КОШТУНИЦА: За западне силе, Србија је још сувише велика и сувише јединствена

ИЗ ГОВОРА ПРЕДСЕДНИКА ДСС ПОВОДОМ 20 ГОДИНА ПОСТОЈАЊА СТРАНКЕ

• Добар устав је и брана дезинтеграцији државе. Добар устав чува на окупу државу. То важи посебно за Србију која је очигледно према мерилима и интересима западних сила још увек сувише велика и сувише јединствена.
• Преамбула Устава да је Косово саставни део Србије не само са историјског становишта и унутрашњег права, већ и са становишта међународног права, природно је довела до негативних реакција на Западу. Тако је Међународна кризна група одмах  оценила да је „циљ новог устава да покаже непријатељски став према независности Косова и да створи нове правне баријере за независност Косова“
• Да, то јесте био наш циљ - да створимо правне баријере независности Косова, да створимо правне баријере правном насиљу и безакоњу
• Политичка неутралност Србије значи да је апсолутно у интересу Србије, како политичком тако и економском, да не буде члан ЕУ, али да са ЕУ и њеним члановима, као и свим државама може и треба активно, пре свега економски да сарађује у складу са својим интересима
• Верујем да смо у Србији дубоко засејали добро семе политичке неутралности земље и да ће то семе када у право време сазри донети добар плод и  истинску добробит Србији

        КАДА смо на данашњи дан пре двадесет година основали Демократску странку Србије, добро смо знали да ће наш пут бити тежак и пун искушења, али смо исто тако добро знали да је наша идеја велика и да је наша политика у најбољем интересу Србије.

        Веровали смо искрено  у снагу наше идеје и знали смо да је Демократска странка Србије она странка која ће утиснути снажан и незаменљив печат на дешавања која су обележила живот Србије у овом периоду.

        Знали смо која је вредност Демократске странке Србије, и никада нисмо пристали да зарад пуког учешћа у власти, зарад голе власти тргујемо и обезвредимо начела наше политике за која се искрено и без остатка боримо.

        Поводом обележавања двадестогодишњице Странке припремили смо књигу Искуство државотворне политике: Двадесет година Демократске странке Србије. Објављивање ове књиге, која је пред вама, пре свега има за сврху да подсети и да се осврне на пређени политички пут Демократске странке Србије. Тај пут је започео политичким програмом „Наши разлози“, а данас је путоказ даљег деловања Странке садржан у програму који носи назив „Зашто Србија а не Европска унија“.

        Прави је тренутак зато да поставимо питање шта је та нит која повезује први, оснивачки програм Странке и њен данашњи програм? Шта чини суштину политике Странке у протеклих двадесет тешких година у којем је долазило до  распада претходне државе у којој смо живели, а затим и покушаја комадања Србије саме? Која је то кључна реч која повезује све програме, поруке и деловање Странке у годинама које су за нама, а у којима нас нису мимоишли ни ратови, ни санкције, ни НАТО агресија, као ни ауторитарни облици владавине у земљи? Шта је то по чему се политика Странке препознаје без обзира да ли је на власти или у опозицији? Које је то основно обележје наше политике у свим, најразличитијим околностима и искушењима кроз које су Србија и наш народ пролазили?

        То основно обележје је несумњиво државотворност, а државотворна политика је облик јавног деловања по којем се Демократска странка Србије разликује и препознаје. Треба одмах рећи да је државотворна политика Демократске странке Србије за своју претпоставку увек имала снажан и слободан економски развој земље, а тиме и нормалан живот и мирну и сигурну будућност грађана. То најбоље потврђује у нашој јавности више добро познатих економских програма Странке међу којима се данас својим значајем и актуелношћу издваја Програм развоја Србије 2012-2017.

        Демократска странка Србије била је и остала државотворна странка што значи да јој је изнад свега и на првом месту био интерес Србије и српског народа.

        Док су мање више све друге странке биле или су се све више претварале у организације усмерене искључиво на учешће у власти независно од својих програма или без икаквог програмског упоришта, Демократска странка Србије се у борби за власт и вршење власти држала свога програма, настојећи да чврсто обједини демократска начела и наше државне и националне интересе. Тако је кроз све притиске, искушења и у најтежим околностима изграђен јасан и национални и демократски идентитет Странке.

        Суочена са насртајима на државну целовитост земље Демократска странка Србије је водила државотворну политику, посебно када је реч о опстанку двеју покрајина у саставу Србије.

        У одбрани територијалног интегритета Србије у случају Косова увек и упорно смо се ослањали на снагу права као најјачег оружја, било да је реч о Уставу Србије или Повељи УН и Резолуцији 1244. Увек смо полазили од става да је начело суверенитета и територијалног интегритета као темељно начело светског поретка утврђено и постоји зато да би било поштовано, а не самовољно и селективно кршено.

        Сматрали смо да само у тим правним оквирима могу бити тражена решења за статус Косова која би била компромисна, а истовремено функционална и одржива. Ма колико  прошла власт у Србији после 2008. чинила све да у складу са стратегијом западних сила прихвати губитак Косова, уз великодушну понуду да то не мора одмах и да призна, ма колико западне силе настојале да убеде Србе да се помире са губитком Косова, јер  је то тобоже у њиховом интересу, косовско питање је још увек нерешено. А нерешено је делом због снаге права, о којем смо толико говорили, али и снаге јавне речи Демократске странке Србије.

        Питање наше северне покрајине као покрајине, а не као државе у држави, Демократска странка Србије је годинама бранила јавно и аргументовано, да би у одбрани уставног статуса Војводине и уставног поретка поред познате „Правне анализе противуставног Статута АП Војводине“ од 17. новембра 2009. посегла и за једним правним средством – предлогом за оцену уставности и законитости одговарајућег Закона о надлежностима  Војводине и Статута Војводине. Баш на основу овога предлога  Уставни суд Србије је 10. јула ове године донео одлуку којом се поништава велики број противуставних надлежности Војводине.

        Та одлука несумњиво има далекосежан, историјски значај и представља победу државотворне политике и политике заштите националних интереса, која је руководила Демократску странку Србије да се упусти у дуготрајну и упорну борбу оспоравања противуставног Статута пред Уставним судом. Та одлука је важна јер враћа грађанима веру да поштовање права и уставности има смисла и да право у Србији ипак може да победи волунтаризам и самовољу, коју су испољили доносиоци противуставног Статута.

        Али, треба подвући да врхунац државотворне политике Демократске странке Србије представља доношење новог Устава 2006, у време када је наша странка предводила Владу Србије. Било је тада преко потребно, неопходно уставом заокружити државност Србије, заштити њену државну целину јер је време увелико превазишло Устав из 1990, посебно после референдума о отцепљењу Црне Горе у пролеће 2006. Добар, на демократски начин донет устав и добри закони су чврст темељ на којем се граде владавина права и правна држава.

        Добар устав је и брана дезинтеграцији државе. Добар устав чува на окупу државу. То важи посебно за Србију која је очигледно према мерилима и интересима западних сила још увек сувише велика и сувише јединствена. Преамбула Устава да је Косово саставни део Србије не само са историјског становишта и унутрашњег права, већ и са становишта међународног права, природно је довела до негативних реакција на Западу. Тако је Међународна кризна група одмах  оценила да је „циљ новог устава да покаже непријатељски став према независности Косова и да створи нове правне баријере за независност Косова“. Да, то јесте био наш циљ – да створимо правне баријере независности Косова, да створимо правне баријере правном насиљу и безакоњу.

        Али ево још једног итекако важног примера државотворне политике Демократске странке Србије. Завршетком рата у Босни и Дејтонским мировним споразумом регулисан  је статус Републике Српске у Босни и Херцеговини и однос Србије и Републике Српске. Наводим сада оно што смо тада, јуна 1996, који месец после Дејтона записали: „Нас не може да не занима српски етнички простор и његова разбијеност после распада Југославије. После преко седамдесет година живота у једној држави, Срби су протерани са земаља у којима су живели вековима, а највећи део њих осуђен је да живи у другој међународно признатој држави, Босни и Херцеговини. Та држава у нечему има конфедерална својства, а у нечему федерална.

        Споља гледано она је једна држава, изнутра гледано то су две државе. Поједини спољни чиниоци имају амбиција да ту конфедерално-федералну државу унитаризују, па чак и да стварају хибрид нове нације – мултикултурну и мултиетничку Босну… Што већа самосталност Републике Српске, као и њена повезаност са Србијом, то је легитимни српски интерес. Можда је некоме у Вашингтону и Београду у интересу да се Бања Лука приближи Сарајеву. Наш је интерес да се Бања Лука приближи Београду… Право на учвршћивање веза између РС и СРЈ не само да не забрањује, већ и омогућава Дејтонски споразум. Он, наиме, јамчи ентитетима право да заснивају специјалне паралелне односе са суседним земљама, поштујући суверенитет и територијални интегритет Босне и Херцеговине.“

        Због таквог става смо неколико година касније одлучујуће допринели да се потпишу два споразума о специјалним паралелним односима са Републиком Српском: 2001. и 2006. године. Наш је био и одлучујући допринос да „Телеком Србије“ купи „Телеком Српске“ и тиме смо показали не само какав је наш однос према Републици Српској, него и да је Србија способна да у правом смислу буде најважнија земља у региону. Данас, после свега, са још већом сигурношћу можемо да кажемо да напредак Србије и напредак Републике Српске и њихова сарадња представљају наш највећи национални интерес, највећи интерес српског народа.

        Али, кренимо даље. У време када је Демократска странка Србије предводила Владу Србије, подсетимо се,  решена су у складу са српском државотворном традицијом и питања државних знамења (заставе, грба и химне) и законски је уређен рад на првој Српској енциклопедији. Законом о рехабилитацији који је на предлог Владе Србије Народна скупштина усвојила 2006. први пут је омогућено да се у прописаном судском поступку рехабилитују жртве ауторитарног комунистичког режима. Рехабилитацијом је обухваћено и неколико значајних имена српске културе, а као први међу великима Слободан Јовановић.

        Такође, у време када је Демократска странка Србије предводила Владу Србије донет је модеран демократски Закон о црквама и верским заједницама и Закон о повратку имовине одузете црквама и верским заједницама чиме је обновљено и враћено у правни поредак Државно-црквено право, које је у време комунизма готово потпуно укинуто.

        И када је Демократска странка Србије била на власти или у опозицији, предлагала је од 2005. до 2010. Народној скупштини Декларацију о ратним злочинима на простору некадашње Југославије. У Декларацији смо полазили од става да Србија има посебан интерес да се расветле и осуде сви ратни злочини у новијој историји Југославије, поготово зато што је српски народ био највећа жртва. Сматрали смо да Скупштина треба да осуди злочине почињене према српском народу у „Бљеску“, „Олуји“, Сарајеву, Тузли, Братунцу, као и током НАТО бомбардовања на Косову и после 1999. године. Залагали смо се да Скупштина Србије осуди злочине који су током грађанског рата почињени према припадницима других народа, укључујући и Сребреницу. Држали смо да је неопходно и откривање масовних гробница Другог светског рата на стратиштима некадашње Југославије. Насупрот томе, као што је познато, владајућа скупштинска већина је у пролеће 2010. изгласала Декларацију о осуди злочина у Сребреници. Тиме је владајућа већина издвојила само један злочин тврдећи тиме да нису све жртве исте. Тиме је тадашња власт на српски народ  свалила изворну кривицу и историјску одговорност за избијање ратова на простору некадашње Југославије.

        Најзад, државотворни карактер политике Демократске странке Србије испољио се  и у односу на постојеће војне и политичке савезе (НАТО и ЕУ). ДСС је била та која је прво Резолуцијом Главног одбора о војној неутралности од 18. октобра 2007. закључила да војна неутралност у односу на постојеће војне савезе представља најбољи и најпоузданији начин да Србија очува државни суверенитет, интегритет и независност, као и да нико нема право да донесе одлуку о приступању Србије било којем војном савезу без сагласности грађана на референдуму. Два месеца касније овај став је постао део нашег правног поретка тако што је Народна скупштина донела одлуку о проглашавању војне неутралности Републике у односу на постојеће војне савезе.

        Исто тако је значајан и дуго у Демократској странци Србије разматран однос према једном политичком Савезу – Европској унији, да би се дошло до јасног и широко образложеног става да Србија у односу на ЕУ треба да буде политички неутрална, као што је у односу на НАТО војно неутрална. Политичка неутралност Србије значи да је апсолутно у интересу Србије, како политичком тако и економском, да не буде члан ЕУ, али да са ЕУ и њеним члановима, као и свим државама може и треба активно, пре свега економски да сарађује у складу са својим интересима.

        Није се до овог става дошло напречац и олако. Демократска странка Србије је још пре четири године својом „Правном анализом Споразума о стабилизацији и придруживању“ од 4. јуна 2008. позвала на отворену и озбиљну јавну расправу о томе да ли је у интересу Србије да буде члан ЕУ. Одговор на ово је била сатанизација ДСС у јавности и заглушујућа пропагандна бука да ЕУ нема алтернативу.

        Да бих показао како је и зашто однос према ЕУ у Демократској странци Србије дуго и озбиљно разматран, како је изгледала генеза тога односа навешћу једно место из књиге Зашто Србија а не Европска унија где је то можда најбоље и најједноставније образложено: „Србија је после 2000. године кренула путем европских интеграција …и  стекла је прилично искуство у односима са ЕУ. Дакле, треба подвући чињеницу да није Србија унапред одбацила идеју о приступању Европској унији, већ је напротив у једном тренутку постојало широко расположење у јавности да се иде овим путем. Шта се онда заправо догодило?

        Није прва Србија променила однос према ЕУ, него је Брисел суштински променио однос према Србији. Или да будем одређенији, Брисел је злоупотребио поверење које је у Србији постојало према ЕУ. Да је Брисел одмах на почетку европских интеграција саопштио да рачуна на Србију без Косова као своју чланицу, нико не би имао право да говори о злоупотреби поверења. Овако, када је 2008. године Брисел стао иза противправне одлуке о проглашењу једностране независности Косова и послао своју мисију Еулекс на Косово, Брисел је био тај који је прекршио своје обећање да ће целовита Србија ући у ЕУ. Испоставило се да Брисел има на уму само скраћену Србију као потенцијалног члана Европске уније.“

        Наравно, овом основном и довољном разлогу зашто Србија не треба да буде члан ЕУ могли би се додати и многи други политички, али и економски разлози зашто је за Србију чланство у ЕУ штетно. У Програму развоја Србије 2012-2017. Демократске странке Србије образлаже се подробно  зашто  политика  да ЕУ нема алтернативу, „политика безалтернативности води ка економској зависности и губљењу економског суверенитета, док би политичка неутралност,  политика проналажења економских и политичких алтернатива могла да отвори српској економији нове хоризонте, тржишта, партнерства и савезништва“.

        Демократска странка Србије је данас дубоко уверена да је право име за политичку неутралност слобода. Политичка неутралност значи право на слободан економски развој Србије, односно то да Србија у складу са својим интересима сарађује са другим државама. Политичка неутралност значи право да Србија буде слободна држава, односно право да Србија сачува своју државу и државну целовитост. То је право да јој нико споља не може прописивати које су њене спољне и унутрашње границе. Политичка неутралност значи право да народ слободно, без мешања споља, одлучује о својој судбини, пре свега на изборима. То је смисао политичке неутралности и то је оно што ту политику чини државотворном за разлику од политике да ЕУ нема алтернативу.

        Тако изгледа наш пређени двадесетогодишњи пут. Када смо пре двадесет година основали Демократску Странку Србије наша прва реч била је да демократско и национално нису у супротности него да једно без другог не иде.

        Данас када говоримо зашто наш циљ треба да буде Србија а не Европска унија, данас када говоримо зашто је будућност Србије у политичкој неутралности знамо да ни у чему нисмо одступили од наше прве речи. Искуство државотворне политике које смо сабрали претходних двадесет година представља залог будућности Демократске странке Србије. Можемо бити поносни на оно што смо урадили за Србију, можемо бити поносни на двадесет година наше искрене борбе за Србију и за српски народ.

        И на крају, од срца вам честитам овај наш итекако значајан јубилеј. Верујем да смо у Србији дубоко засејали добро семе политичке неутралности земље и да ће то семе када у право време сазри донети добар плод и  истинску добробит Србији.

        Живела Србија!