ГЕНЕРАЛ КОВАЧЕВИЋ: Сва опсада Сарајева сводила се на одбрану од напада из града

НА КАРАЏИЋЕВУ КЛУПУ ЗА СВЕДОКЕ СЕО БИВШИ ОФИЦИР ЈНА, САДА ПРИПАДНИК ОРУЖАНИХ СНАГА БИХ

Благоје Ковачевић

  • Циљеви Сарајевско-романијског корпуса (СРК) били су јасни: да се не дозволи муслиманским снагама да се пробију из Сарајева и буду коришћене на другим бојиштима, да се заштити српско становништво у подручју града Сарајева и околине и да се спаси што је могуће више људи који су остали у граду под муслиманском контролом
  • На свим положајима на којима је био генерал Благоје Ковачевић - нису извођена офанзивна, него искљчиво дефанзивна дејства. Ти положаји су успостављени на почетку рата и нису мењани све до краја
  • Достава струје и воде Сарајеву никада није прекинута од стране српских снага, међутим муслимани су сами прекидали снабдевање, како би то приписали Србима  

Пише: Марија М. Зарић

         ЗБОГ мањка времена које му је додељено за одбрану, Радован Караџић пред хашким Трибуналом изводи сведоке као на покретној траци. Тек је трећи дан другог полувремена овог процеса, а судницом су већ продефиловала четири сведока, позвана да говоре поводом тачака оптужнице које се односе на `опсаду Сарајева`.

         Јуче и данас (17. и 18. окотбар 2012.) на клупу за сведоке изведен је бивши официр ЈНА, генерал Благоје Ковачевић, тренутно припадник Оружаних снага БиХ, који је током рата био командант  Трећег пешадијског батаљона Прве сарајевске моторизоване бригаде ВРС. Ковачевић је сведочио о околностима почетних сукоба у Сарајеву и евакуацији касарне ЈНА „Маршал Тито”, где је био постављен на место командира вода и инструктора за нека од оружја која су тамо била на располагању.

         Према пракси Трибунала, пре унакрсног испитивања сведока, оптужени први председник Републике Српске прочитао је већу сажетак Ковачевићевог исказа, којим се оспоравају наводи оптужнице да је ВРС током рата у БиХ неселективним гранатирањем и снајперском ватром терорисала становништво Сарајева. Односно, потврдио је тезу одбране да је ВРС само бранила своје положаје и спречавала пробој Армије БиХ из града, због чега је српска војска отварала ватру искључиво онда када су животи војника и цивила били угрожени.

         - Наређење команде било је да на свим нивоима треба постићи максималну штедњу муниције – започео је читање Ковачевићевог исказа Караџић: - Све муслиманске јединице у Сарајеву су имале исто наоружање као и ВРС, јер је то било наоружање ТО и ЈНА. Међутим, муслимани су добијали наоружање и незаконитим каналима. Они су били војно организовани и наоружани пре избијања сукоба у Босни. Патриостка лига у Сарајеву је формирана још током јесени 1991.

         Према сведочењу генерала, наређење Врховне команде било је да се одлучно бране све постигнуте линије, пошто, како каже, није било интереса, ни потребе, да се заузимају простори који нису дефинисани као српски. Циљеви Сарајевско-романијског корпуса (СРК) били су јасни: да се не дозволи муслиманским снагама да се пробију из Сарајева и буду коришћене на другим бојиштима; да се заштити српско становништво у подручју града Сарајева и околине; и да се спаси што је могуће више људи који су остали у граду под муслиманском контролом.

         - На свим положајима на којима је био Благоје Ковачевић - нису извођена офанзивна, него искљчиво дефанзивна дејства. Ти положаји су успостављени на почетку рата и нису мењани све до краја. Линије раздвајања су се приближавале јер се муслиманска војска приближавала српским линијама, тако што су копали траншеје према српским положајима и приближавали своје линије уз помоћ Унпрофора. Неколико војних објеката ЈНА остали су у рукама муслиманских снага, као што су касарне „Јајце”, „Бистрик”, Војна болница и центар за обуку „Маршал Тито”. Током рата, муслимани никада нису скривали своју намеру да изазову инциденте што је требало да буде довољан разлог за распоређивање Унпрофора и НАТО на њихову страну. Намерно су отварали ватру у време примирја како би изазвали реакцију српских снага, и како би се српске снаге касније могле окривити за изазивање инцидената – наводио је Караџић.

         Десета бригада Првог корпуса БиХ, која није била редовна јединица и у којој су били најситакнутији злочиначки елементи, била је позната и по томе што је јавно обећавала да ће заузети Требевић и Грбавицу, и “очистити град од неверника”. На месту егзекуције у Казанима који се налазе у зони одговорности те бригаде, према речима Ковачевића, ликвидиран је велики број Срба из града. Срби из Сарајева хапшени су, и за њих је тражена финансијска компензација.

         - Сценарио са масовним жртвама се користио често, јер су такви случајеви изазивали јавну рекацију, као на пример догађај везан за пијацу Маркале. Сведок нема никакве информације о томе ко је изазвао те инциденте, али се саботажа не може искључити. Благоје Ковачевић сматра да су догађаји на Маркалама подразумевали коришћење експлозива, а не граната. – сумирао је Караџић.

         У току ова два дана, Ковачевић је сведочио и о томе да је Главни штаб цивилне власти тражио да се град потпуно демилитаризује и да се све тешко наоружање обе стране стави под контролу УН. Српска страна је то унилатерално и спровела, и 1992. све оружје противваздушне одбране је уклоњено из близине аеродрома. Касније и сва оружја калибра од 80мм и више. Све је стављено под контролу Унпрофора на 20 километара удаљености од Сарајева.

         - Сви војници у јединици били су обучени и упознати са међународним ратним и хуманитарним правом. Његова јединица није отварала паљбу на цивиле и предузимала је мере да се смање колатералне штете. Наређење је било: уколико дође до отварања ватре на цивиле, треба спровести истрагу а прекршиоца пронаћи и `ставити у законску процедуру`. Наређења команде СРК су понављана: ватра отвара само ако је дошло до директног угрожавања живота. И то само на циљеве који угрожавају безбедност јединице - сведок објашњава да он, нити било који припадник његове јединице, подређене или надређене команде, нису намеравали нити издали (усмено, ни писмено) наређење да се изазову цивилне жртве, да се они тероришу на територији под муслиманском контролом или да се психолошки утиче на њих.

         Са друге стране, како су истакли и оптужени и сведок, специјалне јединице муслимана покушавале су да пресеку комуникацију Лукавица-Пале, након чега се застрашивање Срба који су остали у Сарајеву знатно појачало. Навели су пример 6. јанура 1994. када су муслиманске снаге извршиле напад на Јеврејско гробље и мост Врбања, где је дошло до великог, тј. несразмерног броја цивилних жртава.

         - Многи положаји противничких јединица налазе се над Грбавицом одакле су били под потпуном контролом противничких јединица. Сведок је имао информације да су муслиманске снаге имале положаје и у цивилним подручјима.

         Судећи према изјави сведока, и током каснијег унакрсног испитивања од стране тужитељке Керолин Еџертон, српске снаге нису уопште онемогућавале пропуштање хуманитарних конвоја, већ је то управо радио Први корпус Армије БиХ, из војних разлога, али и зато што је у самом Сарајеву постојало “црно тржиште” где се хуманитарна помоћ продавала у муслиманским деловима града.

         - Достава струје и воде никада није прекинута од стране српских снага, међутим муслимани су сами прекидали снабдевање, како би то приписивали српском затрашивању и терорисању – закључио је Караџић.

         Током унакрсног испитивања тужилац се осврнула на судбину цивилних жртава у Срајеву. Ковачевић је узвратио да није имао никаквих информација о учинку ватре ВРС на циљеве у граду, осим онога што је видео у медијима.

         - У близини линија раздвајања и на самим линијама живели су цивили. Свако дејство у граду ће изазвати цивилне жртве – покушао је да објасни сведок, док му је Еџертонова предочавала доказе тужилаштва о убијању цивила, укључујући жене и децу: - Не могу прецизно да кажем шта се дешавало у самом граду. Али сам о томе гледао на ТВ. Могао сам да верујем или не. Знао сам да медији преувеличавају и да су многи инциденти намештени.

         Ковачевић је током целог исказа остао доследан мишљењу да је АБиХ, ради изазивања међународне интервенције, ватром из околине заштићених цивилних објеката у Сарајеву - провоцирала ВРС да узврати и проузрокује цивилне жртве. Уједно је нагласио и да је такво отварање ватре те објекте учинило легитимним војним циљевима по међународном ратном праву, без обзира што цивили живе у њему.

  • Да ли је процес који сте описали за одобрење отварања ватре на циљ, да ли се њега требало придржавати код сваког одговора на ватру? питала је тужитељка

         - Увек – уследио је одлучан одговор.

  • А какве сте мере предузимали приликом гађања мобилних минобацача да би се заштитило да не дође до колатералне штете?

         - Свако средство које гађамо, без обзира где се налазило, било је легитиман циљ, и то по међународном ратном праву. Ко год дејствује из зграде, не сме то да ради. Зато су таква средстсва привлачена до објеката као што су болнице, цивилне зграде у којима су живели цивили. Одатле је дејствовано да би се изазавао одговор од стране ВРС, а када би такав одговор уследио, па још долазило до колатералне штете, а било је и рањених и погинулих цивила, онда се то у извештајима приказивало као намерно терорисање, снајперисање, гранатирање грађана Сарајева.

