Стојадиновић хтео државу без Хрвата, кнез Павле направио „Велику Хрватску”

ИЗ КЊИГЕ ДУШАНА ПРОРОКОВИЋА „ГЕОПОЛИТИКА СРБИЈЕ” КОЈУ СУ ОБЈАВИЛИ СЛУЖБЕНИ ГЛАСНИК И ГЕОПОЛИТИКА (5)

Милан Стојадиновић и Кнез Павле на Бледу 1938. године

  • Стојадиновић  је од решавања хрватског питања већ био дигао руке крајем прве половине свог мандата и изгледа да је више био окренут плановима очувања државе у новим границама, са убедљиво већинским српским становништвом
  • То би отприлике значило српско прихватање идеје „ампутације Хрватске“ и успостављања нове западне границе изнето у јавности неколико година раније
  • Британски интерес био је да се Југославија сачува, те да се тако спрече могућа нова територијална проширења Италије и Немачке, поготово јачање немачког присуства на Јадранском мору
  • На том послу Британци су савезника пронашли у намеснику кнезу Павлу Карађорђевићу. Кнез Павле је желео да избегне рат по сваку цену, а био је убеђен да тај пут води преко постизања договора са политичким представницима хрватског народа
  • Споразум Рибентроп–Молотов само га је учврстио у овом уверењу, па је британску подршку  прихватио оберучке, што је на унутрашњем плану значило супротстављање Стојадиновићу. Ова процена кнеза Павла показаће се катастрофалном свега две године касније
  • Нити је договор са Хрватима сачувао Југославију, нити је сарадња са Великом Британијом обезбедила избегавање рата, а власт коју је кнез Павле Карађорђевић протежирао уместо владе Милана Стојадиновића, на крају је, марта 1941. године потписала приступање Тројном пакту
  • Хрватска Бановина је била чак дупло већа од територије коју је већински насељавало хрватско становништво

         ПОСЛЕ трагичне смрти краља Александра I Карађорђевића, Југославија је наставила да постоји као заједница из нужде, изнутра нестабилна, а према чијој територији су све јасније аспирације испољавали многи спољни актери. Иако су на њеном челу, показало је време, били спретни политичари попут Милана Стојадиновића или кнеза Павла Карађорђевића, који су у преговорима са Немачком и Италијом успевали да максимализују неку текућу корист или минимализују штету, испоставиће се да је то само била куповина времена и одлагање краја какав је југословенску државу морао да задеси.

         Посебно место у српској (југословенској) политици после убиства краља  Александра заузима Милан Стојадиновић. После Другог светског рата, у емиграцији, Милан Стојадиновић је имао контакте са представницима усташког покрета, на крају је 1954. године и потписао један споразум са усташким лидером Антом Павелићем, што је неубедљиво правдао жељом за сарадњом ради свргавања комунистичког режима Јосипа Броза.

Милан Стојадиновић у посети Немачкој 1938.

         Сарадња са усташким представницима оставила је велику мрљу у његовој иначе често оспораваној политичкој биографији. Јосип Броз није Стојадиновићу остао дужан, па је у комунистичкој интерпретацији југословенске историје између два светска рата Стојадиновић био означаван као промотор нацистичке идеологије и колаборант, што је било далеко од истине.

         Стојадиновић је у политику ушао још двадесетих година прошлог века, као члан Радикалне странке, а већ 1924. године постао је министар финансија у кабинету Николе Пашића. Имао је богато образовање и стручну праксу из области економије и финансија, које је стицао у Немачкој, Француској и Великој Британији. За време диктатуре краља Александра био је политички неактиван, бавио се углавном научним радом и био заступник већег броја иностраних компанија, пре свега британских и немачких, за подручје Југославије.

         Поново се политички активира у кризном периоду после атентата у Марсељу, а већ средином 1935. постаје  председник Владе Краљевине Југославије. На тој позицији Стојадиновић ће се задржати пуне четири године, што је у условима политичке нестабилности и спољних притисака био својеврстан рекорд. Његови претходници обављали су функцију председника владе свега по неколико месеци (Војислав Маринковић три месеца, Никола Узуновић 11 месеци, а Богољуб Јевтић шест месеци).

         На унутрашњем плану Стојадиновић се ослањао на Антона Корошеца и Словеначку народну странку (Slovenska ljudska stranka), са једне, и Мехмеда Спаху и Југословенску муслиманску организацију, са друге стране, чиме је покушао да амортизује хрватски бојкот заједничких институција.

         Паралелно са политичком, средином тридесетих долази и до велике економске кризе у Краљевини Југославији. То се посебно манифестује великим падом цена пољопривредних производа, што драматично утиче на нагло сиромашење сеоског становништва, али и на смањење југословенског извоза, углавном оријентисаног на пољопривредне производе.

         Стојадиновић је брзо схватио како ствари стоје на међународном плану, чак много пре од далеко искуснијих политичара из других држава, што се посебно огледа у одличној процени позиције и могућности Француске, па се уз задржавање сталне комуникације са Великом Британијом, још 1935. полако окреће дугим преговорима са Хитлером. Исте године, на пример, Едвард Бенеш је, следећи договор Бонкур–Литвинов о „јачању међусобног поверења“ у француско-совјетским односима, пожурио да се прикључи овој политичкој иницијативи убеђен да ће то Чехословачкој помоћи да се одбрани од све видљивијих немачких насртаја.

         Стојадиновићева политика брзо је донела конкретне резултате. То се огледало пре свега у видљивом поправљању економских и социјалних прилика после чвршћег привредног везивања за нарастајућу немачку привреду. Стојадиновић предузима и низ ефикасних пропагандних акција усмерених ка немачком јавном мњењу, што му отвара простор у немачкој штампи као ретко ком иностраном политичару.

Гроф Ђано, М. Стојадиновић и Б. Мусолини 1937. године

         Паралелно са активностима усмереним ка Немачкој, он  1937. потписује и Пакт о ненападању и пријатељству са фашистичком Италијом. Свакако, питање је колико се Хитлеру и Мусолинију могло веровати. Данас су познати подаци да је немачко руководство паралелно са преговорима са југословенском страном у Берлину истовремено разрађивало и план разбијања Југославије, а да је италијанска дипломатија одржавала активну комуникацију са великим бројем непријатеља југословенске државе на Балкану.

         Тешко је проценити и како би се ствари завршиле на простору Југославије све и да је Стојадиновићев дипломатски маневар успео до краја, али је његова политика у том тренутку вероватно била једина могућа. Доказ тога је и трагична судбина Чехословачке која је остављена на цедилу од стране Велике Британије и Француске.

         Посебан ефекат Стојадиновићеве политике „пријатељске неутралности“ према Немачкој и Италији био је видљив у Хрватској, с обзиром на то да су хрватски политичари у том периоду били изгубили традиционалну наклоност од стране Берлина и Рима.  У својим размишљањима, Стојадиновић је од решавања хрватског питања већ био дигао руке крајем прве половине свог мандата и изгледа да је више био окренут плановима очувања државе у новим границама, са убедљиво већинским српским становништвом.

         То би отприлике значило српско прихватање идеје „ампутације Хрватске“ и успостављања нове западне границе изнето у јавности неколико година раније.

         При таквом сценарију територија коју су већински насељавали Хрвати била би подељена између Мусолинија и Хитлера, који су већ увелико спремали територијална ширења Италије и Немачке, ка Албанији, односно Аустрији. Ово се посебно односило на италијанског вођу, који није крио своје претензије ка Далмацији.

         Геополитички циљ тадашње Италије био је да се Јадранско море претвори у Mare Nostrum. Унутар нацистичке НСДАП (NSDAP – Nationsozialistische Deutsche Arbeiterрartai) још 1933. разрађиван је план комадања југословенске државе, а Мусолини је обожавао да подвуче како то и није држава већ „хетерогени конгломерат скрпљен у Версају“. Ипак, Милош Црњански, који је као југословенски дипломата задужен за културу, штампу и информисање службовао у Берлину и Риму током тридесетих година, наводи могућност да је за Хитлера у једном тренутку, док је Стојадиновић руководио владом, комадање Југославије и играње на хрватску страну било „други избор“, са чим би се на крају морао помирити и режим у Риму.

         Могуће ширење Италије на Далмацију и могуће избијање Немачке на обалу Јадранског мора изазвало је узбуну у Лондону, због чега Велика Британија почиње велику политичку кампању против Стојадиновића. Британски интерес био је да се Југославија сачува, те да се тако спрече могућа нова територијална проширења Италије и Немачке, поготово јачање немачког присуства на Јадранском мору.

Упозорења: Милош Црњански

         На том послу Британци су савезника пронашли у намеснику кнезу Павлу Карађорђевићу. Кнез Павле је желео да избегне рат по сваку цену, а био је убеђен да тај пут води преко постизања договора са политичким представницима хрватског народа.

         Споразум Рибентроп–Молотов само га је учврстио у овом уверењу, па је британску подршку  прихватио оберучке, што је на унутрашњем плану значило супротстављање Стојадиновићу. Ова процена кнеза Павла показаће се катастрофалном свега две године касније.

         Нити је договор са Хрватима сачувао Југославију, нити је сарадња са Великом Британијом обезбедила избегавање рата, а власт коју је кнез Павле Карађорђевић протежирао уместо владе Милана Стојадиновића, на крају је, марта 1941. године потписала приступање Тројном пакту.

         Сам Милан Стојадиновић прилично је помогао кампању која је вођена против њега међу српским становништвом у Босни и Херцеговини и Србији. У Босни и Херцеговини га је подршке српског становништва коштало политичко везивање за Југословенску муслиманску организацију и Мехмеда Спаху, док је у Србији проблем представљао, поред честих прозивки опозиције о умешаности у корупцију и његов велики сукоб са Синодом Српске православне цркве.

         Још на почетку мандата, Стојадиновићев кабинет је потписао такозвани конкордат са Светом столицом (у име владе то је учинио министар правде Људевит Ауер), уговор којим су требало да буду уређени односи између Југославије и Ватикана на нови начин. Текст потписаног конкордата остао је сакривен од јавности, са његовим изношењем пред Народну скупштину и ратификацијом се отезало пуне две године, па је мистификација свега допринела порасту броја противника прихватања овог документа.

         Српска православна црква је већ имала довољно проблема и негативних искустава са ангажманом католичких мисионара у Далмацији и Босни и Херцеговини, па је забринутост због потписивања конкордата била логична и разумљива. Стојадиновић је тврдоглаво одбијао да повуче одлуку о потписивању документа, а после гласања о његовој ратификацији у Народној скупштини Синод Српске православне цркве је екскомуницирао све министре и посланике православне вере који су за њега гласали, а од Милана Стојадиновића тражио да поднесе оставку.

         На крају, о конкордату никада није расправљано нити гласано у Сенату, горњем парламентарном дому, па, де јуре, овај уговор није ни био ратификован, али је у политичком смислу то Стојадиновића вероватно коштало функције.

МАПА: Територијални захтеви Хрвата 1938. године и предлог поделе Краљевине Југославије

         Иначе, Стојадиновићев план о могућој подели југословенске државе није био једини. На сличан начин размишљали су многи.

         У Архиву Србије (некадашњи Архив Југославије) може се пронаћи мапа цртана у Загребу 1938. године, према којој се предлаже подела Краљевине Југославије на две независне државе: Краљевину Србију и Краљевину Хрватску.

         Краљевина Хрватска би обухватала и територију Словеније и већи део Босне и Херцеговине. Краљевина Србија имала би поред централног дела још три војводства: Војводину (са седиштем у Новом Саду), Црну Гору (Цетиње) и Јужну Србију (Скопље). Између Србије и Хрватске остала би уметнута Босанско-требињска област, за коју аутор предвиђа посебну аутономију, али у оквиру Хрватске.

         После уклањања Стојадиновића, кнез Павле Карађорђевић је брзо постигао договор са хрватском страном, а споразумом Цветковић–Мачек од 26. августа 1939. формирана је Бановина Хрватска као политичко-територијална јединица унутар Краљевине Југославије.

         Британски интерес био је да се покуша са очувањем Југославије докле год је то могуће и по сваку цену. Кнез Павле није смео или није умео да се супротстави британском притиску и направио је једну од ретких, али кобних грешака у својој политичкој каријери. Последица овог чина било је препуштање огромних подручја на којима је живело близу 900.000 Срба под управу Бановине Хрватске, као и скоро целокупне југословенске јадранске обале, што ће по геополитички положај Србије оставити трагичне последице.

         Колико је ова трговина била неповољна по Србе, показује и мапа на којој је означено подручје на којем је хрватска листа „Блок народног споразума“, коју је предводио Владко Мачек, председник Хрватске сељачке странке, освојила већину на изборима 1938. године. Национални кључ је био опредељујући приликом опредељивања бирача, па је занемарљив број Хрвата гласао за српске странке. Исти принцип је важио и у обратном смеру.

         У односу на територију коју је већински насељавало хрватско становништво, Хрватска Бановина је била чак дупло већа.

         Унутрашњи уступци, који су чињени према све гласнијим представницима хрватског националног покрета, међу којима је најзначајнији српска сагласност на формирање Хрватске бановине 1939, нису представљали трајније решење, већ одлагање краја.

МАПА: Подручја у којима је хрватски Блок народног споразума освојио већину на изборима 1938. године

 

 

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари