Запад неуспешну обојену револуцију из 2014. претвара у хибридни рат против Српске

СТЕФАН КАРГАНОВИЋ: У ТОКУ ЈЕ ДРУГА ФАЗА ПРЕВРАТА - У ИГРУ СЕ УВОДИ НОВИ СПЕКТАР СРЕДСТАВА

Протест у Бања Луци

• На инфантилну илузију екипе предодређене за одстрел - да им је легитимитет био потврђен на демократским изборима 2014. године и да их то чини малтене de jure недодирљивим - нико не обраћа озбиљну пажњу
• Главни циљ је укидање Републике Српске и њено утапање у централизовану БиХ која ће потчињену страном фактору. Циљ је и политичко уклањање непогодног играча, Милорада Додика, који више не пристаје да свесрдно сарађује на остварењу првог циља или других делова прописане агенде. Поред тога, без обзира на оцену објективног учинка његове политике, чак можда и не својом вољом, Додик је израстао у локалног харамбашу који се, често на граници дрскости, барем реторички упушта у оспоравање многих империјалних смерница. Он зато мора бити сломљен и кажњен
• У одређеном тренутку могло би доћи до сукоба са паравојним снагама на појединим тачкама у РС, изазваних са циљем да се произведе утисак о угрожености исламског становништва. То ће бити подлога за интернационализацију вештачки распириване кризе, па самим тим, ако устреба, и страну оружану интервенцију
• Слабоумни опортунисти, којима је каприциозни случај поверио судбину народа и државе, неспособни су да схвате пресудну важност вођења јасне и принципијелне националне политике. У сучељавању са противником који је материјално неупоредиво јачи, потпуна мобилизација целога народа, са недвосмисленим и поштено артикулисаним циљевима, једина је шанса за опстанак. Међутим, једина стратегија за коју они знају је - жонглерство

        ОПЕРАЦИЈА „обојене револуције“ у Републици Српској 2014. године није успела из неколико кључних разлога. Главни узроци неуспеха, поред значаја за Републику Српску, имају и универзалне импликације за супротстављање свим покушајима овакве врсте.

        Наше предвиђање да ће, сходно својим културолошким обрасцима, противничка страна само преиспитати своју тактику и исправити почињене грешке, али да од стратешког циља свргавања руководства РС неће одустати - обистинило се.

        На инфантилну илузију екипе предодређене за одстрел - да им је легитимитет био потврђен на демократским изборима 2014. године и да их то чини малтене de jure недодирљивим - нико не обраћа озбиљну пажњу.

        Наша прогноза, да ће - далеко од одустајања - у другој фази преврата, која је у току, у игру бити уведен нови спектар средстава, и да ће неуспешна „обојена револуција“ бити унапређена у „хибридни рат“ против Републике Српске, обистинила се такође.

        Да би се догађаји сместили у одговарајући оквир, није на одмет прецизирати циљеве наведених операција. На првом месту, то је укидање Републике Српске и њено утапање у централизовану Босну и Херцеговину која ће у потпуности бити потчињена страном фактору. Затим, политичко уклањање непогодног играча, Милорада Додика, који више не пристаје да свесрдно сарађује на остварењу првог циља или других делова прописане агенде. Поред тога, без обзира на оцену објективног учинка његове политике, чак можда и не својом вољом, Додик је израстао у локалног харамбашу који се, често на граници дрскости, барем реторички упушта у оспоравање многих империјалних смерница. Он зато мора бити сломљен и кажњен, не што је озбиљан супарник империје већ као дидактички пример другима који би, у противном, могли поћи забрањеним путем недовољне послушности.

        Укратко, који су инструменти „хибридног рата“ који се у овој фази примењују?

        Поред опробаног адута - Сребренице - без чега је сваки разговор о укидању „геноцидног ентитета“ незамислив, на столу се налази и низ допунских мера.

        Када смо код Сребренице, већ је припремљено на хиљаде одштетних парница против Републике Српске, као увод у њено дефинитивно финансијско сакаћење версајских размера, у поређењу са чијим укупним износом штета од поплава је занемарљива сића. Истовремено, појачаће се и рад на кривичном гоњењу и срозавању ауторитета челника и „стубова“ режима оптужницама за корупцију. Темпирање кривичне пријаве по овом основу против самога Милорада Додика, да би се поклопило са подизањем напетости на другим секторима, није случајно.

Милорад Додик

        Финансијско гушење РС, вештачко изазивање неликвидности што држави онемогућава да измири своје обавезе према широким слојевима становништва и буџетских корисника, срачунато је да генерише нарастајуће незадовољство и све оштрије захтеве за смену власти. Страни оркестратори су пажљиво проучили ваш менталитет и играју на српску склоност да у једном тренутку повичу „само нека овај оде, па нека на његово место дође било ко други,“ и искористиће незрелост вашег политичког расуђивања до крајњих граница у свом рушилачком походу.

        Професору Ненаду Кецмановићу дугујемо драгоцени увид у вези са коришћењем правосудног система на нивоу БиХ као средства за подривање уставних одредби на штету Републике Српске и њених интереса. Током задњих педесет година, управо тим средством, тенденциозним судским тумачењима темељног правног акта у складу са скривеном агендом, устав Сједињених Америчких Држава у пракси је измењен до непрепознатљивости, мада је текст углавном формално остао исти. И ова тактика све више ће долазити до изражаја као један од инструмената у „хибридном рату“ за сламање и правно стешњавање Републике Српске.

        Присуство искусних и фанатизованих ратника, носилаца радикалних верских учења која у Републици Српској и њеним установама виде свог главног идеолошког непријатеља, нова је компонента која се савршено уклапа у концепт „хибридног рата.“ Пратите пажљиво начин како се они инструментализују.

        У одређеном тренутку могло би доћи до сукоба са паравојним снагама на појединим тачкама у РС, изазваних са циљем да се произведе утисак о угрожености исламског становништва. То ће бити подлога за интернационализацију вештачки распириване кризе, па самим тим, ако устреба, и страну оружану интервенцију.

        Политичка и пропагандна инфраструктура за интернационализацију, са свим пратећим последицама, већ се проактивно изграђује. Јарки пример тога је брутална резолуција Европског парламента усвојена огромном већином пре неки дан, 13. априла. У споју са другим видовима притиска она је много више од празног парламентарног театра. У Македонији, помоћу масовних нереда импровизује се изговор за интернационализацију унутрашње кризе у тој земљи. То можете посматрати као показну вежбу за сличну представу која би се ускоро могла одиграти и у Републици Српској. У РС у својству детонатора биће инструментализован различит етнички фактор, али сви остали битни детаљи су исти.

        Најзад, и ово је најважније. Да заокружимо овај кратки приказ главних линија унапређеног сценарија, и ту сам више на страни Дугина него Ишћенка, у предстојећој „хибридној“ фази пета колона ће и даље бити присутна и извршаваће задатке, али више ће деловати у помоћној улози и са маргине. Можда не видљиву али главну субверзивну улогу, у задавању завршног ударца, преузеће екипа коју Дугин назива „шеста колона“.

        То су особе које су уграђене у структуре власти, многе од њих су савршено ушанчене, декларативно подржавају шефа и његову политику, „делают вид“ како би се то рекло на руском, али фактички из разлога личног опортунизма или зато што су заврбовани систематски подривају оно што им је дужност да бране.

        Председник Милорад Додик прикљештен је између оних који га нападају и оних за које мисли да га бране. У одсудном тренутку, попут Слободана Милошевића, он ће притиснути прво једно, па друго, па треће дугме - и неће се догодити ништа. То је зато што ће му сви, на које он као председник рачуна, истовремено отказати послушност. Са лисицама на рукама и врећом преко главе, као његов трагични архетип 2001. године, биће стрпан у хеликоптер који ће одлетети у непознатом правцу.

        Ако се ова аналитичка предвиђања остваре, председник и његови најближи сарадници неће имати никога да криве осим саме себе.

        После за длаку добијених избора 2014. године, они су се оглушили о упозорења да се олуја неминовно враћа, и то у још жешћем облику. Уместо да утврђују одбрамбене бедеме своје државе - они су се упустили у дипломатске пустоловине којима нису дорасли. Нико им није скренуо пажњу на крах сличне политике коју је пред крај своје владавине повео Моамер Гадафи, нити им је саопштио непријатну коначну судбину која га задесила.

Моамер Гадафи

        По најважнијим питањима, Република Српска се понаша двосмислено, што по схватању провинцијалног parvenu-а несумњиво представља врхунац дипломатске виртуозности.

        Међутим, када је по кључним стварима принуђена да се определи, без обзира на „братску“ реторику у церемонијалним приликама, Република Српска ипак најчешће бира опцију за коју калкулише да ће јој на Западу донети понеки поен. Међу таквим ставовима истичу се уверавања западним званичницима да је РС и даље опредељена за пут у Европску Унију, подвлачење привржености владе „реформској агенди,“ а то је шифра за економски разорне мере које западне финансијске установе диктирају у циљу наметања што тежег положаја дужничког ропства, усвајање „Закона о раду“ по мери страних инвеститора који се највероватније никада неће појавити, али истовремено неспособност, или недовољан труд Владе да у Скупштини, где има већину, обезбеди усвајање заиста неопходног „Закона о невладиним организацијама“, као једну од најелементарнијих заштитних мера. Затим, необјашњиво игнорисање Развојне банке земаља БРИКС-а и повољних услова које она нуди у прилог зеленашким аранжманима са западним финансијским установама, одустајање од референдума о правосуђу на нивоу БиХ, што многи тумаче као акт политичког самоубиства, и да би заокружили слику, приметно одступање од критичког става у односу на Сребреницу, чиме се задовољава један од кључних захтева Запада, са далекосежним негативним моралним и политичким последицама по Републику Српску.

        Заузврат за испуњавање ове, по сопствене интересе, изузетно штетне агенде Република Српска од Запада добија исто што је за педантно испуњење постављених захтева добила Либија, одн. њен председник Моамер Гадафи - дестабилизацију, са очигледном тенденцијом уништења режима који полази на овако великодушне и непромишљене уступке.

        Какви би могли бити узроци оваквог обрасца самодеструктивног понашања?

        Наполеон је рекао да сваки његов наредник у руксаку носи маршалску палицу. Балкански политичари који су изашли испод шињела лажног маршала сањају исти сан.

        Потенцијални „маршали“ мисле да је седење на више столица та чаробна формула којом се обезбеђују дуготрајна власт и благодети што уз то иду. У свом примитивизму, неупућени у суптилности светске политике, они не схватају специфичну, непоновљиву и у потпуности конјунктурну улогу свог морално згражавајућег узора, којег на тако комичан и бесплодан начин опонашају.

        Политика „добар дан чаршијо на све четири стране“, коју је колега Зоран Чворовић пре неки дан импресивно поставио на тас историје, одвешће Републику Српску у пропаст.

        Слабоумни опортунисти, којима је каприциозни случај поверио судбину народа и државе, неспособни су да схвате пресудну важност вођења јасне и принципијелне националне политике. У сучељавању са противником који је материјално неупоредиво јачи, потпуна мобилизација целога народа, са недвосмисленим и поштено артикулисаним циљевима, једина је шанса за опстанак. Међутим, једина стратегија за коју они знају је - жонглерство.

        За недаровите дилетанте таква тумарајућа стратегија је циљ по себи - уколико би се стратегијом то уопште могло назвати. Питање светога апостола Павла данас је актуелније него пре две хиљаде година, када је првобитно било постављено у посланици Коринћанима: Ако труба да нејасан глас, ко ће се спремити за бој?

        Када наступи одсудан тренутак, који је све ближи, ко ће се у Републици Српској опет жртвовати? Хоће ли ико бити надахнут патриотском свирком трубача који зраче марифетлуцима, а не искреном ревношћу?

        Ко ће се опет дићи на оружје, и да брани - шта?

        Ако сте у мом питању чули рефрен дефетистичке пропаганде у Француској 1940. године, pour qui? pour quoi? то значи да вас слух беспрекорно служи.

И ако се буду дигли, шта ће их надахнути ? Зов неразговетне и какофоничне трубе?

        (Из излагања председника Историјског пројекта Сребреница Стефана Каргановића на међународној научној конференцији „Резултати западне ,демократизације’ на постјугословенском простору - 1990-2016“ која је у организацији Фонда стратешке културе одржана 17. априла 2016. у Београду)