Хаг потврдио отмицу Космета

П Р В И  П О Г Л Е Д

ХОЋЕ ЛИ ОСЛОБАЂАЊЕ ЗЛОЧИНАЦА ПОДСТАЋИ НАСТОЈАЊА СРБИЈЕ ДА ВРАТИ ЈУЖНУ ПОКРАЈИНУ

  • Несхватљиво је да учешће представника Србије на обележавању прославе стогодишњице албанске државе прође глатко, а да неке земље, као Грчка и Македонија, одбију да оду у Тирану...
  • Хаг је ослобађањем Харадинаја потврдио отмицу Космета – али би немирење с отмицом, овом и сваком другом, требало би да чак појача српске преговарачке позиције!

Пише: Раде Брајовић

         ОСЛОБАЊАЊЕ албанског команданта смрти, Рамуша Харадинаја, можда и више од претходног опроштаја масовним убицама, хрватским генералима Готовини и Макрачу, може да створи простор онима који су према Србима традиционално неповерљиви да макар накнадно схвате и колико су антисрпске агресије биле ужасне и, можда још више, зашто је политика САД-ЕУ према Србији, била и још је, толико неправедна.

         Не би требало, наравно, бити наивни оптимиста и очекивати неки заокрет и општи бољитак, али је анатомија насиља и насилне политике према Србима, обновљена хашким одлукама, понудила, макар симболичне просторе реалнијег оцењивања бројних антисрпских неправди.

         Зар нису срамотне пресуде пристрасних судија - критиковане и од неких западних правних, судских и политичких фактора, чак и више познатих медија - још једном покушале да покажу како су Срби били и остали једини кривци, а образложењем и укупним текстом пресуде се видело да су баш они унаптрд одређене жртве. Кривим су, без обзира на потпуно другачију реалност свих мотива и разлога ратовања и укупних регионалних и светских догађања.

         Хашка пресуда, посебно сви одјеци те накарадне одлуке, особито кичерајски масовни изливи одушевљења на улицама Приштине, све што се прочитало, чуло и видело, убедљиво показује да је Хаг потврдио несумњиву истину да је Космет силом отет Србији.

         Харадинај није крив, јер је остваривао налоге и циљеве НАТО, између осталог и највећу њихову европску војну базу, Бондстил, одакле лете према руским закавкаским и сибирским богатим енергетским изворима. Нека је само стратешка америчка копчица, Харадинај и негов посед важнији су од сваке историјске и садашње истине. Колико је и како све убијао Србе – што потврђује и он сам и документарно сведочење италијанских телевизијских очевидаца – видели су то и хашки пресудитељи, али наочарима чију су дијоптрију амерички мајстори прилагодили америчким интересима...

         Истина, као вода кроз песак, процурила је, ипак, до општег сазнања – захваљујући и провидној пресуди Хашког трибунала. Бољем виду допринела је и околност да се хашка пресуда стрмоглавила баш у тренуцима кад грозничави напори нове српске власти увелико теку линијом завршетка.

         Основна порука те околности може да буде да се сада више верује српским аргументима и да их, не бар све, више не могу сасвим да игноришу и главни противници – САД и ЕУ. Уважавање српске позиције, истина прећутно, показује се у неким сазнањима да САД и ЕУ одустају од тактике насилног наметања „воље Приштине на северу Косова” и упућивање Београда на дијалог, уз спремност да добије датум за почетак преговора о учлањењу у ЕУ...

         Пошто је представа - Србија у ЕУ - најдрагоценија слика перспективе Србије и овој власти, овакав и сличан пут добро је одабран. И премијеру Ивици Дачићу је постао приоритетан. „Несумњиво је наше опредељење да идемо ка ЕУ, зато што је то у интересу Србије и њених грађана”, каже он и чак потеже поређење са Косметом, који је и даље доминантна преокупација већине српских грађана. Подсећа да је Косово „већ отето и сада је питање како сачувати нешто од тога што је отето” и нуди депримирајући закључак да „Србија може казати да неће у ЕУ, али да јој ни тада Косово неће бити враћено”.

         Драматично је деловао и неспокој првог до Дачића, потпредсеника Александра Вучића који је најавио да би нам и деца гладовала ако не будемо чланпови ЕУ, што је, такође, бесумње више израз бриге за будућност него реална пројекција врха владе о томе шта би нас чекало или – шта би било кад би било. А, шта ће бити, неће се дуго чекати – макар да се наслути шта нам сигурно следи.

         Завршни чин напора да се реши косметска криза - овако или онако – динамично се развија, па готово нема трена а да се, макар негде у Србији не помене Космет и како даље. Главни је канал, наравно, онај највиши и најважнији – преговори Београда и Приштине.

         Иако се још не смирује огорчење хашким пресудама, и посебно згражавање антисрпским дочеком ослобођених повратника, дипломатски канали су остали отворени. Дачић се, у уторак, у Бриселу, трећи пут у овој серији састаје са Тачијем, што је боља околност него да преко пута буде Харадинај, како су неки наављивали. Главна тема – договор, ако се тако може назвати, о почетку функционисања административних прелаза...

         Тест је већи и тежи него што наизглед делује онима који не познају прилике и у Београду, и у Приштини, и на северу и у тзв.енклавама Космета... Приштина хоће да се прелази схвате као гранични и да тиме заокружује независност, Београд то никако неће, а посебно су негаторски одређени Срби са севера који од Николића и Дачића траже гаранције да ће слободно пролазити, упозоравајући да неће дозволити да се иза њих формира граница велике Албаније, а ако не буду сигурни у реалност да живе и да ће живети у српском Космету, ето протеста, непослушности, барикада, муке и невоље сваке врсте...

         Предстоје, можда не најтежи, али дани од ових – у којима се чека и дефинисање консензуалне платформе или општенационалне, државне стратегије о томе – шта да се ради с Косовом и Метохијом. Писала или не у будућој платформи, српска одредница да се не може, ни по коју цену, сагињати глава пред појачаним притисцима, морала би да остане и недирнута и у свему и са свима недвосмислено, примењива.

         Зато је несхватљиво да, на пример, учешће представника Србије на обележавању прославе стогодишњице албанске државе прође глатко, а да неке земље, као Грчка и Македонија одбију да оду у Тирану... А, тек, несхватљиво ћутање, или нереаговање, наравно јавно, било кога из Србије, па и наших учесника на прослави, на опаке албанске ставове на које се морало најоштрије и најгласније рећи оно што је неизбежно.

         Српски мук је пратио изјаву, баш на тој прослави, албансклог премијера Саљи Берише о „албанским земљама од Превезе до Прешева”...Да, да не неког другог, већ нашег Прешева, југа Србије, где су се вијориле албаске заставе и кочопере се спомеици злочинцима ОВК!

         Хашке ослобађајуће пресуде хрватским и албанским злочинцима, ма колико деловало парадоксално, морале би, уз природно огорчење и немирење, да српску политику и дипломатију, ослободи свих стега које ограничавају – правду и истину.

         Хаг је потврдио отмицу Космета – немирење с отмицом, овом и сваком другом, требало би да убрза и чак појача српске преговарачке позиције!

 

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари