Европа дочекује Србију безочном подршком косметским Албанцима

П р в и   п о г л е д

БРИСЕЛ, УЗ ПОДРШКУ ВАШИНГТОНА, КРШИ СВЕ МЕЂУНАРОДНЕ НОРМЕ

О УСЛУГАМА ДОБРЕ ВОЉЕ И ПОСРЕДОВАЊУ

• Сваки, иоле озбиљнији покушај набрајања - у чему све САД и ЕУ моћници подржавају Албанце, а одмажу Србима -  нуди несумњиви закључак да то раде у свему што додирну њихови политичари, наравно кад се баве Косметом
• Дачић је закључио да је столица у УН једино што још Косово не може. Ако је тако, Приштини сада баш толико и не треба та столица, можда јој је и рано, прво ће да изведе оно што може, а тога итекако има много. Можда ће, док сређује ствари у кући, изборити посматрачки статус у разуђеним механизмима УН…
• Србија неће попустити. Неће ни САД и ЕУ - не због тога што више воле Албанце од Срба, па за њих навијају, већ зато што навијају за себе, за своје стратешке, али, и актуелне интересе у региону Балкана

Пише: Раде Брајовић

       ДА ЛИ ће Србија, као и више пута досад, и у текућим разговорима о Косову и Метохији, „извући”- неправду?

       Неће се претерано чекати одговор, али се већ сада чини да ће је позитивна, општа светска искуства посредовања и сада заобићи и то, управо, заслугом оних који би требало да праведно помогну - медијатора из Европске уније, наравно и, у свему доминантних, њихових америчких савезника. За Србију, збиља, као да, опет, не важе заједничка правила, иако у њих истински верује и сама их примењује.   

       Кад се посвађају два друга, трећи их мири. Кад се споречкају комшије, умеша се комшија. Две државе међусобни спор решавају посредовањем треће. Откад је света и века било је тако и биће. Јер, и увређени пријатељи, и нарогушени суседи, и завађене земље, и сви које оптерећују неспоразуми, на крају попусте и прихвате добре услуге треће стране, која, уз доброчинство, нуди и - објектвност и непристрасност, сваком према заслугама…Решења проблема и помирења на свим нивоима, зато су, углавном, била успешна и корисна.

       Србија, међутим, није баш увек имала ту срећу - у неким критичним тренуцима своје историје, била је изиграна, не мало и наивна, под теретом и сопствених илузија и спољних  преварантсих обећања. А, медијатори су је, најчешће, „на крају баладе” суочавали с новим, најчешће трајним неправдама. У свему, на жалост, није изостајало активно, јавно и тајно учешће и домаћих „мешанаца”, којима се, после извесног времена, издаја заборави и, уз трубе и тамбуре, доживе - рехабилитацију…

       Ако нека, и то фактичка, економска и политичка величина, каква је Европска унија,  добровољно посредује  у дијалогу између Београда и Приштине, или, прецизније, између Србије и њене силеџијски отцепљене јужне покрајине, Косова и Метохије, било би природно и више него нормално да медијатор буде - објективан, значи да не навија ни за једну страну.

       Праведност такве врсте одређује цео збир доминантних светских правила, од којих је први од првих - заштита територијалног интегритета и суверенитета. У драстичном кршењу тог нај стандарда и ОУН и ОЕБС и свих заједничких докумената ове планете учествовале су и државе ЕУ, чланице НАТО, чијим ракетама и уранијумским бомбама је Србији одузет Космет, по много чему најдрагоценији део њене територијалне укупности.

       У  контексту ове ужасне чињенице и европске срамоте, наравно још више америчке, посредовање у дијалогу Београда и Приштине могло је да се доживи као прилика да ЕУ искупи себе и свој злочин према Србима и Србији, утолико пре што је улазак у заједницу европских народа, и поред свега, постао и остао први приоритет Србије. Европа Србију, међутим, дочекује -  безочном подршком косметским Албанцима, а против Срба и Србије!

       Сваки, иоле озбиљнији покушај набрајања - у чему све САД и ЕУ моћници подржавају Албанце, а одмажу Србима -  нуди несумњиви закључак да то раде у свему што додирну њихови политичари, наравно кад се баве Косметом.

       У оцењивању српских потеза, готово да нема ниједног који  подржавају, осим кад београдски политички прваци послушно ураде оно што Вашингтон и Брисел од њих, јавно или, чешће, тајно, затраже. Тако је било готово у свим важнијим заједничким пословима током Тадићеве владавине.

       Одрицање од своје, а потписивање резолуције ЕУ о приштинском проглашавању  независности, за седницу Генералне скупштине УН, Србији је донео бројне и до данас непрекидне проблеме, а Приштини дало велики замах у признавању и легализацији нелегалног поступка. Драстично смањивање снага УН, с циљем потпуног њиховог повлачења  с Космета, а довођење јединица Еулекса фаворизовало је у свему приштинску политику чак и у дијалогу који води премијер Ивица Даћић.

       Тој ЕУ је припало и право да истржује најмонструознији злочин, убиства Срба и продају њихових органа, па је, наравно, све пролонгирано до бескраја. Ниједан од злочина против српских цивила, укључујучи децу у Бистрици, није откривен, нити ће, јер све то штити Еулекс…

       Срби морају да имају приштинска документа, возачке дозволе, добили су и границе, а на  граничним прелазима су и албански цариници, које легализује и штите, наравно, Еулексовци.

       Европске снаге физички штите оно што ЕУ политички обезбеди - тако ће, вероватно, бити и са два будућа крупна прилога легализацији приштинске независне државе - плаћање уобичајених  царинских дажбина на Јарињу и Брњаку, али и укидање српских тзв паралелних институци а на северу Космета,

       Ова два питања су, истина, још отворена, тема су првих

       Дачићевих разговора са Тачијем, после којих ми кажемо да ће новац од царина у заједнички трипартитни фонд за развој севера, а Приштевци тврде да све иде у њихов буџет. Исто је и за паралелне институције - наши политичари кажу да нема укидања док се не изграде одговарајућа тела српске аутономне заједнице, како предвиђа Платформа Србије, а Тачи и његови не признају никакве српске резолуције и одлуке…

       Једино што признају или што би оберучке прихватили и тиме завршили цео посао албанског озваничења независности свакако је столица УН у коју би села приштинска држава. Дачић јесте покренуо ту тему, најавио могућност разговора у склопу коначног решења косметског проблема, кад томе дође време, али Приштини је и то - као поклон пао с неба. Јер, аутоматски је отворен простор најважнијима - програмерима Европске уније.

       Немачки амбасадор у Београду, Хајнц Вилхелм, најавио је, наравно по инструкцијама из Берлина, све оно што ће Немачка урадити, а то значи и Европска унија!

       Дипломатски изасланик Ангеле Меркел не слаже се са аутономним облстима Срба на Космету, он их зове регионина, а  српске паралелне институције на северу оцењује - неприхватљивим!

       Столица албанског Косова у УН стигла је као кец на десетку - можда и као услов за датум о преговорима за будући улазак Србије у ЕУ, а сигурно као коначно решење кад дође на ред… Сва другачија накнадна тумачења делују као обична монтирана комбинаторика, јер монтери не цитирају Његову Екселенцију који је рекао да „у овом моменту не могу да кажем да ли ће  (столица у УН) бити и предуслов за додељивање датума,”јер о томе ће одлучивати Европски савет, а пре њега ће се анализирати извештаји Европске комисије и Кетрин Ештон, чија је портпаролка, иначе говорљива, Маја Коцијанчич избегла да прогнозира…

       Нека буде што буде, али ако буде као што је било у претходним дилемана - дилеме нема. Не значи то, наравно, да ће Србија „лећи на руду” - сигурно неће дозволити да Тачијева творевина, вољом Србије, заседне на столицу УН. Јер, то би значило српско признавање независности.

       Дачић је, готово закључио -  да је столица у УН једино што још Косово не може. Ако је тако, Приштини сада баш толико и не треба та столица, можда јој је и рано, прво ће да изведе оно што може, а тога итекако има много. Ко зна, можда ће, док сређује ствари у кући, изборити посматрачки статус у самим разуђеним механизмима светске организације…

       Србија неће попустити. Неће ни САД и ЕУ - не због тога што више воле Албанце од Срба, па за њих навијају, већ зато што навијају за себе, за своје стратешке, али, и актуелне  интересе у региону Балкана, а одатле могу где пожеле, и иза Кавказа, на пример. То је њихова стара, позната амбиција - одувек, и сада!

       Столице су празне: косовска у УН, а у ЕУ и српска и - косовска! Чекаће и једни и други - ко зна колико.

       Може ли ико да погоди - ко ће први да попусти? Моћници сигурно неће!