МиГ-21 пола века у небу Србије

ПРВИХ ПЕТ СОВЈЕТСКИХ ЛОВАЦА 24. СЕПТЕМБРА 1962.

ТОЧКОВИМА ДОТАКЛИ ПИСТУ БАТАЈНИЧКОГ АЕРОДРОМА

  • Прве МИГ 21 на аеродром Батајницу довезли совјетски пилоти. У југославенски ваздушни простор су ушли рутом Суботица-Батајница, са заустављањем у Будимпешти
  • Прву мигове су укључени у састав 204. ловачког пука стационираног у Батајници
  • Цена за један МиГ 21Ф13 била је 750.000 клириншких долара односно 4,5 милиона за лиценцу (без ракета и бомби)
  • Уговор је био потписан 2. августа 1961. године у Москви, а набавка МиГ 21 Ф13 носила је кодно име „Романија“
  • Последњу верзију МиГ-21 бис СФРЈ је почела да прима 1977. године. Летелица је добила ознаку Бис. Тај авион се од претходне серије мигова разиковао новим мотором са већим потиском, другачијим форсажом, новим радаром РП-22СМА (Сафир 21), системом за аутоматско управљање САУ-23ЕСН и радионавигацијским системом РСБН 5С
  • Ловачка авијација СФРЈ током осамдесетих година 20 века (осам есакдрила и три пука) имала је око 160 авиона од којих је 85 било најсавременија варијанта Бис. Свака сескадрила је имала по 16 авиона са око 26 пилота

        ОВОГ 24. септембра навршава се тачно 50 година откад су првих пет ловаца МиГ-21Ф 13 - са евиденцијским бројевима 22501, 22502, 22503, 22504 и 2205 - точковима дотакли писту Батајничког аеродрома и окренули нову страницу у историји наше авијације.

        Овај почетак је од великог значаја за нашу одбрану и историју, а прошла је малтене незапажено у џунгли вести које засипају наш медијски простор.

        Некако се све поклопило и са прославом 100. година српске авијације и аеромитингом где су такође учествовали мигови 21 који још чине окосницу наше ловачке авијације и брину о заштити ваздушног простора Србије.

        Али, како је све почело?

        Далеке 1958. године, у тадашњем Југословенском ратном ваздухопловству почело се размишљати о преласку на ловце пресретаче који могу да досегну двоструку брзину звука (2 Маха). Дотада су окосницу ловачке авијације чинили амерички Ф-86 Сејбр који су могли премашити брзину звука само у понирању.

        Тражило се само једно: да буде савремен и да се покуша добити лиценца за производњу у домаћим фабрикама.

        У очајничком трагању за таквим ловцем и „пакетом“, Jугославија се окренула Французима, инсистирајући на лиценци тада најсавременијег ловца Миража III који се сматрао врхом у светској авијацији, али су преговори пропали због подршке СФРЈ Алжиру. Са Французима смо се сусрели 20-ак година касније када је Југославија тестирала Мираж 2000 као могући будући ловац и кад је Париз нудио компоненте ловца Рафал-8 тада у развоју, у конструкцији и производњи домаћег ловца НА.

        Наговештаји из Москве да се може причати о набавци Миг-ова стигли су 1960. године.

        Команда ЈРВ (тада још ПВО као род није био додат овом виду) била је заинтересована за набавку и лиценцну производњу МиГ-19. Делегацију вида предводио је комадант Зденко Улепич који је на аеродорму Кубинка имао прилику да види МиГ-19 у лету. Међутим током посете су сазнали да се МиГ-19 више не производи, али је у понуди био ремонтовани МиГ-19.

        Југословени су сазнали током посете да Руси већ производе нови ловац МиГ-21, па су отворили ту могућност. Међутим, дошло је до полемике јер је „пала“ сумња даСФРЈ заправо жели да од Американца затражи још оружја“, а не иситинску набавку совјетских авиона, па су преговори били веома тврди.

        Преко југословенске амбасаде у Москви  21. јануара 1961. од Москве је затражена набавка 200 авиона МиГ-21 и то 26 целих и 12 у деловима који би се монтирали у домаћим фабрикама, а посао је требало да буде плаћен клириншким доларима.

        Совјети су Београд обавестили већ 22. марта да првих 36 авиона може добити већ 1962, а техничку документацију 1963. и 1964. Алтернативна могућност је била: куповина 200 мигова који би били испоручени од 1962. до 1966. године.

        Осим мигова, преговарано је и о набавци савремених радара и ракетних система, али су разговори вођени за сваки систем посебно.

        Цена за један МиГ 21Ф13 била је 750.000 клириншких долара односно 4,5 милиона за лиценцу (без ракета и бомби). Иначе,ЈНА је тражила и лиценцу за авион, мотор и ракете К-13 настале копирањем америчке ракете АИМ 9 Сајвајндер, али је Москва одбила да прода техничку документацију за оно што се неће производити у Југославији.

        Уговор је потписан 2. августа 1961. године у Москви, а предвидео је испоруку наоружања кроз петогодишње планове. Набавка МиГ 21 Ф13 носила је кодно име „ Романија“.

        За то време, у јануару 1962. године одабрана је група пилота и техничара који ће бити упућени у СССР за обуку на МиГ- 21Ф13. Групу је чинило седам пилота 21 техничар и један лекар.

        Група је прво упућена на курс руског језика у Рајловцу, који су завршили 25. априла 1962 године, а одатле су пилоти упућени у Совјетски Савез. У базу Лугуваја у Киргизији где су обучавани пилоти, а техничари - у Алму Ату, у Казахстан, где је био центар за преобуку техничара па су Југословени - са још 15 техничара из земља које су примале мигове - прошли обуку.

        Програм преобуке, осим новог лекарског прегледа, обухватао је основну обуку, технику пилотирања дању (без борбене обуке), обуку техничара за одржавање авиона у I и II степену. Пилоти су обуку у пилотирању завршили августа 1962, као и техничари који су понели титулу најбољих у групи.

        По повратку, група је постала језгро суперсоничне авијације.

        Прве летелице МИГ 21 Ф13 слетеле су на аеродром Батајницу 24. септембра 1962. године, а довезли су их руски пилоти.

        У југославенски ваздушни простор мигови су ушли рутом Суботица-Батајница, а пауза при лету од Москве била је Будимпешта.

        Прва јединица која је примила Мигове био је 204. ловачки пук стациониран у Батајници који је у свом стаставу имао америчке Ф 86 Сејбр, који су остали у наоружању све до 1964. године када су замењени миговима.

        Уговором је било предивђено да се тактичко-техничке карактеристике летелице чувају као најстрожа тајна, па осим обучаваних пилота и техничара, нико други није смео да види мигове, па су забележене бизарне сцене како су неки окретали главе ако су мигови били на стајанци аеродрома.

        Донесена је одлука и да се уместо ознаке МиГ 21 Ф13 користи домаћа интерна ознака Л 12 (Л ознака за ловац, којом су обележавани сви мигови у нашој ловачкој авијацији). Мотор мига  Р-11-Ф300 добио је ознаку ММ-12.

        Формацију мигова после комплетног пренаоружавања чиниле су три ескадриле 126, 127 и 128 са по 12 авиона у свакој, по узору на совјетске.

        У почетку је преобука пилота била тешка јер је недостајало двоседа, који су у састав нашег ваздухопловства ушли тек 1965. године пријемом двоседа МиГ 21 У (НЛ-12), а наставници за летење поново су прошли обуку у СССР-у (Краснодару), а ушли су у састав 128 ескадриле која је постала наставна ескадрила за обуку пилота на овим летелицама.

        Паралелно са верзијом МиГ-21 Ф13, 1967. године је 204. пук почео пренаоружавање новом верзијом МиГ-21 под ознаком ПФМ (Л14 наша ознака), а разлика у односу на верзију Л 12 била је у томе што су то били први мигови који су имали радар и били способни за пресретање у свим метереолошким условима.

        Авиони су испоручени у четири серије од 21. јуна 1967. до 23. децембра 1968. године. Укупно је набављено 36 авиона (евиденцијски бројеви 22701 до 22736), а с њима је пренаоружана 126. ескадрила.

        Док је 204. пук био пренаоружаван са верзијом Л 14 уследила је примопредаја Л 12 другим јединицама. Упоредо са преобуком нових пилота текла је и преобука пилота ескадрила које су преузимале МиГ-21. Осим тога, извођени су курсеви инструменталног летења, фигурно летење на малој висини, ваздушна борба и сложени манвери.

        Тако је 1968. обављена преобука пилота 124. и 352. ловачке авијацијске ескадриле на Ли НЛ-12, а 127. и 128. ловачке авијацијске ескадриле на Л14.

        Циљ стварања снажније ескадриле ловачко-бомбардерске авијације (ЛБА) Команда РВ поставила је средином 60-тих година.

        Мигови су већ тада били ангажовани за снажне ударе по дубини непријатеља, а 70-тих су мигови увежбавали борбу против ваздушних десанта (због Совјетског напада на Чехословачку 1968).

        Верзија Л-14 додатно је наоружана топовима ГШ-23Л, а из СССР набављено је 39 подтрупних годнола с митраљезом.

        Набавке мигова уследиле су и током седамдесетих година прошлог века када је добијена нова верзија ловца под ознаком М односно домаћом ознаком Л-15.

        Њима је опет наоружан 204. авијацијски пук. Те врзије могле су да носе по 4 ракете ваздух-ваздух уместо две колико су носиле верзије Л-12 и Л-14. У спетмебру 1970. примљен је 21 авион верзије Л-15 (означени су евиденцијским бројевима 22801 па навише).

        У исто време је почела испорука седам двоседа верзије МиГ-21УМ. Код нас су означени као НЛ-14. Њима суе 126. и 127. ескадрила 204. пука биле пренаоружане, а 128. ескадрила остала је наоружана моделом Л-14 који је служио за обуку пилота на ловцима МиГ-21.

        Померањем летелица, Бихаћки 117. пук је добио две ескадриле Л-14, а 352. ескадрила је примила извиђачку верзију мига под ознаком Л-14и. 83. ловачки пук, који је још последњи користио Ф-86Д Сејбр, започео је преобуку на мигове врзије Л-12.

        После испоруке авиона МиГ-21 МФ ( Л-15), у октобру 1970. започела је преобука пилота и техничког особља, а током целе године предузимана су ловачко пресретачка дејства, дању и ноћу.

        Л-15 први пут је јавно проверен на великим маневрима Слобода-71 када је за показан успех добио специјалну похвалу.

        Сви пилоти на дотадашњим миговима, који су били у употреби, оспособљени су били за са све ловачко-бомбардерске задатке, али се јављао проблем на средњим висинама.

        У наоружању је било током седамдесетих од 10 до 110 летелица.

        Последњу верзију МиГ-21 бис СФРЈ је почела да прима 1977. године.

        Летелица која се уводила у наоружање добила је ознаку Бис.

        Тај авион се од претходне серије мигова разиковао новим мотором са већим потиском, другачијим форсажом, новим радаром РП-22СМА (Сафир 21), системом за аутоматско управљање САУ-23ЕСН и радионавигацијским системом РСБН 5С.

        Преобука првих пилота обављена је у СССР, у Краснодару, за 45 дана. А први су је прођли пилоти 126. ескадриле. Почетком јуна 1982. из Русије је примљено 13 нових мигова 21 од којих је 10 било верзије К и по неколико двоседних НЛ-16 са којим је пренаружана тада 128. ескадрила.

        Исправност летелица кретала са на нивоу 94%-95% почетком осмадесетих да би онда пала на 92%.

        Ловачка авијација СФРЈ током осамдесетих година 20 века (осам есакдрила и три пука) имала је око 160 авиона од којих је 85 било најсавременија варијанта Бис ( Л-17). Свака сескадрила је имала по 16 авиона са око 26 пилота.

        Реорганизација из 1986. године означила је последњу етапу у развоју РВ и ПВО СФРЈ којим је показано да постоји потреба за набавком нових летелица.

        А. М.

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари