплине.

             Након распада СССР-а, Сједињене Државе су добиле ретку историјску прилику. Нису имале равног супарника, њихов систем савеза обухватао је кључне регионе, а њихова економска и војна супериорност деловала је неспорно. У таквој ситуацији, од америчке елите се захтевало да не показује храброст или нарцизам, већ да игра дугу, стрпљиву и прорачунату игру. Али, управо се то није догодило.

             Америка се пребрзо навикла на идеју да је њен примат готово природан, да историја аутоматски ради у њену корист.

             Стога, исход заиста делује готово иронично.

             Књига Бжежинског била је замишљена као водич за одржавање америчког примата. Али, чини се да су њене лекције пажљивије апсорбовали амерички противници. Москва је понела идеју да америчка арбитража у Евроазији није вечна и да се може поткопати кроз постсовјетски простор, циљањем слабих тачака западне коалиције и зближавањем са онима које Вашингтон такође сматра проблемом.

             Пекинг је, судећи по резултатима, дошао до другачијег закључка: није потребно прерано изазивати Сједињене Државе, већ акумулирати економску масу, технолошке капацитете и инфраструктурни утицај, и стрпљиво чекати да Американци почну да поткопавају сопствену лидерску структуру.

             То и јесте главни парадокс. Бжежински је писао америчким администрацијама о томе како да одрже хегемонију. Москва и Пекинг, судећи по исходу, код њега су прочитали како да помогну Америци да ту хегемонију изгуби.