Оркан специјалне операције већ преврнуо Титаник руске либералне касте која презире свој народ

ПОЗВАНИ ДА ЧУЈУ НОВИ ЗОВ НАЦИОНАЛНЕ ИСТОРИЈЕ И ГЛАС „ОБИЧНИХ РУСА“ (први део)

ДРУШТВАНЦЕ:Певач Андреј Макаревич, политички новинар Александар Невзоров,

Јутјуб-блогер Јуриј Дуд и шахиста Гари Каспаров

* У Русији је до специјалне војне операције у Украјини постојао привилеговани свет „посебних Руса“. Назовимо га „Друштванце“. Ти људи нису паметнији од других. Иако многи — јесу. Сигурно нису ни лепши од других. Само су дотеранији. Сто посто нису честитији од других. Често су богатији или образованији. Но, не чини их то посебнима. Таквима их чини сопствени доживљај да су посебни

* Деведесет одсто тих „посебних“ називају себе европејцима и просвећеним либералима. Исповедају идеје демократије, једнакости и праведности. Али, у дубини душе презиру своје недовољно успешне, недовољно напредне, непросвећене саплеменике. Светина! Ето уобичајене речи којом та „највиша каста“ воли да назива народ. То је специфично руски облик друштвеног расизма који следи навику још из доба кметства да се говори о „простачком“ руском народу

* Тај однос је толико очигледан да је време да се и у Русији пласирају тезе BLM. У трансформисаном облику, разуме се, јер овде нема оних са тамном бојом коже али горепоменутих „доњих“ има. Живот обичног човека је важан — ево како би могао да звучи слоган руског BLM. Или чак овако: мишљење обичног човека matters

* Сами руски либерали, иако се диве том америчком покрету, никад неће подржати руски BLM. Јер се мишљење обичног човека сувише разилази с њиховим вредносним поставкама. И заиста, обичан човек ће једноставно рећи да су му доку*чили педери, да су олигарси покрали земљу, да је империја добра ствар, и још много тога што је неприхватљиво у цивилизованом европском друштву ће рећи обичан руски човек, ако му се да реч

* Само је ковид уздрмао уверење чланова Друштванца да су ухватили Бога за браду, јер вирус није фермао ни ексклузивне лекове, ни најбоље лекаре, већ је прождирао оне који су, чинило се, сигурно заштићени од тако глупе смрти. Међутим, ковид се повукао, и чинило се да, ево, само што се није вратио чаробни круг дана без брига и лудих ноћи. Чинило се... Али, догодио се 24. фебруар 2022. године

_________________________________________________________

           Аутор: Константин БОГОМОЛОВ, позоришни редитељ (Москва)

           ПОСТОЈИ у нашој Отаџбини свет за себе. Земља унутар земље. Заједница унутар друштва. Свет „посебних Руса“.

           Назовимо га „Друштванце“.

           Тај свет је виртуелан. Али, истовремено је и потпуно стваран. Тамо обитавају посебни људи. Они нису паметнији од других. Иако многи — јесу. Сигурно нису лепши од других. Само су дотеранији. Сто посто нису честитији од других.

           Често су богатији или образованији. Но, не чини их то посебнима. Таквима их чини сопствени доживљај да су посебни.

           Парадокс: деведесет одсто тих „посебних“ називају себе европејцима и просвећеним либералима. Исповедају идеје демократије, једнакости и праведности. Али, у дубини душе презиру своје недовољно успешне, недовољно напредне, непросвећене саплеменике.

           Светина! Ето уобичајене речи којом „највиша каста“ воли да назива народ. То је специфично руски облик друштвеног расизма који следи навику још из доба кметства да се говори о „простачком“ руском народу.

           О руској нижој менталности. Народ је у очима „посебних“ – неодређена смеса радника, сељака, службеника, малих предузетника, лекара, наставника, војника који живе сиромашно и не узлећу високо не само и не толико због лошег функционисања система напредовања у друштву, колико због сопствене ништавности и генетске убогости.

           Наравно, социјална неправда постоји, а она је — према прећутној сагласности елита — једноставно најхуманији начин да се „простацима“ не дозволи да преузму државне узде.

           „Посебни“ се, пак, иако хетерогени, и те како могу избројати и угрубо се могу сврстати у две подкласе: људе са парама или могућностима (или и са парама и са могућностима) и условни сталеж елитистичких интелектуалаца.

           Први схватају да немају морално право да се називају елитом, али жуде за тим и обезбеђују своје „чланство“ примањем у свој круг оних других — филозофа, сликара, писаца, уметника, интелектуалаца уопште и, коначно, разноразних научника који нису досадни и који су способни да забаве високо друштво.

           Њима се материјално помаже, о њима се старају, финансирају се њихови пројекти, укратко – налазе се под покровитељством.

           Некада је богати руски трговац, куповао риса и држао га у кући, да би лечио самољубље опасном, али живом и јединственом играчком. А савремени руски елитистички интелектуалац није посебно против да снима филмове „крвавим“ парама, да приређује фестивале-журке и чак да пушта у промет текстове које је написао неки од скрибомана из редова државне елите. Јер, савремени руски елитистички интелектуалац, премда сматра себе потомком Флоренског, Набокова, Столипина и Толстоја, заправо је наследник не аристократије од пре револуције — која је била или пострељана, или иструлила по тамницама или протерана из земље — већ искомплексираног и озлојеђеног петроградског плебејског интелектуалца, изопштеника Достојевског, којег је Фјодор Михајлович описао и рашчланио до сржи.

           А главна одлика тог човека је, како се сећамо: пошто је просвећен и истовремено неуспешан, он је паклено горд и због тога невероватно озлојеђен. Седећи у подруму, он штанцује гадости о свету и полако трули, све док га не обрлати нека богата дама којој је досадно (која, по правилу, има богатог мужа који машта да бар нечим задовољи жену) или магнат који жуди за славом откривача талената.

           А тај плебејски интелектуалац заправо машта о власти и новцу — тј. о ономе што поседује његов спонзор.

           Тако је настао савез финансијски успешних плебејаца и финансијски неспособних елитистичких интелектуалаца. И нема, нити може бити тешњег савеза: те две класе спаја не корист, већ невоља — усамљеност у сопственој земљи. Онај исти доживљај да су „посебни“. Јер, и једни и други, страсно презирући једни друге, још страсније презиру сопствени народ.

           Плаше га се. Не верују му. И не воле ту чудну масу која несхватљиво живи и преживљава кроз векове и страдања. За њих су ти сународници— гомила. Кметови.

           Без њих се не може живети. Јер, они интелектуалцима дају могућност да пишу и снимају филмове о „доњем свету“, да свој мрак приказују као таму света око себе.

Константин Богомолов

           Ти „доњи“ богаташима обезбеђују приходе, јер већина њих није научила да на други начин извлачи профит и екстра профит осим путем бесомучне експлоатације минералних ресурса и људи, а народ је у њиховој свести био и остао – гомила кметовске душе, робови који им по праву припадају.

           Плашећи их се и презирући их, једни сматрају да се кметови, највероватније, не могу поправити, па их зато треба обмањивати, обуздавати, повремено бичевати, бацајући им мало хране како се не би бунили и мешали се у туђа посла. А други, интелектуалци (односно либерали), сматрају да кметови јесу кметске душе јесу кметске душе, али да их треба васпитавати, просвећивати, „уздизати“ их са дна њихове кметовске неукости, јер ће се тако током година „социјалног праксирања“ (омиљени израз руског либерала) кметови „цивилизовати“ па ће моћи да им се дозволи и да доносе неке одлуке.

           Руски интелектуалци сматрају да је њихова мисија да их подигну са дна, да оперу њихове душе.

           Тај однос је толико очигледан да је време да се и у Русији пласирају тезе BLM. У трансформисаном облику, разуме се, јер овде нема оних са тамном бојом коже али горепоменутих „доњих“ има.

           Живот обичног човека је важан — ево како би могао да звучи слоган руског BLM. Или чак овако: мишљење обичног човека matters.

           Међутим, руски либерали, будући да се диве америчком покрету, никад неће подржати руски BLM. Јер се мишљење обичног човека сувише разилази с њиховим вредносним поставкама.

           И заиста, обичан човек ће једноставно рећи да су му доку*чили педери, да су олигарси покрали земљу, да је империја добра ствар, и још много тога што је неприхватљиво у цивилизованом европском друштву ће рећи обичан руски човек, ако му се да реч.

           Обичан човек мора да ћути. Да ћути, како би се наставио празник живота оних у Друштванцу. Он се устоличио почетком деведесетих и, уз падове и успоне, трајао је и трајао током нултих, па чак и десетих година овог века.

           Само је ковид уздрмао уверење чланова Друштванца да су ухватили Бога за браду, јер вирус није фермао ни ексклузивне лекове, ни најбоље лекаре, већ је прождирао оне који су, чинило се, сигурно заштићени од тако глупе смрти. Међутим, ковид се повукао, и чинило се да, ево, само што се није вратио чаробни круг дана без брига и лудих ноћи. Чинило се... Али, догодио се 24. фебруар 2022. године.

           Превео: Срђан Билбија

           (следи наставак - завршни део текста)

 

 

 

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари