Јаковенко: Судбина Ирану подарила улогу старозаветног Давида у двобоју са новим Голијатом
СЈЕДИЊЕНЕ ДРЖАВЕ НА ПУТУ ПОРАЗА ОД ИРАНА, А ИЗРАЕЛ ЈЕ ПОЧЕО ДА ГУБИ АМЕРИКУ
* Вашингтон је пред избором. Почети другу рунду удара на Иран, који то очигледно жели и разуме да исход сукоба мора бити коначан и решен силом, без икакве дипломатије. Или под неким изговором прихватити услове Иранаца и тихо се повући из региона, не плаћајући ништа
* За Техеран је контрола Ормуза невојна нуклеарна бомба. Јасно је у сваком случају да ће Иранци надаље одређивати режим пловидбе Ормуским мореузом и управљање њиме.
* Реч је о избору који ће или потпуно уништити поштовање и поверење у Америку или јој повратити обоје, али под условом да се нормализује као једна од водећих глобалних сила, одустајући амбиције да и даље постоји на рачун остатка света
* У супротном, ништа неће функционисати као што је функционисало последњих деценија, када су америчке елите веровале да им је толико хваљено „лидерство“ божански дар за вечна времена и да је доказивање права на њега непотребно
__________________________________________________________________
Аутор: Александар ЈАКОВЕНКО
РЕЧ „замка“ све више се користи у Америци при опису ситуациј у којој се Доналд Трамп, на подстицај Бењамина Нетањахуа, нашао у вези са Ираном.
Али, било би тачније рећи да је то због блиске повезаности самог процеса формулисања америчких интереса и Израела, где је дошло до политичке радикализације у последњих 10-15 година. Та замка је изгледа кобна за савремену Америку. Вашингтон не може да делује на исти начин као Тел Авив у Гази и Либану јер би у том случају разлика између била неповратно избрисана, притом се не би Израел подигао на ниво Америке, већ би се Америка свела на величину Израела.
То су улози којих амерички естаблишмент и они, укључујући генералитет, који креирају одлуке усмерене према Ирану, не могу не бити свесни. Као што и сам Израел схвата да на том таласу, „губи Америку“.
Нашавши се лицем у лице са Корпусом чувара исламске револуције (што је резултат његове одлуке да уништи политичко руководство Ирана), Вашингтон је приморан да легитимише тај моћни сегмент иранског политичког система јер мора да са њим води посредне преговоре.
Штавише, тај сегмент, који су Американци прогласили терористичком организацијом, очигледно није спреман да пропусти историјску прилику, сада када се указала, да самостално оконча не само американоцентрични поредак на Блиском истоку, већ и целокупну америчку глобалну хегемонију, а налази се и у позицији ескалационе доминације.
Ко би помислио да ће судбина Техерану доделити улогу старозаветног Давида у овом двобоју са новим Голијатом!
Технички, ситуација се развија слично првој половини 1970-их, када је Вашингтон напустио златни стандард и искористио нафтну кризу из 1974. да уведе систем петродолара, где се цена нафте на светским тржиштима одређивала у доларима, стварајући вештачку потражњу за америчком валутом.
Затварањем Ормуског мореуза, који је с правом назван иранском нуклеарном бомбом, Техеран се нашао у позицији да покрене глобалну рецесију са катастрофалним последицама по америчку економију и демонтажу петродолара као таквих.
Кина је већ почела да купује нафту од арапских земаља Залива за јуане, али сада, након уништења њихове енергетске инфраструктуре (што би могло бити потпуно у случају обнове војне конфронтације), недостају им исти ти долари за обнову, па чак и за свакодневни живот.
Зато су УАЕ од америчких Федералних резерви већ затражили своп-линију; у супротном, биће приморани да пређу на јуан, што не би значило ништа мање од стратешког померања ка Пекингу - „Збогом, Америко!“ Ништа лично!
Испоставило се да је све – и буквално и фигуративно - изграђено на песку. Зашто се онда све ставило на коцку?
Вашингтон је пред избором. Почети другу рунду удара на Иран, који то очигледно жели и разуме да исход сукоба мора бити коначан и решен силом, без икакве дипломатије. Или под неким изговором прихватити услове Иранаца и тихо се повући из региона, не плаћајући ништа и враћајући се бирачком телу МАГА, док за републиканце још није све изгубљено за новембарске конгресне избора.
Јасно је у сваком случају да ће Иранци надаље одређивати режим пловидбе Ормуским мореузом и управљање њиме.
Реч је о избору који ће или потпуно уништити поштовање и поверење у Америку или јој повратити обоје, али под условом да се нормализује као једна од водећих глобалних сила, а то је статус који ће САД морати да стално доказују успесима у сопственом развоју, укључујући технолошки напредак, и одустајање од постоји на рачун остатка света.
У супротном, ништа неће функционисати као што је функционисало последњих деценија, када су америчке елите веровале да им је толико хваљено „лидерство“ божански дар за вечна времена и да је доказивање права на њега непотребно.
Пре двадесет година, Бжежински је написао да америчка спољна политика, да би одржала свој статус у глобалним пословима, мора бити вођена нечим већим од уско дефинисаних националних интереса и да ту визију будућег света морају делити и друге земље.
Само Американци могу да одговоре на изазов тренутног сукоба са Ираном. Сви остали, укључујући њихове савезнике, већ су заузели дистанцирани став. И та дистанца, која је нека врста оног што Италијани зову farniente, већ је ефикасно уништила НАТО, а не војна или нека друга сила. Утолико је слична иранској мирољубивој нуклеарној бомби.
Подсетимо се: управо је дистанцирање земаља Глобалног Југа и Истока од западне политике осудила на неуспех санкциони притисак на Русију у вези са украјинским сукобом.
Проблем је и оно што се може назвати цивилизацијским ратом уништења (доживели смо га 1941-1945, када су немачки нацисти деловали у име „цивилизоване Европе“), а ван међународног правног оквира, укључујући и хуманитарно право. На то се своди манифест компаније Палантир од 22 тачке, која, посебно, предлаже да се заборави на морал политичких одлука и да се немилосрдно делује против непријатеља које представљају друге цивилизације, на основу претпоставке да су неке културе успешне, а друге „злонамерне“. Иран и Русија су означени као такви непријатељи.
Ова апотеоза милитаризма са акцентом на вештачкој интелигенцији („Нека она ратује!“) врхунац је дехуманизације рата, а то је пут којим су Американци кренули већ са својим „ратом против терора“, ослањајући се на дронове, и тоталитаризам који за циљ проглашава стварања нове, високотехнолошке корпоративне државе („Технолошка република“ Алекса Карпа), предвођене BigTech-ом, чији жреци све знају боље од других.
Иду на ово као да свет већ није имао довољно искуства са корпоративном државом у облику европског фашизма/нацизма!
А по чему су се разликовале колонијалне империје којима је управљао приватни бизнис? Јер, британска Источноиндијска компанија довела је Индију на ивицу Сепојске побуне 1857. године, након чега је Лондон преузео контролу над колонијом.
Одатле није далеко ни од употребе нуклеарног оружја (добро је што Трамп то пориче, тврдећи да је „већ победио“), будући да, према оснивачу Палантира, Питеру Тилу, Антихрист већ хода међу нама.
Религиозна есхатологија ће отписати чак и ово.
У својој „Апокалипси нашег времена“, Василиј Розанов је горко писао о хришћанству и историјској судбини Русије, али је признао да се у катастрофи европског рата „све урушава у празнину душе, лишене свог древног садржаја“, што је било хришћанство.
Ни он нити било ко други у хришћанском свету (нацисти су се окренули окултизму) никада није сањао да управља произвољно проглашеном апокалипсом, односно да преузме улогу Бога (отуда сукоб са Ватиканом).
Поента је такође у томе што је Америка историјски гледано - како је војни историчар Мајкл Влахос написао у свом есеју „Америка је религија“ (у часопису The American Conservative) - била нешто више од модерне националне државе и у свом месијанизму блиска источним цивилизацијама, позвана да попуни Розановљеву „празнину душе“.
Модерност одузима, а не даје.
Осуђивање туђег „примитивизма“ ствара услове за његову дехуманизацију (попут израелске тезе о наводном „нуклеарном холокаусту“). Сходно томе, поричући право Ирана на оно што је Америка некада била (али изгубила током шест деценија неуспешних ратова), Вашингтон показује да је фундаментално неспособан да развије стратегију која би обезбедила победу над Ираном.
Тренутни „искупљујући наратив“ елита своди се на слоган „мир помоћу силе“, а усмерен је на јачање легитимитета саме америчке моћи, која је кренула путем „присиле и кажњавања“ и унутра и изван САД. Ово, сматра Влахос, представља „међусобно деструктивну динамику“.
Питање је да ли су сами Американци спремни за трансформацију свог друштва и државе коју предлажу технолошки милијардери. Време ће показати.
Али, ако Америка крене тим путем, одлучно ће се супротставити остатку света и постати глобални изгнаник. Нико неће незаинтересовано посматрати тај трансхуманистички заокрет у самодеструктивној политици америчких елита.
Нажалост, Трампова изјава да намерава да „уништи иранску цивилизацију“ сазвучна је тим рецептима.
Треба се надати да та реторика произлази само из фрустрације због „непоштеног и непримереног“ понашања Техерана који поткопава првобитна и неоснована очекивања Вашингтона и Тел Авива.
Све у свему, амерички избор остаје исти као онај који су формулисали независни политиколози још за време Барака Обаме: или се по сваку цену држати свог затвореног система (то јест, све илузорније контроле над светом), или научити како се живи у отвореном систему, такмичећи се ривалски са свим осталим земљама. И, чини се да ће Иран помоћи америчким елитама да направе прави избор - у духу времена и у складу са стварним америчким могућностима, које су по први пут у модерној историји тако јасно видљиве на Блиском истоку и шире.
