Кецмановић: За Бошњаке – као и за Муслимане – зло станује Београду

ПОСТОЈИ АНГЛОСАКСОНСКИ СВИЈЕТ, ГЕРМАНСКИ СВИЈЕТ, РУСКИ СВИЈЕТ – ЗАШТО НЕ И СРПСКИ СВИЈЕТ?!

Mноги су се у Сарајеву били понадали да им је НАТО

овим остварио сан о трајно слабој Србији

* Упадливо је да на Српску и Бањалуку нема ни изблиза толико оптужби и увреда, ружења и пљувања колико на Београд и Србију, као да у БиХ живе са „Србијанцима“, а не са „босанским Србима“ од којих једнако зависи заједница енитета и кантона. Као да очеви оснивачи Српске нису били Срби у БиХ - Караџић, Кољевић, Крајишник, Плавшићева, Младић, понајвише ВРС и народ, него „Србијанци“ - Гарашанин, академици САНУ, Добрица и Слобо...

 * Почетком рата, Алија је говорио о агресији Србије, Црне Горе и ЈНА на БиХ, те о „шачици Срба које је завео Караџић“. Његов начелник главног штаба генерал Сефер Халиловић је најприје пред Предсједништвом БиХ тврдио да се у АБиХ бори око 40 одсто Срба. Касније је проценат преполовио да би објаснио зашто у тој војсци изузев Јове Дивјака нема ниједног старјешине Србина, а и овај формално други у АБиХ био је хапшен од својих потчињених: „Већински Муслимани у АБиХ не прихватају Србе за старјешине“

 * Изгледа да Бошњаци рачунају да ће се трећина Срба одселити, трећина асимиловати, а преостала трећина – помријети, што изазива асоцијације на НДХ. А у међувремену, једини проблем су им - мање Хрватска „јер њу ће зауздати Берлин и Вашингтон“, а много више независна Србија, односно „Србијанци“ који манипулишу „босанским Србима“

* Муслиманско Сарајево секира што Вучић долази у Бањалуку, што се састају владе Српске и Србије, што Србија и Српска заједно обиљежавају велике датуме из јединствене националне прошлости, што Додик једном недјељно долази у Београд и сусреће се са Вучићем, што не пропушта ниједан значајан нациомални, спортски, културни догађај у Београду, што је „загледан у Србију“

       ___________________________________________________________

          Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ    

          ЈОШ давно прије рата, потоњи потпредсједник СДА Мухамед Филиповић написао је да је „Андрићево дјело више зла нанијело Босни него све окупаторске војске заједно“.

          Касније је оснивач СДА Алија Изетбеговић рекао Емиру  Кустурици да је „Андрић фратарско копиле“.

          Уочи рата, Омер Бехмен, први до Алије у хијерархији СДА, ангажовао је Мурата Шабановића, локалног страначког активисту у Вишеграду да сруши споменик Андрићу за награду - дућан на Башчаршији.               

         Али српски нобеловац није био једино „зло“ које је из Београда задесило Босну, јер је актуелни предсједник СДА Бакир Изетбеговић рекао да је „увијек сво зло Босни долазило из Београда“.

          На примјер, у београдском хотелу је „отрован Мехмед Спахо, министар у влади Прве Југославије“; „Џемалу Биједићу, премијеру Друге Југославије, на лету из Београда оборили су авион Јованка и лички генерали“; Хамдију Поздерца су укопале београдске „Вечерње новости“ првом информацијом о малверзацијама у Агрокомерцу“.

          А тек Начертаније! Меморандум! Агресија! Геноцид! Ћосић! Милошевић!

          Али и сви „србијански“ предсједници послије њега, укључив и Тадића, па сада и Вучић, наводно, раде против Босне.

          Упадливо је да на Српску и Бањалуку нема ни изблиза толико оптужби и увреда, ружења и пљувања колико на Београд и Србију, као да у БиХ живе са „Србијанцима“, а не са „босанским Србима“ од којих једнако зависи заједница енитета и кантона. Као да очеви оснивачи Српске нису били Срби у БиХ - Караџић, Кољевић, Крајишник, Плавшићева, Младић, понајвише ВРС и народ, него „Србијанци“ - Гарашанин, академици САНУ, Добрица и Слобо... 

          Готово никад не спомињу да су се Срби у БиХ, на плебисциту ’91, са процентом од преко 98 одсто изјаснили за останак БиХ у заједничкој држави са Србијом и ЦГ, да су бојкотовали грађански референдум, да је сецесија Босне била casus belli, да су послије повлачења ЈНА из БиХ у њој остали да се боре само официри рођени у БиХ.

Иако је његова породица дошла у Босну са Аде Циганлије

- и Алија Изетбеговић је сањао о слабој Србији

          Али, не пропуштају да причају о Карађорђеву гдје су Туђман и Милошевић наводно договорили подјелу БиХ.

          Почетком рата, Алија је говорио о агресији Србије, Црне Горе и ЈНА на БиХ, те о „шачици Срба које је завео Караџић“. Његов начелник главног штаба генерал Сефер Халиловић је најприје пред Предсједништвом БиХ тврдио да се у АБиХ бори око 40 одсто Срба. Касније је проценат преполовио да би објаснио зашто у тој војсци изузев Јове Дивјака нема ниједног старјешине Србина, а и овај формално други у АБиХ био је хапшен од својих потчињених: „Већински Муслимани у АБиХ не прихватају Србе за старјешине“.

          Алија послије рата у Сјећњима ипак признаје: „9:1, или неповољније, а касније се погоршавало“. Дакле, она „шачица Срба“ у АБиХ била је на његовој, а не на Радовановој страни.           

          Муслиманска политика уочи рата, наставља се и 30 година доцније, са једином разликом што се сада зове бошњачка.

          Они и даље игноришу вољу српског народа у БиХ, иако им се то послије грађанског референдума ’92 већ једном разбило о главу, иако се отварањем фронта АБиХ-ХВО испоставило да се ипак не ради о агресији на БиХ него о грађанском рату у БиХ, иако је  Алија потписао Дејтон, иако ни Срби ни Хрвати неће да буду наднационално Босанци у јединственој Босни, иако су тзв. пробосански небошњаци само изузеци који потврђују правило, иако другонационалне комшије босански патриотизам осјећају само према РС односно ХБ а не и према цијелој БиХ, иако им Човић а поготово Додик свакодневно стављају до знања да нема ништа од јединствене БиХ.

          Упркос свему, изгледа да рачунају да ће се трећина одселити, трећина асимиловати, а преостала трећина – помријети, што изазива асоцијације на НДХ.

          А у међувремену, једини проблем су им -мање Хрватска „јер њу ће зауздати Берлин и Вашингтон“, а много више независна Србија, односно „Србијанци“ који манипулишу „босанским Србима“.

          Ни Алија ни Бакир, ни сљедбеници  проблем интегритета и суверенитета Босне никад не везују за Србе у БиХ, са којима живе и од којих зависи судбина заједнице ентитета једнако колико и од босанских Хрвата и босанских Муслимана/Бошњака, него за Србе у Србији.

          И Милошевић, и сви послије њега, укључив Вучића, „хоће да подијеле БиХ“ као да она није већ подијељена на ентитете и кантоне, на РС, ХБ и ББ и то међународно гарантовано Дејтоном.

          Што је најважније: на терену је подјела не само жива него је живља него икада, захваљујући испадима лажног в.п. Шмита који је изјавио да „не постоје ентитетске границе“ и да „шуме ријеке и земљиште Српске припадају неком другом“ и подигао оптужницу против њеног предсједника.

          Послије рата, Алија је изјавио: „Босна ће бити мирна у мјери у којој Србија буде довољно слаба“, као да је у Босни све проблеме ријешио, или да рачуна да би Србе у БиХ „лахко уталумио“ само да им нема Србије. Том реченицом је успоставио континуитет са прошлошћу и одредио стратегију својих насљедника.

          Откуда потиче та опсесија Србијом као вјечитом пријетњом?

          У два свјетска рата Муслимани су били на страни поражених, а Србија на страни побједника.

          У Првом су били шуцкори и Зелени кадар, аустроугарски солдати, а српска војска је пробила Солунски фронт.

          У Другом, усташе, домобрани и цвијеће НДХ, а Срби у два анифашистичка покрета.

          Потом су живјели у двије Југославије у којој су Срби били ослободиоци, најбројнији народ, Србија највећа република, Београд пријестоница. Морало је то створити колективни комплекс, али још више оно најстарије.

          Српских буна против Османлија у БиХ било је, али само са краткотрајним локалним ефектима, а Србија се са два устанка у којима су учествовали и Крајишници и Херцеговци ослободила ропства под Турцима.

          Најстарији савременици причали су приче својих нена које су им причале њихове нене, како су им српски устаници приликом прогона из Србије у Босну на граници постављали сабље ниско изнад земље тако да провлачећи се ништа нису могли пренијети на другу обалу Дрине.

Ненад Кецмановић

          Преци Изетбеговића су тако стигли са Аде Циганлије у Босански Шамац. Страх од Србије као земље „хајдука и вукова“ оставио је траг у свијести наредних генерација босанских муслимана, као и однос према Србима у БиХ који су били „пука сиротиња раја које је на побуне подстицала национална метропола преко Дрине“.

          Тобоже, да није тог спољњег утицаја Срби би, заједно са Хрватима и Бошњацима, били један јединствен народ Босанаца три вјерозакона, дакако под њиховом доминацијом.

          Та заблуда им се ’92 осветила пошто је Србија признала БиХ, а Срби у БиХ створили и одбранили Републику Српску. Али они су, ево, наставили.  

          Истина, Србија се мјеша, мјешала се и мјешаће се у БиХ, као и Хрватска, али је то и природно и неизбјежно.        

          Загранични сународници су вјером, нацијом, историјом, традицијом, језиком, увијек везани за „матицу“ односно пијемонт. Та веза је увијек узајамна и пијемонт не може да занемари сународнике, поготово кад су угрожени отимањем надлежности и имовине, те негирањем ентитетских граница.

          Срби су се против своје воље и важећег устава нашли подијељени новим државним границама и сада, поштујући те границе, заједно обнављају културне, информативне, просвјетне, научне, економске везе, које су имплиците и политичке.

          Постоји англосаксонски свијет, германски свијет, руски свијет, зашто не и српски. 

          Муслиманско Сарајево секира што Вучић долази у Бањалуку, што се састају владе Српске и Србије, што Србија и Српска заједно обиљежавају велике датуме из јединствене националне прошлости, што Додик једном недјељно долази у Београд и сусреће се са Вучићем, што не пропушта ниједан значајан нациомални, спортски, културни догађај у Београду, што је „загледан у Србију“.

          Бошњаци кличу када Курти каже да ће ЗСО бити РС на Косову, и плачу за Ђукановићем више него поражени Црногораци.

          Зашто?

          Само зато што су Аљбин и Мило против Србије. Потоњем се диве што је разсрбио Црну Гору, као и Фрањи што је Олујом одувао Србе из Хрватске. Вајкају се што и они нису тако јер, бива, могли су, али су били наивни и нагодни.

           https://sveosrpskoj.com/komentari/kecmanovic-za-bosnjake-kao-i-za-muslim...

 

 

 

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари