Рељић: У Сарајеву се због доласка у Српску Доналда Трампа Млађег осећају као преварена љубавница

ДА ЛИ ЈЕ ЕВРОПСКА СТРАНПУТИЦА НАША СУДБИНА ИЛИ ТРЕНУТАК НЕСНАЛАЖЕЊА

Доналд Трамп Јуниор у Бањалуци

* Шта је све долазак сина председника САД прозвео у главама у Сарајеву? Сигурно хаос. До јуче су знали да они „чувају традиције“ које су усклађене с Америком, а сад одједном – као да никад није било

* Бакир Изетбеговић, који је од оца наследио босанскотворну СДА, одмах је подсетио да је он упозоравао „да ће се у Бањалуци десити 'неке опасне ствари'“. Ствар је Јуниор, а Бакир је одмах заскочио актуелну власт у Федерацији, тзв. Тројку, која се „прави да јако много тога зна и има илузију да влада“, али „карта Босне и Херцеговине је на столу без њих“

* Отишао је Трамп Јуниор са Додиковим сином на породично имање у Бакинцима код Лакташа. Док су летели хеликоптером изнад Маховљана рекао је „да је Српска јако лијепа земља“, а Игор му је, као ловцу, понудио, а он ваљда прихватио, да ће „са нашим премијером Савом Минићем, који је и предсједник Ловачког савеза Српске, доћи једном у лов“

* Од 64 општине у Српској, само у осам расте броја новорођених. Статистика је суморна. Услова који би ту могли да нешто промене - нема на видику. А и нису то повећање БДП, стране инвестиције, успон на западним листама по демократским поенима, (не)правна држава, испуњавање кластера на путу у ЕУ, нови програм у мобилним телефонима, нада да ће вештачка интелигенција спасити свет од декаденције... Ништа од тога. Нема здравог друштва без духовности - никакав инжењеринг не може заменити Божје дело... Људско биће никад неће створити ништа савршеније од свог детета

_________________________________________________________________________

              Пише: Слободан РЕЉИЋ                  

              У САРАЈЕВУ се осећају као преварена љубавница. Замислите, син америчког председника - уместо да једе ћевапе на Башчаршији (и приповеда како је оно што се десило у Срербеници већи геноцид него читав Други светски рат и да су Срби окупатори у Босни) - седи у Бањалуци на панел дискусији и говори за Европу отприлике као и његов отац.

              `Консултанти Доналда Трампа Јуниора (1977) нису пропустили прилику да јасно и гласно подрже Виктора Орбана пред изборе у којима се исказивала све већа драматика утакмице Америка-Европска унија. У Будимпешту је дојурио и амерички потпредседник  Џ.Д. Венс, пре Пакистана.

              Јуниору је остало да каже да је „мађарски премијер Виктор Орбан прави борац за западне вредности и уверења“ и да је то „фундаментално важно, не само за Мађарску, већ и за Европу у целини“.

              У складу с очевим приступом да су „западни европски пријатељи“ недостојни (то је од 1945), али сад и не слушају кад их зове да насрну на Иранце у отимању  Ормузског мореуза - Јуниор вели да "људи који су спремни да се боре у Источној Европи за те вредности, боре се да сачувају традиције које цене и које су врло усклађене с Америком, ти људи треба да добију подршку."

              Његово знање о Мађарској ишло је до баналности америчке традиције – да онај ко није за амерички интерес мора бити - комуниста.

              Не знам да ли је Јуниор, после Орбановог губитка на изборима, сугерисао оцу да окупирају Мађарску – као Гренланд, на пример, или да отму Петера Мађара као Мадура у Венецуели?

              Није ни важно, јер Трамп Старији сада има много посла  у Ормузу.

              Шта то све прозводи у главама у Сарајеву?

              Сигурно хаос. До јуче су знали да они „чувају традиције“ које су усклађене с Америком, а сад одједном – као да никад није било.

              Бакир Изетбеговић, који је од оца наследио босанскотворну СДА, одмах је подсетио да је он пре неки дан упозоравао „да ће се у Бањалуци десити 'неке опасне ствари'“. Ствар је Јуниор, а Бакир је одмах заскочио актуелну власт у Федерацији, тзв. Тројку, која се „прави да јако много тога зна и има илузију да влада“, али „карта Босне и Херцеговине је на столу без њих“.

              Знао је Бакир шта ће се десити и знао је да „представници 'Тројке' који су били у Америци у то време“, само залуд глуваре по Вашингтону, а „плаћају то и Бошњаци и Хрвати и ми фактички учествујемо у лобирању (Милорада) Додика“.

              Колико ли је непознатих у овој бакировској једначини?

              Бакир је и критичан и погођен: „Наводно је (Доналд Трамп Млађи) дошао као приватни бизнисмен. Било би добро да је дошао у Сарајево, као што би било добро да је дошао и председник Јеврејске заједнице.“

              Шта ли би рекао Алија за овакву синовљеву невољност да подржи Иран, а који је послао генерала Сулејманија и неколико хиљада иранских бораца и инструктора да помогну Бошњаке у рату за БиХ по исламском шниту, а што су после Американци у Дејтону скројили као државу равноправних ентитета.

              Без њих можда не би било ентитета Федерација или би био упола мањи?

              У тим босанским маглама Срби су се хватали за израелско уже, што се Бакиру сада чини као боља варијанта у овом потпуном распадању светског поретка који је био – амерички. Био.

              Сад га Иран озбиљно поткопава у БРИКС-правцу, а Сарајево би да их помилује „председник Јеврејске заједнице“. Бесмислица.

              У Сарајеву сад нема динамита који би могао створити велику експлозију. Јевреји брзо заборављају. Сад још Берлин баца карте на бошњачке жеље.

              Што су детаљи о боравку Јуниора у Бањалуци (7. април 2026) бизарнији, то су у Сарајеву јачи аргументи.

              Отишао је с Додиковим сином на породично имање у Бакинцима код Лакташа. Док су летели хеликоптером изнад Маховљана рекао је „да је Српска јако лијепа земља“, а Игор му је, као ловцу, понудио, а он ваљда прихватио, да ће „са нашим премијером Савом Минићем, који је и предсједник Ловачког савеза Српске, доћи једном у лов“.

              И тако се Босна, као и читав Балкан уосталом, ваља у политичким епизодама које и не нуде потребна друштвена решења. Блато и прашина.

              Нигде никакве идеје на видику. Уосталом, ко би то могао да јави у општој распуштености.

              Отац Трамп се упустио у рат који би могао добити само у холивудском сценарију, те да у таквим условима (измаштаним) пошаље специјалце као Шварценегер а који онда у тој машти решавају немогуће задатке.

Бакир Изетбеговић

              С друге стране, јеврејски лоби у Америци који је наручивао оне сценарије у Холивуду и на њима зарађивао велике суме – не намерава да прикочи. Без обзира што се Холивуд не може изместити ни у Иран, ни у Украјину, ни на Тајван.

              Доналд Отац је добио/прихватио улогу у „Опадање и пропаст америчког царства“. И тако гледамо то – зло и напоако. У сваком случају, и ко је био „пријатељ“, а успео да сачува здрав разум, сада покушава да се измигољи.

              Ено, саудијски престолонаследник Мухамед бин Салман (за кога је Трамп јављао како би да га љуби у дупе) тражи излаз - са Путином.

              „Растући ризик за поморску пловидбу, посебно у критичним пловним путевима као што је Ормуски мореуз... могао би дестабилизовати глобална енергетска тржишта... разговарало се о сарадњи у оквиру ОПЕК-а... Путин је експлицитно потврдио подршку Русије очувању суверенитета и територијалне безбедности Саудијске Арабије“.

              Кинески председник Си Ђинпинг, ено, у Пекингу прима лидерку кључне опозицоне партије на Тајвану – Куоминтанг (Национална народна партија) Ченг Ли-вун и заједно ублажавају напетости које се производе у Вашингтону. С обе стране границе живе Кинези и логично је да живе заједно, каже Си, а Ченг: „Данас... дубоко осећам забринут поглед целог света.“

              Иначе, ова стварност је последица кинеске револуције кад су се сукобили Куоминтанг и Комунистичка партија још 1927, „али су сукоб привремено обуставиле како би постале савезници у борби против Јапанаца 1937“. Кад је Јапан поражен у Другом светском рату, пошто Куоминтанг и КП Кине нису могли да се договоре, сукоб је обновљен 1946-те.

              Америка није жалила да даје за борбу против комунизма – али Мао Цедунг је победио. Губитници су се 1949. склонили на острво Тајван. Хенри Кисинџер је после схавтио да је добро бити „пријатељ“ и са комунистичком Кином. Остало сви знају.

              И, сад је време за одлуке у новим светским условима. Ствари се одвијају историјски нормално, рекло би се.

              „На основу заједничког политичког темеља поштовања Консензуса из 1992. године и противљења независности Тајвана, две стране би требало даље да планирају и изграде институционалне и одрживе механизме дијалога и сарадње. Да би се миран развој две стране учинио неповратним и да би се фундаментално елиминисали сви коренски узроци сукоба“, говори Ченг у Пекингу.

              Свет се тако мења. Азија отвара перспективе.

              Ако се сећате, у време кад су нама уводили демократију, преговори за примирја су организовани у Женеви, Бечу, Дејтону, данас Американци морају да иду у – Исламабад, Пакистан.

              Не знам колико ми то разумемо. Не показујемо да – разумемо.

              Па наши „европски пријатељи“ који нас држе на „европском путу“ нису на добром гласу ни у својим државама.

              Од пет водећих, ни двоје који су одржали неке односе са расположењем својих држављана – премијерка Италије Ђорђа Мелони и премијер Шпаније Предро Санчес – немају већу подршку од једне трећине.

              Највећи пад доживљава немачки канцелар Фридрих Мерц који је од октобра са 31% пао на 23% у фебруару. Тако некако стоји и британски премијер Кир Стармер (био на 20%, пао на 17%, сад је на 21%). А сигурно последње место држи Емануел Макрон – 19% подршке. Ни петина грађана га не подржва, а он на сав глас решава највеће проблеме.

              Пад Орбана ће им убрзати рад срца, али им неће помоћи да решавају проблеме. Напротив.

Слободан Рељић

              А ми? Ми журимо да нам они помогну. Машалах, машалах!

              И тако се замлаћујемо, док нам прети нестанак.

              Иза грмљавинене америчких „томахвака“ и иранских дронова „шахед“ стигле су нам неопажене демографске вести – колико нас има на континенту, и на Балкану. И са јасном антиматематиком.

              Елем, појави се мапа наталитета Европе за 2025. – континент је сав у црвеном. (Некад је црвеним обележавано добро, најбоље, а сада – најгоре!) Црвено обележава земље у којима се становништво не обнавља: више нестаје/умире него што се рађа. У народима који опстају у будућности, стопа фертилитета не сме да буде оспод 2,1 – тј. жена у тим друштвима у просеку рађа више од двоје деце.

              Највиша стопа рађања у Европи је Бугарској 1,72, а најнижа у Украјини 0,85. Ако узмете да делове „старе Европу“ ваде вишедеценијски бројни имигранти који стичу држављанство па улазе у статистику (Немачка је 1,30 – Британија 1,39 – Француска 1,61...), онда разумете и оне мале стопе: Италија 1,14 – Шпанија 1,11 – Пољска 1,09...

              И у толико црном на нешто личи наша раздржављена Јужна Славија: Србија 1,61 – БиХ 1,57 – Словенија 1,52 - Хрватска 1,49...

              Више од половине становништва рођеног у БиХ живи у иностранству. Сваке године из БиХ оде један град од 25 хиљада становника.

              Од 64 општине у Републици Српској, само у осам расте броја новорођених.

              Статистика је суморна. Услова који би ту могли да нешто промене - нема на видику. А и нису то повећање БДП, стране инвестиције, успон на западним листама по демократским поенима, (не)правна држава, испуњавање кластера на путу у ЕУ, нови програм у мобилним телефонима, нада да ће вештачка интелигенција спасити свет од декаденције... Ништа од тога.

              Нема здравог друштва без духовности и разумевања да никакав инжењеринг не може заменити Божје дело или, ако хоћете другачије речно – оно што се зове Природа.

              Људско биће никад неће моћи створити ништа савршеније од свог детета.

              Сва наговарања да ће неко учинити другачије – то је пропаганда инвеститора. А њих не интересују људска бића већ – профит. Што већи.

              И само за њих – некаква Епштајнова острва.

              И да не заборавимо, Доналд Трамп Јуниор је 07. априла у 20,05 часова одлетео за Казахстан.

              Тамо се још рађају деца. А има и нафте.

              (Коментар је написан за портал Све о Српској)