Велика лавра св. Атанасија

Мајка светогорског општежића

(Игуман: архимандрит Продромос*)

Пише: Милослав Рајковић

о Година 964, када је ктитор Лавре Никифор Фока дошао на престо, била је прекретница за сам манастир и читав Атон   

о  Оснивањем Лавре Атанасије је променио смер светогорског монаштва. „Атанасијева творевина“ је од почетка била устројена као општежитељна заједница

о У манастирској архиви чувају се златопечатне повеље, царски укази и слични документи и српских владара - цара Душана, кнеза Лазара

        ВЕЛИКА лавра св. Атанасија - Μεγίστη Λαύρα,
посвећена св. Атанасију Атонском, слави се 5/18. јула -
налази се на југу Свете Горе, у крају некад званом Мелана, недалеко од морске обале. Основао је преподобни Атанасије Атонски, родом из Трапезунта (данас Трабзон у Турској), најзнаменитији калуђер у историји Свете Горе, уз подршку свог пријатеља, византијског војсковође, а потом цара, Никифора Фоке, чији је био духовник.

        Атанасије је темеље манастиру положио после протеривања Сарацена са Крита (961), вероватно 962. године. Главна црква је подигнута 963. Хиљадугодишњица овог догађаја прослављена је 1963, у тренутку велике кризе кроз коју је пролазила Монашка заједница Свете Горе. У овом празнику су учествовали сви православни народи, а присуствовао му је и српски патријарх Герман. Те године Свештеним сабором је председавао хиландарски старац Никанор, потоњи проигуман и старешина Хиландара.

        Велика лавра је мајка светогорског општежића, а њен типик, израђен по узору на типик (устав) који је Теодор Студит написао за манастир Студион у Цариграду, постаће узор киновијама чије ће оснивање убрзо уследити. Година 964, када је ктитор Лавре Никифор Фока дошао на престо, била је прекретница за сам манастир и читав Атон. Те године је Никифор издао манастиру три хрисовуље које су му обезбедиле привилегије, благостање и независан положај.

       СА СЕДАМ ХИЉАДА ЗЛАТНИКА

       Лавра је прешла у категорију царских манастира („први атонски манастир таквог назива“). Благодарећи Атанасију годишња помоћ Атону повећана је са три на седам хиљада златника и изграђена „већа и лепша“ протатска црква у Кареји.

       Велике лавре не би било да се Атанасије и Никифор Фока нису измирили. Наиме, када је Никифор постао цар, Атанасије је био напустио градњу манастира. „Овај поштовани манастир је трофеј византијске победе“ и представља „камену молитву благодарности Богу за победу војске Никифора Фоке“ над арапским гусарима на Криту (Теохаридис, Ангелопулос).

       Велика лавра је удаљена од Кареје шест до седам сати хода, а од најближег манастира Каракала четири, мада се данас теренским комбијем из светогорске престонице стиже отприлике за сат и по. Стара пешачка стаза је од Каракала углавном непроходна, па се мора ићи дужим и неудобнијим друмским путем. До манастира се из Јерисоса када је море мирно стиже бродом или бродским таксијем (зими је бродски саобраћај нередован).

       Оснивањем Лавре Атанасије је променио смер светогорског монаштва. „Атанасијева творевина“ је од почетка била устројена као општежитељна заједница, а манастирски комплекс се састојао од низа повезаних келија – што и јесте право значење речи „лавра“. Она је била највећа у односу на друге мање или Средишњу лавру у Кареји.

 

       ПРВО ПОСВЕЋЕНА БОГОЈАВЉЕЊУ

       Главна манастирска црква, католикон, у основи има развијени грчки крст, са четири стуба, који носе кубе највећег пречника на Светој Гори - 6,25 метара. Првобитно је била посвећена Богојављењу, а потом спомену на св. Атанасија који се слави 5/18. јула. Лаврин католикон је постао узор каснијим светогорским црквама. Атанасије је такође написао и манастирски типик, који је коначан облик добио у његовом Завештању.

       Овај најпознатији Светогорац је страдао 1004. године, приликом проширења главне цркве, када се на њега и неколико монаха зидара обрушило незавршено кубе. Његове мошти су похрањене у мермерни гроб у параклису Четрдесет мученика, с леве стране унутрашње припрате католикона, изнад којег стално гори седам кандила.

       У параклису су и две драгоцене иконе: Христа и Богородице Надзорнице. Параклис са десне стране је посвећен Св. Николи, има дрвени иконостас и украшен је руком сликара Франгоса Кателаноса.

       Фреске у главној цркви датирају из 1535. године, дело су Теофана Критског, а финансирао их је митрополит Неофит из Верије. Постале су узором за украшавање главних цркава у свим атонским манастирима. Нарочито се истичу призори Распећа (са елгрековски издуженом фигуром Христа), Успење Богородице и Подизање крста. Мермерни иконостас је из 1887. године али су иконе на њему старе, пре свега, две са мотивима Дванаест празника, Крштење Христово и Успење, које су стајале на првобитном иконостасу.

 

       ДАР ЦАРА ВАСИЛИЈА

       Међу посебне манастирске драгоцености убрајају се три честице Часног крста, десна рука Јована Златоустог и лобање св. Јевстатија и светог Михаила из Синаде, дар цара Василија II и његовог брата Константина VIII.

       Сем параклиса (малих цркава) у унутрашњој припрати, Лавра има још 16 параклиса у зградама конака и три у пространој порти. Први је посвећен оснивачу Атанасију - чува гвоздено жезло којим је потоњи светитељ ударио у стену и отворио извор воде (Агиазма св. Атанасија на путу према Каракалу) и гвоздени крст тежак четири килограма који је он носио око врата на богослужењима, а који се данас ставља новим монасима приликом пострига.

       Атонско предање да је Атанасије носио ланце је каснијег датума. Његов биограф, напротив, помиње да је он проповедао „предност духовног уздизања у односу на телесно злопаћење“.
Други параклис је посвећен Богородици Кукузелиси, чија се икона чува у овој црквици. Име је добила по чувеном појцу и хоровођи на царском двору Јовану Кукузелу, који је побегао из Цариграда и нашао уточиште у Лаври. Трећа црквица, на југоисточном крају порте, посвећена је светом Михаилу из Синаде.

       Између главне цркве и трпезарије смештена је фијала, највећа и најстарија на Светој Гори, изграђена 1060. године. Њена купола ослоњена на осам стубова, претхришћанског порекла, осликана је 1635. Трпезарија се налази наспрам улаза у главну цркву, има камене потковичасте столове, а посетиоца посебно импресионира живопис, распоређен у три водоравна појаса.

       ПОРТРЕТИ СОЛОНА, ПИТАГОРЕ И ПЛАТОНА

       Издвајају се представе Тајне вечере у апсиди, 24 строфе Акатиста (химне Богородици), Првог васељенског сабора, Лозе Јесејеве и портрети грчких мудраца и писаца: Филона, Клеанта, Солона, Питагоре, Сократа, Галена, Платона и Плутарха, као и оне у којој подвижник Сисоје, пред гробом Александра Великог, размишља о пролазности земаљске славе.

       Лаврина ризница и библиотека, такође, обилују драгоценим предметима (далматика и круна Никифора Фоке, Јеванђеље украшено драгуљима са Никифоровом својеручном посветом Атанасију, око 2550 рукописних кодекса, близу 500 на пергаменту и 50 свитака). Најстарији, препис Новог завета, је из VI века, писан мајускулом, али је знатно растурен, 33 листа су у разним библиотекама (Кијев, Петроград, Москва, Париз, Торино); рукопис Омега 75 из XII садржи Диоскоридову „Ботанику“, с мноштвом слика биљака, дрвећа и животиња, Бета 100 из XIII века тумачења књиге о Јову, Бета 26 новозаветни текст са микроскописким минијатурама.

        У манастирској архиви чувају се златопечатне повеље, царски укази и слични документи, између осталих и српских владара (цара Душана, кнеза Лазара). У Лаври су гробови цариградских патријараха Антима II, Дионисија III Вардалиса и Jеремије III, који су прогнани овде нашли утичиште и скончали.

        Лавра је од почетка имала статус царског манастира и уживала владарске привилегије. Пролазила је кроз периоде процвата и великих криза, али је одувек држала прво место у светогорској хијерархији. Када јој се прилази из даљине, нарочито из атонске пустиње, она изгледа као мали град, опасан бедемима и одбрамбеним кулама.

         КЕЛИЈЕ СА 300 МОНАХА

        Од петнаест кула, најстарија је и најзначајнија Цимискијева, на југозападном углу бедема недалеко од улаза.

        Скитови и келије – Велика лавра поседује највећи број скитова и келија, у којима живи три стотине монаха. Поред три скита - Часног Претече, Кавсокаливије(Свете Тројице) и Свете Ане - ту су монашка станишта Милопотам (које је основао сам Атанасије), Морфино, Провата, Керасија, Свети Василије, Катунакија (где је славна Данилејска келија), Мала Света Ана, Келија св. Нила, Каруља -„симбол светогорске пустиње“, место названо по чекрцима (грч. „карули“) које су некада постављали становници келија најближих мору и ужадима спуштали корпе до лађа које су туда пролазиле да би им морнари дали нешто од хране...

       Лаврини скитови и келије расути су по читавом јужном подручју Атона, од Милопотама (на филотејском земљишту) и Провате на источној до Свете Ане на западној страни. Милопотам се налази на живописном рту, окружен виноградима а вино из ове келије може се купити у радњама Кареје, луке Дафни и Урануполиса.

        Прича се да је у овом некадашњем скиту калуђерима једино било дупуштено да једу голубије месо и пију кравље млеко. Турци су га разорили 1520. Ова келија је пружила уточиште прогнаним патријарсима Григорију V и Јоакиму III. У Провати вреди доћи у келију Светог Андреје, поред које води пречица за Лаку скит, и Светог Ђорђа, чији је параклис украшен фрескама.

         Сат хода од Велике лавре је Румунски скит или скит Јована Претече (Продромос). Од некада мале келије зване Јаникопуло Румуни су 1852. године изградили пространи четвороугаони комплекс с веома складним конацима, који је пет година доцније проглашен скитом.

         ШПИЉА СВ. АТАНАСИЈА

         Црква је освештана 1866. и посвећена Јовану Крститељу. Осликана је модерним фрескама, њени првобитно словенски натписи ћирилицом недавно су замењени латиничним. Ктитор главне цркве је молдавски кнез Александар Гика. У једном истоименом параклису с њене јужне стране, поред излаза у башту, као необичну знаменитост поклоницима ће показати иконостас на коме је Христос представљен са митром на глави и ликом црнокосог младића. С леве стране двери су Богородица и Три јерарха.

         Ако се одатле настави према морској обали, стиже се за петнаестак минута до рта Акратос. На стрмини високо изнад површине мора налази се Шпиља св. Атанасија. До ње се силази преко 221 степеника. Поред шпиље је уређена црквица и плато са чесмом а изграђене су и три, четири нове келије за монахе. У непосредној близини, на самом рту, налазе се келије Св. Скепи и Св. Мине. Прва је веома пријатан монашки кутак, налик „природној кући“ нашег архитекте и унивезитетског професра Божидара Петровића, какве се могу видети дуж читаве Ибарске магистрале.

        До скита Кавсокаливија потребно је од Лавре два до три сата хода, стазом поред пећине св. Петра Атонског и келије св. Нила, са малом црквом Светог Николе.

        Садашња келија посвећена овом атонском мироточцу је на благом превоју, неколико стотина метара изнад Ниловог „орловог гнезда“ до којег се сада силази степеницама. У овом крају, званом Пердика, ближе мору је и усамљено станиште светогорског митрополита, скривено у раскошном зеленилу медитеранске вегетације.

        КЕЛИЈА ЈОВАНА БОГОСЛОВА

         Скит Кавсокаливија је добио име по гласовитом исихасти Максиму Кавсокаливиту. О њему се прича да је селећи се с места на место спаљивао колибе од грања у којима је живео (Кавсокаливија значи Спаљене колибе). Скит је настао у првој половини ХVIII века када је отац Акакије обезбедио обилато снабдевање водом. Главна црква, посвећена Светој Тројици, саграђена је 1754, а патријарх Јоаким III је 1887. подигао звоник, основао познату иконографску келију Јосафеја (матична кућа истоимене иконографске радионице у Кареји).

       Позната је и келија Јована Богослова. У библиотеци главне цркве похрањено је око 220 рукописних књига.

        У Кавсокаливију се бродом из Дафни стиже се за око сат и по.
Из овог скита пут води стрмом стазом узбрдо до насеобине Керасија, на једном пропланку, испод самог пута Велика лавра – Света Ана, од кога се одваја стаза за врх Атос. Има неколико келија а најпознатије су - Ваведење, Јована Богослова, Светог Георгија, у којој је скончао отац Пахомије, једини Србин међу атонским подвижницима деветнаестог века. Потребно је око сат напорног пешачења, а нешто више времена из арсане Клефтико, првој бродској станици иза Каруље.

        Из келије Ваведења, која има конак за госте, раније се најчешће кретало на сам врх. Данас је на висини од 1500 метара, на месту званом Панагија, по истоименој капели, саграђено коначиште, па они који желе да доживе излазак сунца на највишем врху Свете Горе могу ту преноћити и у цик зоре наставити пењање.

       ДОЖИВЕЛА СУДБИНУ ЊЕГОШЕВЕ КАПЕЛЕ

        Успон од арсане „атонске пустиње“ до Панагије може се савладати за три до четири сата. Поклоници који су раније походили ово место сећају се усамљене капеле Преображења Господњег на самом врху са којег пуца поглед на читаву Халкидику, Орфански залив и острва Тасос и Самотраку.

       Недавно је доживела судбину Његошеве капеле на Ловћену, с том разликом што није порушена али је уклопљена у монументалну камену грађевину, с конацима и пространом одајом за прихват гостију, која се управо гради. Она више подсећа на античко него на хришћанско светилиште. Материјал за градњу извлачи се на сепетима које носе мазге чак из пристаништа Свете Ане. То изношење песка, цемента, дасака траје сатима. На челу каравана је обично неки млади аргат Албанац.

        Са западне стране Керасије диже се масив Кармела, на чијем је врху црквица посвећена пророку Илији. Одатле почиње права атонска пустиња, која се протеже све до Новог скита. У том кршевитом и суровом пределу, са жарким летима и благим зимама, има мноштво келија у којима живе стотине монаха. Некада су кажу те стотине биле хиљаде.

       Од Керасије до Катунакије на југозападној страни, испод обронака Кармела, потребно је сат хода, уском стазом, која је понегде права вододерина, колико и до скита Свете Ане, али много удобнијом, која се при крају улива у новоизграђено степениште.

        Од Велике лавре до Свете Ане потребно је око пет сати хода, преко извора званог Криа нера (Хладне воде), где свакако треба мало предахнути.

       И ПРЕПИС СРБЉАКА 1643...

       Света Ана је најстарији, највећи и најпознатији светогроски скит. Први пут се помиње у једном српском документу, пре свих данашњих скитова. Некада је припадао Светом Павлу. Када је овај манастир био српски и већина монаха у скиту су били Срби. У XVII веку српски калуђери у Светој Ани преписали су велики број књига.

       Јерођакон Пахомије преписао је у овом скиту за манастир Милешеву, 1648, један минеј за сењптембар. Јеромонах Антоније и инок Михаило преписали су и по више рукописа. Антонијеви преписи Србљака 1643, беседа Јована Златоустог 1652, Јерусалимског типика 1656. и октоиха 1657. данас су део хиландарске рукописне збирке.

       Међу овдашњим стаништима истичу се Томеји, Карцонеји, Фолиоти...

         Главна црква (киријакон) посвећена је светој Ани, мајци Богородичиној, чија икона стоји десно у наосу. Њену доградњу је 1666. године финансирао патријарх Дионисије Вардалис. Осликана је фрескама 1752.

        Света Ана поседује изузетно вредне иконе, око стотину рукописних кодекса (три на пергаменту), мошти многих светитеља (нарочито се дичи левим стопалом светитељке чије име носи). Седиште скита је последњих година потпуно реконструисано.

         БЕВЕРЛИ ХИЛС СВЕТЕ ГОРЕ

        Мала Света Ана, насеобина од десетак станишта, где пребивају чувени појци и калуђери „посебног духовног кова“, лежи двадесет минута јужно од Велике Свете Ане. Стаза је уређена, права пешачка. . Ако се посматра од Данилејац личи на „висеће вртове“, отшелници је зову „Беверли хилс Свете Горе“.

         Овде је живео монах Герасим Микрагијанитис, чувени химнограф, писац Службе Богородици Тројеручици Хиландарској на грчком. На његовој надгробној плочи уклесан је стих из Књиге мудрости Сирахове, 39,10: Ке тон епенон авту екзетели еклисиа (И њему похвалу приноси црква). Овај велики песник Христове цркве уснио је у Господу 24. новембра 1991.
Пут нас даље води у славну Данилејску келију, која је названа по свом оснивачу Данилу из Смирне. Најпре је била исихастирија, мала келија за тиховање. Сада у њој обитава десетак монаха. Који су подигли нову цркву посвећену Андрији Јуродивом и у последње две године проширили конаке.

        Лево од улаза у стари параклис на спрату, унутар келије, стоји реплика Тројеручице Хиландарске, рад неког иконописца из Катунакије, а можда и дело данилејске иконографске радионице. Данилејци су изванредни појци и зографи а предводи их старац Григорије, школован монах, атински ђак.
 
        Недалеко од Данилејске келије, ближе пристаништу, расуте су по љутом кршу, где само кактуси рађају, колибе и пећине Каруље. Ретке су овде удобније и пространије куће са капелом, каква је била она почившег оца Стефана, Србина, који се упокојио у Сланцима код Београда, изгорела у пожару. Благи молетвени лик оца Стефана и небеско плаветнило његових богочежњивих очију сачувао је на једном снимку Немац Емануeл Граси, аутор књиге Berg Athos. Eine Pilgerfahrt zum Berg der Asketen.

         Недавно је овде један, очигледно имућан, калуђер Рус изградио троспратно бетонско здање, које својом величином одудара од свих грађевина које око може видети у њеној околини.

        На Каруљи обитава и неколико српских пустињака: бивши сабрат Хиландара, отац Симеон, је већ староседелац, схимонах Серафим је такође Хиландар заменио за пустињу, искушеник Александар.

*Сви светогроски манастири су данас опште житељни а њихови игумани имају архимандритско достојанство
 

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари