Кецмановић: Спољна политика БиХ није 3 у 1, него - 3 у 3

ОД 10 МИНИСТАРА СППОЉНИХ ПОСЛОВА БиХ, САМО ДВА СУ БИЛИ СРБИ И ПО ЈЕДАН ХРВАТ И ЈЕВРЕЈ

Са њим је доста тога почело - Харис Силајџић

* Министри спољних послова БиХ уназад деценија све су сами Бошњаци са муслиманским именима Харис, Мухамед, Ирфан, Елмедин. Нигдје, рецимо, неког Милоша, Душана, Александра, али ни Анте и Мате, или тек за лијека?

* Првобитно је било предвиђено да се у свим пријестоницама амбасадори БиХ ротирају по националном кључу, али се брзо испоставило да српски или хрватски амбасадори у исламским земљама осјећају „као крмад у Техерану“, као и обратно. Тако се усталило да нпр. Бошњак иде у Саудију, Србин у Грчку, Хрват у Ватикан итд., мада има и доста изузетака. Али, сваки амбасадор сарађује са својим националним чланом Предсједништва БиХ, који га уосталом и предлаже, практично и именује за ту функцију

* Срби и Хрвати успоставили су паралелне дипломатске линије, а Српска има и разуђену мрежу парадипломатских представништава по свијету - од Београда и Москве, преко Беча, Париза, Штутгарда, Солуна, Телавива, и не показују велико интересовање за челну функцију у овом значајном ресору Савјета министара БиХ

* „Немогућа држава па и немогућа дипломатија“, указује Дарко Танасковић. Запад је, међутим, истину о БиХ прихватао онакву какву су презентовали високи представници за БиХ у СБ УН, а знамо на којој су, увијек истој, страни били. Шмит у толикој мјери да је једну страну покушао да укине. Није успио захваљујући лидеру Српске. Додик је жртвовао фигуру да би добио надмоћну позицију у којој су Бошњаци не само у Москви и Пекингу, него и у Вашингтону постали доњи

______________________________________________________________

              Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

              ДА ЛИ сте примјетили да су министри спољних послова БиХ уназад деценија све сами Бошњаци са муслимаским именима Харис, Мухамед, Ирфан, Елмедин. Нигдје, рецимо, неког Милоша, Душана, Александра, али ни Анте и Мате, или тек за лијека?

              Чудно, али је још чудније да се из Бањалуке због тога не буне, иако жустро и промптно реагују и на ситније неправде.

              Да бисте видјели како ствари стоје у БиХ, не морате да одете на лице мјеста и путујете између Сарајева Бањалуке и Мостара, а да вам ипак много тога остане нејасно. Довољно је да сједите негдје у иностранству и пратите вањску политику БиХ, па да уочите да ту не постоји 3 у 1. него 3 у 3. 

              Све што изјаве или ураде Бећировић и Конаковић, истог дана демантује српска, понекад и хрватска страна: „То није став Предсједништва, ни Савјета министара“.

              Као што и није.

Правила фаулове који су јој помогли да

постане министар - Бисера Турковић

              Али, није ни чудо што тако бива јер Муслимани (Харис Силајџић, Ирфан Љубјанкић) и Бошњаци (Мухамед Шаћирбеговић, Златко Лагумџија, Бисера Турковић, Елмедин Конаковић) деценијама држе кадровски монопол на то министарство, још од ’90, иако је међустраначки договор побједника на првим изборима био да се министри у том ресору мењају, а исто је било предвиђено и послије Дејтона. Међутим, од 10 министара спољних послова БиХ само два су били Срби (Младен Иванић, Игор Црнадак), један Хрват (Јадранко Прлић) и један Јеврејин (Свен Алкалај). 

              Ако додамо да је Лагумџија на тој позицији био у два мандата, онда доминација представника једног народа постаје још изразитија. А колико је то министартво важно, указује да су у великом броју држава министри спољних послова истовремено и потпредједници владе или други по рангу уз премијера.

              Напослијетку, али још важније, спољни послови су по изворном Дејтону једно од једина три министартва у Савјету министара, што значи заједнички, па би требало да буду синтеза или резултанта спољних интереса три народа у два ентита. Али, опет, по Уставу спољну политику БиХ води трочлано Предсједништво, а министарство је само „помоћни орган“.  Но пошто овај колективни орган на челу државе најчешће нема консензус готово ни о једном спољнополитичком питању, министарство може само да обавјести медије, амабасаде, иностранство да напросто „БиХ нема став“. И крај приче.   

              Међутим, не бива тако, него министар спољних послова, у правилу Муслиман, води муслиманску спољну политику и не обазире се на разроке ставове комшија. Штавише, још их и наруже када га демантују.

              Како се утемељила таква пракса супротна политичким принципима равноправности и традицији земље са три конститутивна народа још из социјалистичког  периода?

Елмедин Конаковић

              Иако матори боснољуби воле да причају како се у та добра времена у Босни није знало ко је које нације, комунистичка власт је кадрирала стриктно поштујући национални кључ. Ако је Хрват Бранко Микулић био на челу СКБиХ, Муслиман Хамдија Поздерац био је на челу републичке Скупштине, а Србин Миланко Реновица на челу владе. 

              У националну слагалицу биле су укључене  и функције у савезним органима СФРЈ, али и у општинама, предузећима, на клиникама, факултетима

              Зачудо, иако су национални принципи кадровске политике остали, до промјене је дошло управо за власти националних странака.  Први је то прекршио, а ко би други, Алија Изетбеговић који о свом одласку на Конференцију конгреса исламских земаља није ни обавјестио колеге у седмочланом Предсједиштву. Али, прави почетак био је са Харисом Силајџићем на челу дипломатије БиХ.

              За Муслимане је добро обавио посао зато што је  више него добро одговарао слици Муслимана  какву је Запад хтио да пошаље у свијет.

              „Европски муслиман“, без галабије и ахмедије, без браде, без мејтефа, бљедолик, у скупом одјелу, урбаних манира, докторирао на тему албанско-америчких односа. Крстарио је по европским престоницама и свугдје срдачно дочекиван, ширио муслиманску истину о „грађанској Босни“, те будио наде ратног Сарајева да оружана интервенција САД против Српске само што није, али у њега се сам није враћао читаву годину. Штавише, о својим потезима није обавјештавао ни владу у којој је био министар, ни Педсједништво, које је било уставно надлежно за спољну политику, него само приватно - Алију.

              Уз то, син имама Бегове џамије и до ’90-те шеф кабинета реис улеме, у муслиманским масама постао је популарнији од Алије, па га је овај повукао „навише“, на незхвално мјесто премијера. Истина, и Српска је имала свог министра Буху, а спољним пословима су се махом бавили и предсједник Караџић и потпредсједник Кољевић, али њихове гласове Запад је нерадо слушао.

              И послије Дејтона је остало да за министра спољних послова БиХ Запад хоће Мусламане /Бошњаке, а и да они опет од почетка рата рјешење траже на другој страни Океана, а не на босанском терену, односно да за Србе и Хрвате нема вајде да користе право на националну ротацију.

Србин министар, али као

да није - Игор Црнадак

              Преломно је било када се открило да Мирсада Чолаковић, амбасадорица БиХ у Холандији, повјерљиву дипломатску пошту не шаље предсједавајућем Предсјендиштва Младену Иванићу него свом страначком шефу Изетбеговићу. Амбасадорица је послије Иванићевог немоћног протеста наставила.

              Њена „колегица“ у Загребу Бисера Турковић која је ратне ’93 правила документе за муџахедине у транзиту за средњу Босну, постала је 2019. чак шефица дипломатије БиХ, а као пензионерка највише воли да се дружи са дервишима у текији на Ковачима.

              Њено посљедње оглашавање било је јавно лелекање поводом суђења генералу Сакибу Махмуљану, надлежном за угошћавање  муџахедина, који су буквално клали српске заробљенике код Возуће. 

              Смирила се тек када је њен ахбаб Сакиб под правоснажном пресудом стругнуо на лијечење у Турску, гдје му се губи траг. Ето, таква је заступала и интересе Срба у иностранству, а тако и претходници и насљедници, укључив и актуелног Елмедина.

              Постоји и мрежа дипломатско-конзуларних представништава (ДКП) по свијету која би требало да су подређена министарству, али како су Мирсада и Бисера Турковић прошле некажњено а потоња још и унапређена, тај модел се проширио и на све амбасаде.

              Првобитно је било предвиђено да се у свим пријестоницама амбасадори БиХ ротирају по националном кључу, али се брзо испоставило да српски или хрватски амбасадори у исламским земљама осјећају „као крмад у Техерану“, као и обратно.

              Тако се усталило да нпр. Бошњак иде у Саудију, Србин у Грчку, Хрват у Ватикан итд., мада има и доста изузетака. Али, сваки амбасадор сарађује са својим националним чланом Предсједништва БиХ, који га уосталом и предлаже, практично и именује за ту функцију, а постоји и директна хоризонтална координација.

              Са министарством и министром иностраних послова одржавају углавном материјално-техничку и протоколарну сарадњу. Уколико је исте нације, утолико и више од тога, а пошто је најчешће Бошњак и министарство лоцирано у Сарајеву, то су се у њему, током деценија на разуђеним административним и помоћним пословима нагурали припадници једне нације, што ентеријеру ове институције даје оријентални шмек одговарајућих мириса, укуса, боја, односа, манира, вокабулара. 

              Право муслиманско министарство.

Ненад Кецмановић

              Срби и Хрвати успоставили су паралелне дипломатске линије, а Српска има и разуђену мрежу парадипломатских представништава по свијету - од Београда и Москве, преко Беча, Париза, Штутгарда, Солуна, Телавива, и не показују велико интересовање за челну функцију у овом значајном ресору Савјета министара БиХ. 

              Најзад, постоји и интерна трговина неупадљивим мјестима у мање важним амабсадама (министар савјетник, подсекретар, аташе, први секретар) у којој љути политички противници размјењују приватне услуге: „ти мени мог тамо, а ја ћу твог онамо“.

              Боснољуби би овај рад по ућинку илити „ућиним ја теби, ућиниш ти мени“ могли узети као доказ да заједничка дипломатија БиХ ипак живи, макар и на маргини.     

              Кажу да је спољна политика једне земље израз њене унутрашње политике, а важи и обрнуто. Бар у Босни су у потпуном складу.

              Каква држава таква јој и дипломатија. 

              „Немогућа држава па и немогућа дипломатија“, пише Дарко Танасковић. Запад је, међутим, истину о БиХ прихватао онакву какву су презентовали високи представници за БиХ у СБ УН, а знамо на којој су, увијек истој, страни били.

              Шмит у толикој мјери да је једну страну покушао да укине. Није успио захваљујући лидеру Српске. Додик је жртвовао фигуру да би добио надмоћну позицију у којој су Бошњаци не само у Москви и Пекингу, него и у Вашингтону постали доњи.

              Уосталом, ако хоће да јединствена БиХ из њихових снова има три дипломатије - нека им буде.

              (коментар је написан за портал Све о Српској)