Кецмановић: Бошњаци и протекторат би да реинтегришу БиХ враћањем у Сарајево споменика Фердинанду

У БиХ НИ ПОВОДИ ПОЛИТИЧКИХ СУКОБА НИСУ НОВИ, А ЈОШ СУ – СВЕ ЧЕШЋИ

Са Томпсоновог концерта

у Широком Бријегу

* Двонедељна парада „самоуправног заједништва и суживота“ три народа у „целовитој и јединствени мулти култи БиХ“ започела је у Широком Бријегу Томпсоновим концертом 14. фебруара. Затим је 25. фебруара Скупштина муслиманског Сарајева одлучила да обнови споменик окупатору принцу Францу Фердинанду. Најзад, 28 фебруара, као одговор на бошњачко слављење антисрпског референдума о сецесији БиХ, Српска је одговорила Даном жалости због убиства српског свата Николе Гардовића

* Концерт у Широком Бријегу изазвао је релативно и веће овације него и у Загребу. Зашто? Па зато што је западна Херцеговина била легло усташтва у НДХ. Почев од самог поглавника Анте Павелића, рођеног у Брадини поред Коњица, највећи усташки зликовци били су пореклом западни Херцеговци а најусташкије место у западној Херцеговини био је управо Широки

* У грађанском рату у БиХ 92-95 Хрвати и муслимани су свезали барјаке шаховнице и полумесеца и заједно наступили против воље Срба изражене на плебисциту у децембру 91. Но, чим су Срби створили Републику Српског Народа у БиХ, касније РС, Хрвати су их следили формирајући Херцег-Босну

* Радован Караџић и Мате Бобан су се већ 5. маја 1992. тајно састали на аеродому у Грацу и постигли споразум о територијалном разграничењу већински српских односно хрватских територија у БиХ, те о томе да ће све неспоразуме решавати мирним средствима. Истина, међусобни сукоби су настављени и током јуна, али њихова подела бх. границама Републике Српске и Херцег Босне одржана је до  данас упркос Јасеновцу и Пребиловцима. Или баш зато да се не понове

_________________________________________________________________

           „КАДА је хрватска пјевачка звијезда Марко Перковић Томпсон истрчао на концертну бину у Широком Бријегу, узвикујући усташки поздрав  ’За дом спремни!’, публика га је дочекала звиждуцима, а затим демонстративно напустила салу“.

           Да сте овакво „извијешће“ из западне Херцеговине прочитали у „загребачком јутарњем“ или пренесено у „београдским вечерњим“, помислили бисте да се ради о грубој дезинформацији или о политичкој сатири. А пошто је, наравно, било све обратно, почев од тога да је дупке пуна сала у усташоидном трансу дочекала Томпсона у један глас са „За дом спремни!“, који ђаво се онда скандлизујемо.     

           Када су прије десетак година Додик, Вучић и Лавров, апеловали да се Босна врати изворном Дејтону, јер је то документ који су унутрашњи актери потписали и велике силе гарантовале, неко од високих и ниских представника, мировних посредника, специјалних извјестилаца, замјеника помоћника или сличних западних „политичких величина“, одбрусио је: „Па то би значило поништење свега онога што је међународна заједница постигла током 20 година од Дејтона у БиХ. Било би то враћање двије деценије уназад!“ 

           А шта ли је то учинила?

           Једино да се рат оружаним средствима настави као рат политичким средствима.

           Ни поводи политичких сукоба нису нови, а и све су чешћи, чак три у пола једног мјесеца. Ево само у фебруару ...

Гроб Анте Павелића у Шпанији

           Двонедјељна парада „самоуправног заједништва и суживота“ три народа у „цјеловитој и јединствени мулти култи БиХ“ започела је Томпсоновим концертом 14. фебруара. Затим је 25. фебруара Скупштина муслиманског града Сарајева одлучила да обнови споменик окупатору принцу Францу Фердинанду. Најзад, 28 фебруара, као одговор на бошњачко слављење антисрпског референдума о сецесији БиХ, Српска је одговорила даном жалости због убиства српског свата Николе Гардовића.

           Дио популарности Перковић је стекао пјевајући проусташке пјесме и славећи ратна збивања из ’90, а претпремијери херцеговачког  концерта у Загребу присусвовао је и премијер Пленковић са породицом. Близу су избори, а Томпсон очигледно изражава политичко расположење присталица владајуће ХДЗ, то значи и њеног лидера.

           Човићу је Пленковић страначки претпостављени па се и он сликао са „старим пријатељем“ Марком.

           Концерт у Широком Бријегу изазвао је релативно и веће овације него и у Загребу. Зашто? Па зато што је западна Херцеговина била легло усташтва у НДХ.

           Почев од самог поглавника Анте Павелића, рођеног у Брадини поред Коњица, највећи усташки зликовци били су поријеклом западни Херцеговци а најусташкије мјесто у западној Херцеговини био је управо Широки, како га данас скраћено зову.

           Послије 1945. тај локалитет је био толико контаминиран злочинима над Србима, да ако неко каже да је из Широког бријега, било је исто као да каже: „Ја сам усташа“.

           У посљератној генерацији након 1945. из тог краја је мало било оних којима отац, старији брат, стриц, ујак или бар дједа није био активни усташа, а од тих старијих и важнијих многи су „пацовским каналима“, у организацији Ватикана склоњени у Јужну Америку и Западну Њемачку. Из потоње је усташка емиграција изводила терористичке упаде у СФРЈ, а „Удба“ их ликвидирала у иностраним склоништима.

           Да би се та стигма скинула са савременика, мјесто Широки Бријег је 1952. преименовано у Лиштица, а када је дошла демократија 1991. враћено је изворно име.

           У међувремену, у љето 1966, нетом након Брионског пленума, актив СК БиХ одржао је тзв. Мостарско савјетовање, на коме је констатовано да је „према Хрватима, па и Муслиманима вођена секташка кадровска политика“.

           Један од партизанских комесара и тада највиших функционера у СР БиХ том приликом је рекао да га је „док слуша о дискриминацији хрватских па и муслиманских кадрова у западној Херцеговини, напросто стид што је Србин“.

           Његови саборци ветерани, били су тим ријечима као отровани јер иако јесу били натпредстављени у сктруктурама социјалистичке власти, није то било зато што су Срби, него зато што су били још много више натпредстављени у отпору окупатору. 

           Но, нови политички курс који је зацртан на Брионском пленуму (IV пленум ЦКСКЈ) и операционализован у БиХ на Мостарском савјетовању довео је до тога да су многи Срби, првоборци НОБ-а, руководиоци у СДБ, ЈНА, дипломатији, савезној и републичкој управи пензионисани или заустављени у напредовњу да би уступили мјеста за хрватску и муслиманску квоту кадрова, који су били домобрани, сродници усташа или потомци Ханџар дивизије. Пошто су Хрвати били и тако малобројни, кадровици су свијећом тражили „некомпромитованог Хрвата“ да попуни трећину руководећих мјеста.

Радован Караић и Мате Бобан

           Операција развијања неког босанског као и југословенског патриотизма у Хрвата, као и код Словенаца, била је илузија.

           Кардељ је уз скуте Ј.Б. Титу говорио да се „није борио за Југославију, него за социјализам“, да је југословенска држава за Словенце „транзициона категорија те да ће тек одлучити да ли ће се и у коју ширу заједницу укључити“.

           А партизански генерал Фрањо Туђман да је НДХ - „ако занемаримо усташке злочине“ - за Хрвате била остварење повијесних тежњи за националном државом“. Затим, да је „срећан што му жена није ни Српкиња ни Јеврејка“. И, напокон, генералима пред Олују је наредио да „Срби у Хрватској дефинитивно нестану“.

           И Прва Југославија је 1918. окупаторске аустроугарске официре хрватског и словеначког имена преводила у исте чинове у Краљевини једног троименог народа. Само поједини од њих су ’41. херојски узлетили да бране земљу од надмоћне Луфтвафе.

           А да није било Прве - Александрове, не би било ни Друге - Брозове Југославије. 

           Елем, спектакуларни Томпсонов концерт у Широком Bријегу је логичан исход „повијесних силница“, што би рекао др повијести Фрањо. 

           Перковић је добар пјевач и није естрадна звијезда само по проусташким пјесмама. Нису ни сви Хрвати били усташе, а ни све усташе Хрвати. Велики проценат су били и муслимани.

           У ширем врху НДХ у Загребу њих 70, а на босанском терену су чак били бројнији него Хрвати. 

           У грађанском рату у БиХ 92-95 свезали су барјаке шаховнице и полумјесеца и заједно наступили на референдуму о сецесији против воље Срба, изражене на плебисциту у децембру 91. Но, чим су Срби створили Републику Српског Народа у БиХ, касније РС, Хрвати су их слиједили формирајући Херцег-Босну.

           Радован Караџић и Мате Бобан су се већ 5 маја 1992. тајно састали на аеродому у Грацу и постигли споразум о територијалном разграничењу већински српских односно хрватских територија у БиХ, те о томе да ће све неспоразуме рјешавати мирним средствима.

           Истина, међусобни сукоби су настављени и током јуна, али њихова подјела бх. границама Републике Српске и Херцег Босне одржана је до  данас упркос Јасеновцу и Пребиловцима. Или баш зато да се не понове.

           Већ у јесен наредне ’93 отворен је хрватско-муслимански фронт и постаје јасно да рат у БиХ није одбрана од агресије Србије, него грађански рат.

Ненад Кецмановић

           Груде се удаљавају од Сарајева и приближавају Бањалуци. Додик, попут Караџића са Бобаном, прави тактички савез са Човићем против бошњачког унитаризма.

           И одлука Градске скупштине Сарајева од 25. фебруара о.г. о обнови споменика окупатору, аустроугарском престолонасљеднику Фердинанду, има своју предисторију.

           Након Сарајевског атентата, муслиманска и хрватска руља разбијала је српске радње широм анектиране Босне, а Беч је своме принцу подигао споменик поред Латинске ћуприје на Башчаршији. Већ првих дана вишестраначке власти у граду ’90-те, потпредсједница града Дубравка Балвановић из ХДЗ-а иницирала је да се сруши споменик српском родољубу и младобосанском домољубу Гаврилу Принципу и подигне принцу Фердинанду и гравидној принцези Софији, које је „српски терориста убио“.

           Тада је Скупштина Сарајева, под предсједништвом инг. арх. Мухамеда Крешевљаковића („Хамо, градска раја!“), сина истакнутог историчара Хамдије, којег је Хрватска изабрала за академика (ЈАЗУ, ХАЗУ), прихватила је иницијативу, али због недоумица око рјешења и рата није реализована.

           Ономад су иницијатори били одборници Странке за БиХ, бошњачке „грађанске партије“ коју је основао Харис Силајџић. Бабо му је био имам Бегове џамије, а он шеф реисовог кабинета („Харе, градска раја!“).

           Споменик окупатору!?        

           Најзад, на измаку фебруара у бошњачким кантонима још једном је прослављен Дан независности БиХ као резултат двонационалног референдума против воље српског народа, док је влада Републике Српске истим поводом по први пут и озваничила Дан жалости.

           И још када ми неко почне о јединственој и цјеловитој ... Јал је шерет, јали будала?

           Можда и неко из ОХР-а?