Црна Гора мора да буде претворена и у државу српског народа

ЧАСЛАВ Д. КОПРИВИЦА, ПРОФЕСОР НА ФПН У БЕОГРАДУ, О ЦРНОЈ ГОРИ КАО НЕДОВРШЕНОЈ, АНТИСРПСКОЈ ДРЖАВИ (КРАЈ)

• Све док се то не деси, Црна Гора ће бити нестабилна територија чија ће будућност бити под великим знаком питања. Да не буде неспоразума, овим договором не треба помоћи „Црногорцима“ да пацификују Србе, нити би након тога црногорски Срби требало Црну Гору да почну и на емотиван начин да доживљавају као своју (јер она њиховом вољом није ни настала), све до релативизовања или чак кидања емотивних веза с остатком Срба, односно са другим двјема српским државама
• Србима није довољна само заштита српског језика, посебно ако би се сводила само на „право“ Срба да свој језик називају српским, већ се ради о праву на заштиту и генерисање српског идентитета у државном школском систему Црне Горе
• Не смије се дозволити да се под изговором „заједничке лингвистичке основе“ српског и непостојећег „црногорског“ језика (чему прибјегавају црногорски властодршци) српској дјеци „омогући“ да им се матерњи језик само „пише“ као српски, а да се настава одржава на новоизумљеном језичком бастарду и по програмима изумитеља „новоцрногорског“ културног идентитета, који је, такав какав се гради, не само лишен историјског утемељења, него је и изразито антисрпски
• Необично је важно осигурати да српска дјеца у Црној Гори, поред права на српски језик, тј. на српско име својега језика, имају зајамчено право на школовање према програмима који одговарају културној, интелектуалној и педагошкој традицији српског народа у цјелини
• Надлежни српски чиниоци у Црној Гори, те они који су стицајем околности у позицији да заступају право Срба у Црној Гори, стога треба да све своје напоре усредсреде на обезбјеђење права на извођење наставе за српску дјецу по засебним програмима
• Вјероватно је да би, макар када је ријеч о настави историје, предност требало дати уџбеницима из Република Српске, не само због ијекавског изговора српског језика, тако и због тога што су тамошњи писци уџбеника у мањој мјери били „осјетљиви“ на стране притиске којима се хтјело утицати на њихов садржај. Исто тако, тамошње просвјетне власти биле су мање спремне од својих колега у Србији да праве неодговорне експерименте с програмима из историје, али и из српског језика
• Не треба искључити ни могућност прихватања постојећих (из Србије, односно Републике Српске), односно прављења алтернативних уџбеника и из других предмета, уколико се накарадни експерименти са „црногорским језиком“ одразе и на текстове других уџбеника, па они буду загађени „црногорским алфабетом“, „лексиком“ и „правописом“
• Коначно, питање заштите српског идентитета у образовном систему Црне Горе не треба ограничавати само на домен основне и средње школе, већ је заштита институционалног положаја и унапређење наставе српског језика на Философском факултету у Никшићу, те увођење студијске групе за српску историју на истом факултету, од прворазредног значаја за Србе у Црној Гори

         Пише:Часлав Д. Копривица

         ТАДА би Црна Гора била организована као држава црногорског и српског народа у Црној Гори, уз дефинисање националних заједница које имају статус националних мањина.

         Све док се то не деси, Црна Гора ће бити нестабилна територија чија ће будућност бити под великим знаком питања. Да не буде неспоразума, овим договором не треба помоћи „Црногорцима“ да пацификују Србе, нити би након тога црногорски Срби требало Црну Гору да почну и на емотиван начин да доживљавају као своју (јер она њиховом вољом није ни настала), све до релативизовања или чак кидања емотивних веза с остатком Срба, односно са другим двјема српским државама.

         То треба да буде прагматички аранжман, на начин на који је за Србе у Републици Српској Босна и Херцеговина била неминован прагматички договор, који осигурава да без обзира на њихову емотивну неидентификованост са том творевином, они у државном оквиру Босне и Херцеговине остварују читав низ својих колективних и појединачних права, чиме фактички држе у својим рукама и сопствену судбину, али и судбину Босне и Херцеговине.

         Ако би црногорски Срби дошли до оваквог договора око устаноправног преустројства Црне Горе, то би значило само да је она постала (само) подношљив државни оквир у којем се може достојанствено живјети иако сте Србин, али то не би значило да би тиме историјски био исрпљен максмимум онога што би они сматрали најбољим за себе, укључујући и тежњу за сједињењем с остатком српског народа, као што ни Србима у Републици Српској фактичка везаност за Босну и Херцеговину не смета да гаје изразите „прекограничне“ идентификације, па и претензије.

         Наравно, то питање сада не може бити прејудицирано, нити би ико умјесто Срба у Црној Гори могао да нагађа или пресуђује на који начин би они могли или требало да доживљавају ту хипотетичку, још далеку, релативно нормалну Црну Гору. Хипотетички се не би могло искључити да Срби у Црној Гори себе у неком тренутку почну већински да идентификују са државом Црном Гором, што би за аутора ових редова био непожељан развој догађај, али, опет, нешто што би заиста било њихово неотуђиво право у које нико не би смио да дира – ни у Црној Гори, нити изван ње.

         Ипак, док српски чиниоци, али, морамо рећи, и српски народ у Црној Гори, организационо-логистички, па и грађански, не сазру до тог степена да могу увјерљиво и недвосмислено да демонстрирају црногорским властима, али и заинтересованим страним чиниоцима, своју моћ и незаобилазност, потребно је регулисати нека значајна,  отворена, идентитетски релевантна питања. Једно од њих свакако је питање наставе на српском језику, односно питање наставе која одговара културним и  националним потребама, те интелектуалним стандардима Срба у Црној Гори.

         Овдје, одмах ваља нагласити, није ријеч само о заштити српског језика, посебно не ако би се то сводило само на „право“ Срба да свој језик називају српским, већ се ради о праву на заштиту и генерисање српског идентитета у државном школском систему Црне Горе. Не смије се дозволити да се под изговором „заједничке лингвистичке основе“ српског и непостојећег „црногорског“ језика (чему прибјегавају црногорски властодршци) српској дјеци „омогући“ да им се матерњи језик само „пише“ као српски, а да се настава одржава на новоизумљеном језичком бастарду и по програмима изумитеља „новоцрногорског“ културног идентитета, који је, такав какав се гради, не само лишен историјског утемељења, него је и изразито антисрпски.

         Необично је важно осигурати да српска дјеца у Црној Гори, поред права на српски језик, тј. на српско име својега језика, имају зајамчено право на школовање према програмима који одговарају културној, интелектуалној и педагошкој традицији српског народа у цјелини. Програми према којима треба да уче српска дјеца у Црној Гори треба да буду одраз и потврда онога како Срби у Црној Гори, а начелно – и у цјелини, себе доживљавају, како се одређују, како тумаче своју прошлост, те, напослијетку, у чему препознају своја текућа стремљења.

         Ако државни школски програми стоје у знаку безочног „чишћења“ од српских писаца на којима су успјешно образовани многи нараштаји грађана Црне Горе, ако у њима има мноштво ненаучних, антисрпских интерпретација различитих историјских и културних момената из историје Црне Горе и њенога српскога народа, историје српског народа у цјелини и јужнословенских народа, тада је неопходно на сваки начин и што прије осигурати да српска дјеца институционално не буду изложена дејству такве „науке“.

         Утолико се показује да је од питања „равноправности српског језика“, што у пракси – а то је, очигледно, интенција надлежних државних органа – може постати формалност и лакировка под чијом кринком треба да се спроведе „школовање“ српске дјеци према антисрпским програмима, и, коначно, идентитетско погубљење младих српских нараштаја у Црној Гори, још важније јамчење засебних наставних програма, прије свега из српског језика и историје.

         Надлежни српски чиниоци у Црној Гори, те они који су стицајем околности у позицији да заступају право Срба у Црној Гори, стога треба да све своје напоре усредсреде на обезбјеђење права на извођење наставе за српску дјецу по засебним програмима.

         Ако и када се то осигура, питање конкретног формулисања тих програма требало би бити препуштено надлежним стручним тијелима које би именовали овлашћени представници Срба у Црној Гори, а прије свега Српски национални савјет. У том погледу на располагању би им стајали одговарајући програми из Републике Србије и из Републике Српске. Слично томе, одабир уџбеника би требало да буде обављен из понуде коју дају одговарајући материјали у Србији, односно Републици Српској.

         Вјероватно је да би, макар када је ријеч о настави историје, предност требало дати уџбеницима из Република Српске, не само због ијекавског изговора српског језика, тако и због тога што су тамошњи писци уџбеника у мањој мјери били „осјетљиви“ на стране притиске којима се хтјело утицати на њихов садржај. Исто тако, тамошње просвјетне власти биле су мање спремне од својих колега у Србији да праве неодговорне експерименте с програмима из историје, али и из српског језика, што, иначе, одликује ситуацију у државној регулацији сфере образовања у Србији од 2001. па све до данас.

         Но, иако су српски језик и историја два најважнија наставна предмета за репродукцију српског идентитета међу српском школском омладином у Црној Гори, не треба искључити могућност прихватања постојећих (из Србије, односно Републике Српске), односно прављења алтернативних уџбеника и из других предмета, уколико се накарадни експерименти са „црногорским језиком“ одразе и на текстове других уџбеника, па они буду загађени „црногорским алфабетом“, „лексиком“ и „правописом“.

         Коначно, питање заштите српског идентитета у образовном систему Црне Горе не треба ограничавати само на домен основне и средње школе, већ је заштита институционалног положаја и унапређење наставе српског језика на Философском факултету у Никшићу, те увођење студијске групе за српску историју на истом факултету, од прворазредног значаја за Србе у Црној Гори.

         Ово посљедње је нарочито важно стога што су квазиисторичари дукљанске провенијенције у потпуности ставили под своју контролу медијски и институционални простор који припада историјској науци, тако да српским историчарими у Црној Гори није једноставно да парирају њиховој псеудонауци, која је стављена у службу легитимисања постојања антисрпске црногорске државе и њених асимилаторских тежњи према црногорским Србима.

         Заокружењем по српски народ идентитетски релевантне наставе на Универзитету Црне Горе осигурало би се: 1) да српски ученици након матуре могу да академски унаприједе и валоризују свој идентитет на територији Црне Горе, уколико имају склоности за студирање српског језика, односно српске историје; 2) да професори српског језика и професори историје српске провенијенције (у будућности: професори српске историје са Философског факултета у Никшићу) имају коме да држе наставу; 3) да се довољно кадра са извођење наставе по српским програмима ова два предмета може стварати на територији Црне Горе.

         Значај првог момента не треба нарочито коментарисати. Други разлог је значајан стога што професори српског језика и професори историје не би били приморавани на тешке компромисе с творцима наставе на црногорском језику и наставе о „новој“ „црногорској“ историји, што српску интелектуалну елиту доводи у дефанзивну позицију, и потенцијално је све више смањује, будући да се такви компромиси, прије или касније, обично завршавају националним ренегатством и, макар формалним, прихватањем новоизумљеног дукљанско-црногорског „идентитета“.

         Трећи разлог је од значаја стога што је једно од средстава црногорских власти за борбу против Срба и српства у Црној Гори прогон српских елемената који немају држављанство Црне Горе, што се видјело након пописа 2011. у случају малтретирања црквених лица која су боравила и радила на црногорској територији. Тиме се средства „правне државе“ користе за обрачун са српством у Црној Гори под примитивним изговором, који је за многе дукљански оријентисане грађане Црне Горе плаузибилан, да „туђини“ немају шта да раде по црногорским манастирима, а аналогно, вјероватно, ни по државним установама.

         Када се осигура настава на засебним српским програмима, тада ће се брзо појавити проблем наставног кадра, посебно за историју, па је стога неопходно обезбиједити институционално мјесто за образовање професора историје који ће моћи компетентно и незлонамјерно да предају српску историју.

         Иако је јасно да црногорски властодршци неће хтјети драге воље да услише овај захтјев, чињеница постојања Катедре за српски језик и књижевност, али и бројни преседани у виду постојања катедри за националну историју невећинских нација по универзитетским центрима, посебно ако се узме уобзир да у Црној Гори не постоји већинска нација, могу бити убједљива одскочна даска у извојевању овога права.

         Наравно, ово, као и нека друга изузетно спорна питања – у која не спада оргнизовање наставе по српским програмима, што је condition sine qua non, моћи ће се успјешније рјешавати тек када српски народ у Црној Гори буде показао довољан степен грађанске зрелости да се избори са политички ирационалним, моралног презира достојним црногорским, србопоништитељским властодршцима.