  • Нисте рекли какве сте мере предузимали да не дође до колатералне штете...

         - Јесам. Нико није могао да отвори ватру без команде дежурног официра или команданта јединице. Није било гађања напамет, већ се подразумевало да се предходно мора извшити `увид у елементе ситуације`, да се мора предузети све да се гађа циљ, а не да се гађа простор. То је најважнија мера која чува неког. А друго - процена команданта је била да ли дејствовати уопште. Ако минобацач који дејствује није наносио велику штету - онда се није ни узвраћало на ватру, него само онда када то заиста угрожава животе људи, или на положају или када пуцају по цивилном становништву у рејону Грбавице. То су биле мере које су предузимане, друге нису постојале.

         Сведок је остао при исказу да у његовој бригади није било снајпериста и пошто му је тужитељка приказала да је јединица располагала снајперским пушкама. Тврдио је да оне нису употребљаване на уском сарајевском фронту, јер би то било "бесмислено":

         - Снајпера је у јединицима најмање од наоружања, а све што дејствује подвлачи се под снајпер. По мени овај извештај је универзалан и не сумњам да је ово тачан број жртава, али нема описа како су те жртве настале и да ли су гађани цивили. И ово је податак само од једне стране, где су подаци друге?

         На питање тужитељке шта би за њега била "неселективна ватра", Ковачевић је одговорио: "Бесмислено пуцање по народу, да се терорише народ... Без тачно одређеног циља, напамет".

  • А шта бисте чинили кад би дошло до грешке, која би довела до погибије цивила под контролом Босанаца и када нисте имали никакве евиденције и повратне извештаје, кад би била отворена ватра на неку мету – интересовала се тужитељка.

         - Могу само да вам кажем да бих поступао по правилима. Дисциплинском правилнику и по законику. То је била обавеза.

         Упорно у намери да српску војску представи као агресора, тужилаштво је предочило сведоку писмо Радомира Милошевића генералу Младићу у коме се наводи да ВРС након борбених дејства није претрпела ни најмању штету.

  • Да ли ово вама звучи као офанзивно или дефанзивно дејство?

         - Са становишта офанзивног и дефанзивног, ово су све објекти уз пут у које не може да стане више од 10 људи. Циљ је био да се очува пут из Лукавице према Палама, и зато су ови мали објекти заузети. Али, ако је то офанзива... Па нисам видео ни један већи објекат који је овде наведен а који би морала да заузима јединица... Скоро идентична линија фронта је дочекала и крај рата.

         Тужитељка је међутим остала врло истрајна у томе да докаже офанзивни карактер српске војске, због чега је на самом крају унакрсног испитивања предочила сведоку наредбу јединици коју је он предводио. Наредбом се налагало да се на десно забрђе Смиљевићи изврши напад у правцу Швабина брда, пресече насељено место, окруже непријатељске снаге у насељу, изврши систематско чишћење у насељу Сокој, Брејшће и Брејшко брдо и избије на линију Жуч-Саравник-Сметлиште-Бријешко брдо и споји се са српским снагама у селу Бачићи.

  • А да ли се овде ради о офанзивном или дефанзивном дејству?

         - Офанзивном. Ограниченог карактера. Волео бих да прикажете мапу како тај простор изгледа – замолио је сведок.

  • Мислим да сте јасно одговорили на моје питање. Немам више питања – брже боље је уз осмех завршила тужитељка.

         - Одговорио сам позитивно да су то офанзивна дејства, али се односи на заузимање једног објекта... - покушао је да објасни сведок.

         - Господине Ковачевићу, веће је разумело ваш одговор – прекинуо га је судија Квон и окренуо се оптуженом: - Имате ли додатних питања господине Караџићу?

  • Пружио бих прилику генералу Ковачевићу да заврши мисао и објасни о каквим се то објектима ради – снашао се окривљени, упркос ограниченом времену.

         - То је шпиц који се увлачио у насељено место Рајловац, где су фабрика „Орао” и постројење за електричну енергију, трафостаница за снабдевање струјом Сарајева, били изложени сталној ватри. Ми смо хтели да спречимо то терорисање. Тај шпиц, који се зове Сокој, ширине је неких 300 метара. План је био да га одсечемо и исправимо ту линију, и ништа више, што се прецизно види на мапама. У питању је потпуно ограничени циљ. Тако да се ово не може назвати “операција”, већ поправљање тактичке позиције. Зато сам малопре инсистирао да се разликују термини бој, борба, тактичко поправљање положаја и да се не употребљава термин операција јер их изводе велике борбене јединице – у даху је завршио сведочење генерал Ковачевић.

         Данас је започело и сведочење генерала Душана Шкрбе, чије унакрсно испитивање тужилац Ким Вест планира да заврши тек у понедељак.

 

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари