Кецмановић: Како су и куда су кренули, Бошњаци ће и Иву Андрића прогласити за геноцидаша

ЈОШ ЈЕ МУХАМЕД ФИЛИПОВИЋ ТВРДИО ДА АНДРИЋЕВО ДЕЛО БОСНИ НАНЕЛО ВИШЕ ЗЛА ОД ОКУПАТОРА

* На Филиповићеву скандалозну оцену одреаговао је млади критичар и теоретичар књижевности Новица Петковић. Но, Туњо је убрзо враћен у партију и јавно рехабилитован, са ореолом жртве за националну ствар. А Петковић је због „српског национализма“ морао да пређе у Београд

* Како сведочи Кустурица, први председник Председништва демократске БиХ,  Андрића је назвао „фратарским копилетом“. Када је Алија Изетбеговић тај свој „уметнички“ суд изрекао пред пишчевим фаном, шта ли је тек говорио пред својим следбеницима?! У сваком случају, није чудо што су се Андрићеве бисте и попрсја нашли на удару бранитеља Босне пре него што је грађански рат и почео

* Андрић је у Српској за успомену добио читав град направљен од камена да би био неуништив. Алија (Изетбеговић) и Омер (Бехмен) преврћу се у гробу. Но, питање је само дана када ће њихови наследници потегнути да Андрићград „вређа њихова национална осећања“, „угрожава њихов витални интерес“ и „опструише босанску државност“

* Да ли ће тражити да га лажни високи представник сруши? Или ће се задовољити да промени име у Мехмед-пашин град? А будућност  Срба у БиХ симболички је везана је за постхумну судбину Иве Андрића у Српској. Не буде ли вратила своје уставне надлежности, и Андрићев град, као и Срби, потпашће под надлеженост органа „јединствене БиХ“

___________________________________________________________

       Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

       ПИТАЊЕ је само времена када ће на апелацију Бакира Изетбеговића међународна заједница у БиХ забранити  српског нобеловца Иву Андрића. До сада му можда то није било ни потребно јер у бошњачким кантонима ионако Андрићевих дијела више нема у школској лектири, нема их у библиотекама, нема нових издања...

       Зашто?

       Све је почело када је1967. однедавно рахметли Мухамед Туњо Филиповић „открио“ да је „Андрићево дјело нанијело више зла Босни него сви окупатори заједно“. 

Мухамед Туњо Филиповић

       На ову скандалозну оцјену објављену у сарајевском књижевном часопису „Живот“, након опште ћутње културне јавности, реаговао је млади критичар и теоретичар књижевности Новица Петковић, а онда су због муслиманског национализма морали да се укључе и политички форуми. Но, Туњо је убрзо враћен у партију и јавно рехабилитован, са ореолом жртве за националну ствар.

       Новица Петковић је због „српског национализма“ морао да пређе у Београд. А Мухсин Ризвић, Русмир Махмутћехајић и млађи бошњачки „андрићолози“ утврдили су да су „сви ликови муслимана у Андрићевом опусу приказани негативно и карикатурално“.

       Као „непријатеља и Босне и Бошњака“, који је, приде, у својој тада још необјављеној бечкој дисертацији написао нешто ружно о Османској окупацији, Андрића је у бившем републичком режиму штитио Нобел и чињеница да је знатан дио награде поклонио и за развој библиотекарства у БиХ. Али, када је дошла слобода, како свједочи Кустурица, први предсједник Предсједништва демократске БиХ  Андрића је назвао „фратарским копилетом“.

       Када је А. Изетбеговић тај свој умјетнички суд изрекао пред пишчевим фаном, шта ли је тек говорио пред својим сљедбеницима?!

       Није чудо што су се Андрићеве бисте и попрсија нашли на удару бранитеља Босне прије него што је грађански рат и почео.

       Бошњачки јунак без мане и страха, Мурат Шабановић, у Вишеграду је мацолом разлупао пишчеву бронзану главу уз одобравање махалске алаше. А пошто му је послије рата измакла обећана награда, сам је у микрофон рекао да га је Омер Бехмен преварио да ће за речено јунашвто добити дућан на Башчаршији.

       У пријестоном Сарајеву је мало касније све обављено дискретније и под окриљем ноћи, а егзекуција је била групна.

       У парку на Тргу ослобођења Зелене беретке су симболично обезглавиле и остале српске умјетнике. 

       Тако је Иво Андрић имао велику улогу и у далеком предсказању грађанског рата у БиХ, и у разумијевању тога рата, као и у сагледавању његових посљедица.

       Срби су почели да га читају не само као велику литературу него и као политичку поуку. Муслимани/Бошњаци су пак хтјели да убију птицу ругалицу која је препознала њихове опаке фантазије о немогућој држави.

       Мудри Андрић је и то предвидио: „Босанци мрзе све, али највише мрзе оне који им на ту мржњу укажу“.

       Чудо је да у бошњачким кантонима није већ и званично забрањено да се Андрић чита, цитира, афирмише и о њему уопште пише, сем у интерпретацијама Мухамеда, Мухсина,  Русмира и сл.

       Али, неће бити нимало чудно када Бакир Изетбеговић у Уставном суду БиХ покрене апелацију да се законом забрани и спомињање имена српског нобеловца из Босне на цијелој територији какве такве-државе, као доказ да она ипак није тек „каква-таква“, него потпуно нормална, јединствена, грађанска итд.    Напослијетку, биће упућен захтјев Нобеловом комитету да се Андрићу постхумно одузме награда.

       Чак и за неупоредиво мање гријехе, такав захтјев је већ био упућен за Петера Хандкеа, нетом након што је добио Нобела. Додуше нису успјели, али Аустријанац је ипак само наклоњен Србима, а Андрић је један од репрезентативних припадника „лошег народа“ и приде родом са територије данашње Српске.

       Штавише, најдуже је живио и умро у агресорском Београду.

       Муслимани/Бошњаци сваку своју већу погибију, макар је и сами изазвали, или као колаборанти вишеструко више побили комшија, сматарају геноцидом над својм народом. Толики број претрпљених геноцида у краткој националној историји Бошњака, која почиње тек од 1966, дјелује невјероватно.

       Али, ако се дефиниција појма геноцид толико прошири, као у случају Сребренице, онда је реално да их буде и много више од 12. Но, онда се поставља питање: колико геноцида су тек они починили над православним комшијама Србима?

Омер Бехмен

       Вјероватно постоје савремене статистичке методе уз помоћ којих би стручњаци могли да дођу до апроксимативне бројке српских жртава „потурица“ током 500 година под Турцима.

       Засјенила би све касније.

       А о културоциду Андрић пише у већ поменутом докторату.

       „Освајањем Цариграда европском човјечанству нанесена је рана. Нигдје та рана није била дубља и болнија нео у Босни“.

       Током K und K анексије, којој су служили приликом етничког чишћења Срба у Подрињу уочи напада на Србију. НДХ и 13, СС дивизија била је кулминација, али се наставило и током грађанског рата.

       Истина, Туњино шокантно поређење Андрића и свих окупација у најмању руку се релативизује чињеницом да су босански муслимани добровољно партиципирали и у османској и у аутроугарској и у нацистичкој окупацији. То заправо за њих и нису биле окупације, него „управа“, „кратка епизода“, „политичко несналажење“, док је Андрићево дјело ни са чим упоредиво зло. 

       Ерго, Андрићево злодјело превазилази 12 геноцида заједно. Горе је од Сребенице!

       Да је доживо крај рата ’92-’95., Иво Андрић би сигурно завршио у Хагу због тезе да је „Босна

земља мржње“. У складу са бошњачким мњењем, тамошње судије у Андрићевом дијелу не би препознале генијано литерарно и есејистичко понирање у дубину националних односа у Босни, које је и њима могло помоћи да у њу проникну, него као ратно хушкање.

       Типичан геноцидаш.

       Не би прошао без доживотне.

Андрићград

       Умјесто бројних уништених споменика по Босни, Андрић је у Српској за успомену добио читав град направљен од камена да би био неуништив. Алија, Омер (Бехмен), преврћу се у гробу. Но, питање је само дана када ће њихови насљедници потегнути да Андрићград „вријеђа њихова национална осјећања“, „угрожава њихов витални интерес“ и „опструише босанску државност“.

       Да ли ће тражити да га лажни високи представник сруши? Или ће се задовољити да промијени име у Мехмед-пашин град? Или ће уз помоћ међународне заједнице бити постигнут „компромис“: безимени Камен град.

       Будућност Срба у БиХ симболички је везана је за постхумну судбину Иве Андрића у Српској.

       Не буде ли вратила своје уставне надлежности, и Андрићев град, као и Срби, потпашће под надлеженост органа „јединствене БиХ“.

       https://sveosrpskoj.com/komentari/kecmanovic-kako-su-i-kuda-su-krenuli-b...

 

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари