Љепојевић: Турска је – без обзира на свој неоосманизам – клијент Америке

НОРМАЛНО МОЖЕ ДА СЕРВИСИРА САМО ПЕТИНУ СВОЈИХ ДУГОВА, ПА МОРА ДА РАСПРОДАЈЕ - ЗЛАТО

Два америчка клијента под

истим кишобраном

* Турска, процјењује се, има око 89 милиона становника. То су процјене јер од 1947. године у тој земљи није био попис становништва због проблема са етничкикм мањинама прије свега Курдима, али религијских као што су Алавити које Турци називају Алевима а којих према процјенама има најмање 14 милиона

* Недавно је такозвана „коалиција вољних“ НАТО земаља предвођених Француском и Британијом, у близини Истанбула формирала наводно привремену команду за контролу пловидбе Босфором. То је команда без војске. Али, да ли је то увод у рушење међународног споразума из 1936. године према коме је Босфор неутрална зона пловидбе? И да ли је рушење тог споразума у интересу Турске?

* Турска прије свега везана за Америку а чланство у НАТО савезу је само форма те везаности. Америка одређује политику Турске без обзира што се Анкара труди да формира своју моћ и представи се као суверен геополитички фактор. Зависност од Америке ће остати без обзира на судбину НАТО савеза чак и онда када су интереси Турске и Америке у супротности

* Све је примјетније досељавање Турака углавном у Црну Гору, Албанију и Македонију гдје откривају своје послове а незваничне информације говоре да им у томе финансијски помаже и турска држава. Али, ближи увид разоткрива да је то ипак „уступљена опција“ унутар регионалног америчког интереса

________________________________________________________________________

               Пише: Синиша ЉЕПОЈЕВИЋ

               ПОСЛИЈЕ досадашње фазе рата Америке и Израела против Ирана, као и оног у Украјини који не престаје, потпуно је јасно да је међународни поредак дефинитивно срушен.

               Ништа више није остало од глобалног уређења насталог од времена Другог свјетског рата а Уједињене нације као врховна свјетска организација су маргинализоване и изугубиле су било какав ауторитет.

               Нови свјетски поредак се већ назире, његови обриси су видљиви, али још није успостављен и биће потребно доста времена да се уобличи и формирају институције које ће чинити његову инфраструктуру.

               У продубљивању геополитичког хаоса природно је да главну улогу имају велике силе, које су то по дефиницији своје величине и моћи, а највећи изазови су пред земљама које јесу важне али ипак недовољно моћне. Једна од тих земаља суочених са великим геополитичким изазовима је и Турска.

               Турска се налази на најважнијем геополитичком мјесту у свијету и то су њени и предност и проблем. Географија је судбина те земље која је, зависно од потреба и интереса великих сила, од Турске створила и мит о њеној важности и моћи али у реалности Турска је још увијек држава клијент и на нивоу потенцијала.

Турска је пресудно помогла да

Ахмед аш-Шараа преузме власт у Сирији

               Наравно, Турска је у веома деликатном положају и није јој лако.

               Своју претпостављену моћ Турска је минулих година настојала да гради на наслијеђу Отоманске империје, готово на непостојећем праву, и етничким и религијским коријенима у другим државама мада оно што се данас зове Турском није континуитет Империје него је вјештачка држава настала на империјалним рушевинама и геополитичким интересима Запада.

               Идеолози савремене Турске су то дефинисали као „стратешку дубину“ а политички хроничари као „неоосманизам“.

               Највећи продор је учињен у земљама Централне Азије, бившим чланицама Совјетског Савеза, формирањем такозваног „Турског свијета“ на етничкој основи, Организације турских држава (ОТС) у коме су Азербејџан, Киргистан и Узбекистан а Туркменистан и Мађарска су земље посматрачи. Турска је искорачила и у Африку, посебно у Либију и Сомалију.

               Показало се, међутим, да је у тим искорацима без обзира на очекивања Анкаре Турска само подизвођач америчких радова и интереса и да нема капацитет за формирање сопствене моћи.

               Турска, процјењује се, има око 89 милиона становника. То су процјене јер од 1947. године у тој земљи није био попис становништва због проблема са етничкикм мањинама прије свега Курдима, али религијских као што су Алавити које Турци називају Алевима а којих према процјенама има најмање 14 милиона.

               Занимљиво је да је по просјечној старости становништва од 33,9 година Турска у ствари млада земља што је такође њен велики потенцијал. Истовремено, међутим, Турска има озбиљне економске проблеме упркос потенцијалу.

               Јавни спољни дуг је званично 520 милијарди долара а Бруто друштвени производ (БДП), по процјенама, достиже 1,3 хиљаде милијарди долара. Али, укупна дуговања, спољна и унутрашња, у Турској чине 247 одсто БДП-а.  Инфлација је 2025. износила 30 одсто што је у односу на претходне године, када се кретала између 40 и 70 процената значајно смањење.

               Невоља је што је турска лира везана за долар и доларске берзе могу да битно утичу на финансије Анкаре. Иако велика земља, са приходима од БДП-а може да сервисира само 20 одсто свог спољног дуга а остало су нови кредити. Али, Турска све теже може да добије кредите и принуђена је да продаје своје резерве злата.

               Посебан изазов ће бити надолазеће несташице хране због поремећеног снабдјевања ђубривом до којег је довео рат са Ираном а Иран и земље Персијског залива снабдјевају око 40 одсто глобалних потреба. За Турску је храна изузетно осјетљиво питање.

Туска под окупацијом држи добар

део севера и северозапада Сирије

               Али, и поред потенцијала и природног значаја, основну дефиницију геополитичког статуса Турске чини њено чланство у НАТО савезу у којем она послије Америке има најбројнију оружану силу. И то чланство у НАТО пакту је у ствари највећи геополитички изазов Турске који би могао и да одреди њену будућност. То посебно показују околности америчко-израелског рата против Ирана.

               НАТО више није оно што је некада био и каквим се медијски представља. Недавни напад на турски танкер М-Т Алтура, који је извела Украјина у Црном мору, у региону Босфора, свједочи оно што нико неће јавно да каже: НАТО више не гарантује безбједност својим чланицама. 

               НАТО је оћутао напад на танкер своје чланице и нема знакова да је активиран унутрашњи механизам одбране и његове земље постају рањиве на стране утицаје и нападе. И зато тај напад не би требало гледати као изоловани, појединачни инцидент него кроз ширу слику стварне ерозије НАТО савеза.

               За Турску су импликације тог процеса много озбиљније. Јер, иако НАТО чланица - то више не значи гаранцију њене безбједности и заштиту њених интереса. И Анкара је изложена ризицима које не може да контролише и сукобима који не морају да буду њени приоритети. Другим ријечима, чланство у НАТО савезу доноси више проблема него користи.

               Турска ту има мало простора за своје интересе. Тако је њен предсједник Реџеп Тајип Ердоган већ 4. априла, неколико дана послије украјинског напада на турски танкер, у Истанбулу примио, угостио Владимира Зеленског који је исказао захвалност Турској за подршку и помоћ.

               Међу кључним резултатима те посјете, како је објављено, су споразуми о безбједносној и даљој одбрамбеној сарадњи. Турска ће наставити да пружа технолошку и индустријску помоћ украјинском безбједносном сектору,.

               Проблеми се само нагомилавају. Недавно је такозвана „коалиција вољних“ НАТО земаља предвођених Француском и Британијом, у близини Истанбула формирала наводно привремену команду за контролу пловидбе Босфором. То је команда без војске. Али, да ли је то увод у рушење међународног споразума из 1936. године према коме је Босфор неутрална зона пловидбе? И да ли је рушење тог споразума у интересу Турске?

               У свјетлу рата са Ираном, Турска је такође пред великим изазовима.

               Односи са Израелом су погоршани и Израел, чини се, покушава и Турску да увуче у тај рат иако она и даље одржава пријатељске везе са Техераном. Према Турској је испаљено неколико ракета које нису дошле из Ирана па се брже боље прећутало одакле су испаљене.

               Америчко-израелски план је био и да ирански Курди у западном дијелу земље подигну побуну против власти у Техерану и послано им је наоружање али Турска је одиграла кључну улогу да ти планови пропадну. Поред тога, односе са Израелом компликује и ситуација у Сирији као и са Азербејџаном.

Синиша Љепојевић

               Турска је имала пресудну улогу у плановима Америке и Израела за рушење Асадовог режима и довођење на власт лидера терористичке Исламске државе и елиминисање утицаја Русије и Ирана али сада Израел настоји да има доминацију у Сирији. Турска је у великој мјери скрајнута чак и елиминисана.

               Израел је такође веома утицајан у Азербејџану, земљи која му помирује између 40 и 50 одсто потреба за нафтом и то преко Турске  и чији простор се користи и за нападе на Иран, турског пријатеља. 

               Посебан проблем су односи Турске са Русијом. Турска снабдјева оружјем и војном технологијом Украјину са којом Русија ратује а Анкара има утицај и на Азербејџан који је непријатељски оријентисан према Русији.  

               Турска у многоме енергетски зависи од Русије, као и економски, па није јасно како ће се односи даље развијати.

               Јасно је наравно да је Турска прије свега везана за Америку а чланство у НАТО савезу је само форма те везаности. И Америка одређује политику Турске без обзира што се Анкара труди да формира своју моћ и представи се као суверен геополитички фактор. Зависност од Америке ће остати без обзира на судбину НАТО савеза чак и онда када су интереси Турске и Америке у супротности.

               Нејасно је такође како ће завршити генерална геополитичка стратегија Турске по принципу „добро јутро чаршијо на све четири стране“.

               И, наравно, шта би тај нови геополитички амбијент Турске могао да значи за српске земље и Балкан у цјелини. Турска је већ дебело присутна, настојећи да учврсти свој утицај, прије свега на Косову, Македонији и у Албанији као и у муслиманском дијелу Босне и Херцеговине. Занимљива је и једна новина – све је примјетније досељавање Турака углавном у Црну Гору, Албанију и Македонију гдје оснивају своје послове а незваничне информације говоре да им у томе финансијски помаже и турска држава.  Али ближи увид разоткрива да је то ипак „уступљена опција“ унутар регионалног америчког интереса.

               Примјетно је да у новим околностима Турска покушава да дефинише, тражи, своју улогу али су јој могућности ипак скучене. Нема дилеме да Турска жели своју суверену политику али ипак је још увијек држава клијент, на нивоу подизвођача радова и само потенцијала.

               (Коментар је написан за портал Све о Српској)