Путин ће Русији обезбедити прву мирну '14-ту годину после шест векова

ЗА РУСИЈУ ЈЕ 2013. БИЛА НАЈУСПЕШНИЈА ГОДИНА НА МЕЂУНАРОДНОЈ АРЕНИ ЗА ПРОТЕКЛИХ ЧЕТВРТ ВЕКА (КРАЈ)

  • То што је Русија Сноудену дала азил, којег није смела да прими ни једна друга земља, очигледан је доказ улоге коју играмо у свету. Како по свом пропагандистичком ефекту, тако и по утиску који је произвела на светску елиту, Путинова давање азила Американцу, по свој прилици, може се по последицама упоредити само са раскринкавањима бившег сарадника NSA
  • САД су 2013. изгубиле не само у Сирији, Египту и Украјини – оне су искомпликовале своје односе са Саудијском Арабијом и Турском. Чак и окупирани Авганистан одуговлачи са потписивањем споразума о америчкој бази на својој територији после 2014. године
  • Током 2013. је у Москву два пута долазио саудијски принц Бандар – човек који значајно одређује спољну политику своје земље. Бандар и Путин не разговарају о наоружању, већ о геополитици, као што је и обичај на Истоку - у готово философском маниру
  • Резултати управо таквих расправа о светском поретку веома често превазилазе све такозване практичне договоре. После тога разговоре о томе више није потребно водити са Бушевима или Клинтонима, већ са Путином. То разуме све већи број светских лидера

         ШТА је Путину пошло за руком да учини током 2013. године?

         Учврстио се и напредовао у неколико праваца. Томе, наравно, није погодовало само слабљење САД до којег је дошло и због објективно нагомиланих проблема у америчкој политици. Истина је, сами су себе сатерали у ћошак и нанели штету својој снази, али су много значајнија била умешна дејства Русије.

         Конфронтација са САД, која се заоштрила крајем 2012. године због доношења „закона Магнитског” и нашег одговора у виду  „закона Диме Јаковљева”, настављена је и у 2013. години. Стекао се утисак да ће притисак на Русију и Путина лично само нарастати и да ћемо тешко одржати своју линију. Али, шта смо добили на крају године?

Путин и Ал-Асад

         То што је Русија Сноудену дала азил, којег није смела да прими ни једна друга земља, очигледан је доказ улоге коју играмо у свету.

         Како по свом пропагандистичком ефекту, тако и по утиску који је произвела на светску елиту, Путинова давање азила Американцу, по свој прилици, може се по последицама упоредити само са раскринкавањима бившег сарадника NSA.

         Главна прошлогодишња сензација била је ипак непоколебљива позиција поводом Сирије која се огледала како у разноврсној помоћи Дамаску, тако и упућивању морнарице у Медитеран. А још је значајнија дипломатска операција Русије која је довела до тога да САД одустану од унапред испланираног напада.

         То није била просто сензација. Свет је заиста био на ивици великог регионалног рата са несагледивим последицама.

         Нема смисла вагати шта је, у спречавању агресије, имало већи значај: лична неспремност добитника Нобелове награде да ратује, разумевање дела англосаксонске елите размера ужаса у који би могао да буде увучен читав свет или мајсторство Путина... Независно од свега, јасно је да је та победа недвосмислено учврстила позиције Русије у свету и у региону (одакле смо отишли`90-тих и почели да се враћамо након никаквог односа поводом Либије), као и лични ауторитет Путина као најутицајнијег политичара у свету.

         Смањивање напетости око Сирији омогућило је да се умање тензије и поводом Ирана. И ту су Американци омекшали став захваљујући и политици Русије која није дозволила Западу да Персијанцима диктира своју вољу.

         Јасно је да су током 2014. могуће нове провокације и око Сирије (где још увек траје рат) и око Ирана, али се динамика догађаја из прошле године то чини све мање вероватном.

Путин и Виктор Јанукович

         Новембарска победа на украјинском фронту, након свега, није била толико убедљива, али је за апсолутну већину „аналитичара” била неочекивана.

         Та победа јесте, интервална – али је веома важна.

         У децембру је Путин у свом обраћању парламенту предложио нову формулу геополитичког места Русије – не суперсила-хегемон, већ лидер-заштитник:

         „Ми не претендујемо на звање неке суперсиле која се доживљава као претендент на светску или регионалну хегемонију, ми не насрћемо ни на чије интересе, никоме не намећемо своје покровитељство и никога не покушавамо да учимо како да живи. Али, трудићемо се да будемо лидер, да бранимо међународно право, боримо се за поштовање националног суверенитета, самосталности и самобитности народа”.

         А шта је са САД?

         Оне су 2013. изгубиле не само у Сирији, Египту и Украјини – оне су искомпликовале своје односе са Саудијском Арабијом и Турском. Чак и окупирани Авганистан одуговлачи са потписивањем споразума о америчкој бази на својој територији после 2014. године.

         Сноуденова раскринкавања изазвала су нове проблеме и у ионако тешким односима Вашингтона са Латинском Америком, европско друштво и политичари револтирани су глобалношћу шпијунаже NSA. Чак је и Израел изјавио да пријатељство није вечно.

         САД реално губе Блиски Исток – оне су формално и саме изјавиле да је за њих приоритетан постаје Пацифички регион, али пораст проблема у арапском свету за САД поприма веома озбиљне димензије.

         Американци у региону и даље имају огромну армијску групацију и највеће базе, али њих раније нису волели на улицама, а сада се то осећање пренело и у дворце. Елите се окрећу од Вашингтона. Пропали напад на Сирију само је окидач за незадовољство политиком САД које постаје отворено.

         Америчка подршка „арапском пролећу” и „Муслиманској браћи” одавно је изазвала протест код владајућих елита: у јулу се у Египту догодио преврат у којем је Американцима прихватљиви председник Морси збачен са власти.

         САД су у почетку осуђивале војску због преузимања власти, али су биле принуђене да одступе. А након пропасти сиријског похода - арапски принчеви су планули – Саудијци су одбили место у СБ ОУН и тиме показали незадовољство што су их Американци оставили на цедилу у Сирији, наследни принц Катара директно је Русију навео као пример земље не оставља своје пријатеље.

         Истина, и Русија је `90-тих напуштала своје пријатеље које јој сада покушавају да трајно преотм. Тако је требало да буде са Јерменијом, Грузијом, Молдавијом и Украјином које су се спремале да потпишу споразум о асоцијацији са ЕУ. Али, због политике Кремља  - Јерменија и Украјина су већ направиле избор у корист Царинске уније (иако то Кијев формално још није објавио).

Бандар Бин Султан и Путин

         Евроазијске интеграције остају главни циљ руске спољне политике у 2014. години. Међутим, превлачење Украјине још увек није завршено, рошкање поводом Кијева са Немачком (као основом ЕУ) може бити дуго и тешко.

         Узгред, 2014. ће са Русијом заједнички језик покушати да пронађе доследнији и кварнији противник – Лондон.

         Након што су крајем 2012. године Роснефт и Бритиш Петролеум потписале споразум о алијанси, у марту 2013. године први пут су министри одбране и иностраних послова Русије посетили Енглеску. Одмах након тога уследила је веома чудна смрт Березовског која је веома личила на жељу Енглеза да се ослободе непотребног агента.

         Шојгу и Лавров су прошле године посетили и Египат чије су власти биле спремне да купе не само наше оружје, већ и да се присете савезничких времена. Из Саудијске Арабије, чијим новцем Каиро може куповати нашу технику, прошле године је два пута долазио принц Бандар – човек који значајно одређује спољну политику своје земље.

         Бандар и Путин не разговарају о наоружању. Они расправљају о геополитици, као што је и обичај на Истоку у готово философском маниру.

         Узгред, резултати управо таквих расправа веома често превазилазе све такозване практичне договоре. Најважније је – договорити се о филозофији новог светског поретка. После тога разговоре о томе више није потребно водити са Бушевима или Клинтонима, већ са Путином.

         То разуме све већи број светских лидера. Да бисмо се осећали сигурно на светској арени – што Русији није потребно ради гордости, већ ради обнове искомаданог руског света – треба искључити нереде у својој позадини.

         Након што су пропали отворени напади на Путина, које су водили НАТО и унутрашња космополитска опозиција током 2011. и 2012. године, Кремљ је прешао на политику национализације елите.

         Овај процес иде споро, али упорно. Државним функционерима је већ забрањено да имају рачуне у иностранству, а олигарсима је понуђено да се из офшор зона врате у Отаџбину (уколико је тако доживљавају).

         Истина, то је само почетак и тек половина проблема које треба решити. Путин ће успети да за неколико година обновити владајућу класу – наравно, ако буде мира на небу и над нашим главама.  

         После свега, шта је најважније у 2014. години?

         Најважније је да ПУТИН преломи традицију по којој смо последњи пут мирну `14-ту годину имали пре шест векова.

         Превео: Горан Шимпрага

 

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари