Србија стабло државности Косова* мора љуљати што чешће и што јаче

ИЗ КЊИГЕ ДУШАНА ПРОРОКОВИЋА „ГЕОПОЛИТИКА СРБИЈЕ” КОЈУ СУ ОБЈАВИЛИ СЛУЖБЕНИ ГЛАСНИК И ГЕОПОЛИТИКА (5)

  • Прихватање српских власти да такозвано Косово* има делимичан субјективитет у међународним односима јесте катастрофална грешка, једнака грешци српских комуниста из 1974. године који су прихватили конституисање САП Косово са надлежностима које су тада установљене
  • Србија нема никакву корист да излази у сусрет захтевима тзв. републике Косово, чак напротив
  • Косовски Албанци су прогласили своју државу, сликовито речено – посадили су дрво своје државности. Да би то учинили, основу за садњу им је обезбедио континентализам, атлантизам је наставио то дрво да обрезује и поткресује, те да му тако обликује крошњу, док је неоосманизам задужен за ђубрење
  • Због испреплетаних утицаја јачих и моћнијих, Србија није у прилици да то дрво посече или поломи, али јесте у могућности да га тресе и љуља. Због својих геополитичких интереса Србија то мора чинити што је могуће чешће и што је могуће јаче
  • Северни (српски) део Косовске Митровице је велики политички, административни и просветни центар, и овај град представља тачку од великог геополитичког значаја. Што је његов положај бољи, то је и укупан геополитички положај Србије бољи. Због тога српске општине Косовска Митровица, Зубин Поток, Звечан и Лепосавић морају бити у сваком смислу интегрисане у систем Републике Србије
  • Координациони центар за КиМ треба да буде премештен у Косовску Митровицу, а да има одељења у Новом Брду, Грачаници, Штрпцу и Великој Хочи
  • Циљ Србије треба да буде да у Косовском Поморављу изгради термоелектрану инсталисане снаге барем 2.500 GWh годишње, а лигнит, осим из концесионог дела, треба да буде купован и од косовских Албанаца да би се учврстило српско економско присуство

         ЧЕСТО се у српској јавности постављало питање шта би Србија добила поновним успостављањем контроле над Косовом и Метохијом?

         Право питање је заправо: шта Србија губи уколико то не учини?

         Без Косова и Метохије, постоји могућност да Србија изгуби контролу над свим важним геополитичким тачкама које воде ка југу и тиме потпуно деградира сопствену позицију у сваком погледу.

Опомене и савети: Душан Пророковић

         ... Због претње којој је изложена, једина могућа политика Србије да омета и опструира тзв. републику Косово где год то може и када год јој се укаже прилика. Институционално јачање и верификација статуса и положаја тзв. републике Косово на међународном плану представљало би уводну фазу за развој стратешких планова косовских Албанца и значило почетак њиховог геополитичког заокруживања, што је за Србију вишеструко лоше.

         Гледано из овог контекста, прихватање српских власти да такозвано Косово* има делимичан субјективитет у међународним односима јесте катастрофална грешка, једнака грешци српских комуниста из 1974. године који су прихватили конституисање САП Косово са надлежностима које су тада установљене. Србија нема никакву корист да излази у сусрет захтевима тзв. републике Косово, чак напротив. Косовски Албанци су прогласили своју државу, сликовито речено – посадили су дрво своје државности. Да би то учинили, основу за садњу им је обезбедио континентализам, атлантизам је наставио то дрво да обрезује и поткресује, те да му тако обликује крошњу, док је неоосманизам задужен за ђубрење. Због испреплетаних утицаја јачих и моћнијих, Србија није у прилици да то дрво посече или поломи, али јесте у могућности да га тресе и љуља. Због својих геополитичких интереса Србија то мора чинити што је могуће чешће и што је могуће јаче.

         За ограничавање албанског експанзионизма са Косова и Метохије на друге делове Србије, српске институције морају користити и преостали српски фактор на КиМ. Иако је српско становништво стално насељено на Косову и Метохији малобројно и укупном броју не прелази седам одсто, Срби су груписани у две области од великог геостратешког и геополитичког значаја – на северу и на истоку.

         Срби на северу Косова представљају брану стварању „зелене трансверзале“ и њих је потребно максилмално подржавати. Северни (српски) део Косовске Митровице је велики политички, административни и просветни центар, и овај град представља тачку од великог геополитичког значаја. Што је положај северног дела Косовске Митровице бољи, то је и укупан геополитички положај Србије бољи. Због тога српске општине Косовска Митровица, Зубин Поток, Звечан и Лепосавић морају бити у сваком смислу интегрисане у систем Републике Србије. То је најсигурнији начин обезбеђивања њихове позиције.

         Са севера Косова постоји и могућност успостављања комуникације са северним делом Метохије (од Зубиног Потока, преко Дрена до Истока), што би такође било од великог значаја. Овај пут води тешко проходним брдским подручјем и коришћен је за потребе локалног становништва, али је на овом потезу могуће изградити бољу саобраћајницу за релативно мала средства.

Мост на Ибру мора бранити цела Србија

         Севернометохијска област је у односу на остатак КиМ изражено ненасељена. Села из којих су протерани Срби остала су пуста, а албанско становништво се сели ка великим урбаним срединама, пре свега ка Пећи и Приштини. На целом овом потезу је могуће реализовати значајнији повратак становништва и нову колонизацију, зато што би могао да се обезбеди и адекватан степен безбедности (због рељефа и места на којима би се могла правити колонистичка насеља).

         У руралним областима северног дела Метохије са десетак хиљада становника остварила би се контрола простора великог око 800 км2, чиме би се направио потпуно нови геополитички баланс на самом КиМ.

         Источни део Косова је такође значајан због тога што се географски ослања на Бујановачко-прешевску област. Јачањем позиције српског становништва у овом делу Косова слаби се албански притисак на Бујановац и Прешево.

         У средњем року, за источни део Косова се мора планирати и нова колонизација, што ће бити могуће уколико се за ово подручје обезбеди стабилан оквир за економски развој. Ова област је изразито пољопривредна и за разлику од северног дела Косова где постоје значајнији индустријски капацитети (пре свега Комбинат „Трепча“), у источном делу их нема. Међутим, одрживи развој ових српских средина је могуће базирати на производњи електричне енергије.

         У свим будућим преговорима о статусу Косова и Метохије, Србија мора инсистирати на концесионим правима која јој припадају на том подручју.

         Кад избори право на део лигнита из косовских угљенокопа, Србија треба да га усмери ка Косовском Поморављу где би била направљена потпуно нова термоелектрана. Чак и кад би Србији припало свега 10 одсто од укупне количине експлоатисаног лигнита, са производњом од 13 милиона тона годишње, колико је износила производња до краја деведесетих (од повлачења српских институција са КиМ производња се отприлике усталила на осам милиона тона годишње), могло би се рачунати на изградњу термоелектране чија би укупна инсталирана снага била око 1.000 GWh годишње.

         Циљ Србије треба да буде да се на овом подручју гради термоелектрана барем 2,5 пута већег капацитета, а лигнит, осим из концесионог дела, треба да буде купован и од косовских Албанаца да би се учврстило српско економско присуство. Иако је српско становништво из Косова поља, лигнитом богатог простора КиМ, углавном протерано после 1999. године, у местима у којима се одржало такође постоје велике резерве овог енергента.

Ранилуг - важан и због народа и због лигнита

         Од још некоришћених поља, изгледа да је најлакше лигнит копати баш у околини српског села Прилужје, па и то може бити један од извора. Уз изградњу нових енергетских капацитета требало би уложити значајна средства и у пругу уског колосека којом би се лигнит транспортовао од Косова Поља до Косовског Поморавља, као и нови водопривредни систем који би се ослањао на водне ресурсе Биначке Мораве.

         Остале крајеве КиМ у којима живе Срби, пре свега Грачаницу и Штрпце, свакако не треба напуштати и о њима треба водити рачуна. Уз јачање сваке врсте присуства у источном и северном делу Косова сигурно ће се више осетити и присуство Србије и у овим срединама, али повезаност између српских институција и српских енклава на Косову и Метохији мора бити директна.

         Поред свега, неопходно је и преместити српске институције које се баве питањем Косова и Метохије (Координациони центар за КиМ, посебни делови министарстава који су надлежни за КиМ) из Београда у друге средине.

         Координациони центар за КиМ треба да буде премештен у Косовску Митровицу, а да има одељења у Новом Брду, Грачаници, Штрпцу и Великој Хочи. Ова институција треба да буде организована као посебна целина у систему државне управе Републике Србије.

         Све надлежне службе различитих министарстава – управне, извршне и инспекцијске – треба да буду распоређене свуда где има потребе, а њихова седишта треба да буду у побројаним местима. Институције Републике Србије које се баве питањем безбедности, а које због присуства НАТО-а формално не могу да буду лоциране на територији КиМ, неопходно је сместити у Куршумлију.

         На овакав начин, Србија може направити нову геополитичку равнотежу на Косову и Метохији и тако спречити даљи развој и реализацију неповољних решења по сопствени геополитички положај која се могу „ширити“ са територије Косова и Метохије ка осталим подручјима централне Србије.

         Географски положај КиМ и историјски расплет у овом делу Балкана оставили су „Косову и Метохији ванредно важан и географски предиспониран централни геополитички положај“ .Геополитички фактори представљају један од разлога због којих Србија не само да мора да се континуално бави питањем Косова и Метохије у наредном периоду, већ мора и да се у политичке процесе на Косову и Метохији директно меша.

 

         (следи наставак)

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари